Pravo na protest

Protest ispred zgrade MTV-a u Kaliforniji 2008. godine

Pravo na protest je ljudsko pravo koje proizilazi iz brojnih priznatih ljudskih prava. Iako nijedan instrument o ljudskim pravima ili nacionalni ustav ne daju apsolutno pravo na protest, takvo pravo protesta može biti manifestacija prava na slobodu okupljanja, prava na slobodu udruživanja i prava na slobodu govora. Pored toga, protesti i ograničenja protesta traju onoliko dugo koliko traju i vlade.

Mnogi međunarodni zakoni sadrže jasne artikulacije prava na protest. Takvi sporazumi uključuju Evropsku konvenciju o ljudskim pravima iz 1950. godine, posebno članovi 9 do 11; kao i Međunarodni paktom o građanskim i političkim pravima iz 1966. godine, posebno članovi 18 do 22. Tačke 9 uključuju "pravo na slobodu misli, savesti i veroispovesti".

Međutim, u ovim i drugim sporazumima prava slobode okupljanja, slobode udruživanja i slobode govora podležu određenim ograničenjima. Na primer, Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima sadrži zabrane „ratne propagande“ i zagovaranja „nacionalne, rasne ili verske mržnje“; i dozvoljava ograničenje slobode okupljanja ako je neophodno „u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti ili javne bezbednosti, javnog reda, zaštite javnog zdravlja ili morala ili zaštite prava i sloboda drugih. "

Međutim, protesti nisu nužno nasilni ili pretnja interesima nacionalne bezbednosti ili javne bezbednosti. Takođe nije nužno građanska neposlušnost, jer većina protesta ne uključuje kršenje zakona države. Takođe, pošto je izraz univerzalnog prava, izbor za zakonit protest nije kršenje državnih zakona. Protesti, čak i kampanje nenasilnog otpora ili građanskog otpora, često mogu imati karakter (pored korišćenja nenasilnih metoda) pozitivnog podržavanja demokratskog i ustavnog poretka. To se može dogoditi, na primer, kada takav otpor nastane kao odgovor na vojni državni udar; ili u pomalo sličnom slučaju odbijanja državnog rukovodstva da preda funkciju nakon poraza na izborima.