Pređi na sadržaj

Radioekologija

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Rashladni toranj nuklearne elektrane u Belgiji

Radioekologija je grana ekologije koja se bavi proučavanjem uticaja radioaktivnih supstanci u životnoj sredini, što obuhvata istraživanje mehanizama migracije radioaktivnih materija kroz različite ekosisteme (atmosfera, zemljište, voda, vazduh) i lanac ishrane. Radioekologija je multidisciplinarna nauka koja objedinjuje druge naučne discipline kao što su fizika , hemija , matematika, biologija, medicina, ekologija itd., primenjujući koncepte zaštite od zračenja . Radioekološka istraživanja čine osnovu za procenu doza i procenu posledica radioaktivnog zagađenja (kontaminacije) na zdravlje ljudi, a zasnivaju se na uzorkovanju, eksperimentima u prirodi i laboratorijama, izradi predviđanja i simulacionih modela, dozimetriji itd.[1][2][3]

Naziv[uredi | uredi izvor]

Termin radioekologija i njegovu definiciju prvi put su uveli simultano 1956. E. P. Odum i A. M. Kuzin i A. A. Peredelsky u tadašnjem SSSR-u.[4]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Radioekologija se kao zasebna nauka pojavila krajem 19. veka, neposredno nakon što je Vilhelm Konrad Rendgen 1895. godine otkrio H zrake, Antoan Anri Bekerel 1896. godine otkrio fenomen radioaktivnosti, a Marija Sklodovska Kiri 1898. godine identifikovala i opisala prirodne radioaktivne elemente polonijuna i radijuma.[4] Prva naučna istraživanja vezana uz radioekologiju odnosila su se na disperziju i migraciju prirodnih radionuklida kroz prehrambeni lanac u okolinu i proučavanje odnosa i uticaja prirodnog osnovnog jonizujućeg zračenja na razvoj biota na Zemlji.[5]

Kada je vštačko radioaktivno zagađenje Zemljine okoline nastalo nakon testiranjem nuklearnog oružja tokom Drugog svetskog rata, radioekologija je postala istaknuta tema javne rasprave sve do 1980-ih. Časopis za radioaktivnost životne sredine bio je prva zbirka literature o ovoj temi, a njegn početak je bio tek 1984. godine.[6]

Kako je potreba za izgradnjom nuklearnih elektrana rasla, postalo je neophodno da čovečanstvo razume kako radioaktivni materijal stupa u interakciju sa različitim ekosistemima kako bi se sprečio ili minimizirao potencijalna šteta.

Posledice Černobila bile su prvo veće korišćenje radioekoloških tehnika u borbi protiv radioaktivnog zagađenja iz nuklearne elektrane.[7] Prikupljanje radioekoloških podataka iz černobilske katastrofe obavljeno je privatno. Nezavisni istraživači su prikupili podatke o različitim nivoima doza i geografskim razlikama među pogođenim područjima, omogućavajući im da izvuku zaključke o prirodi i intenzitetu štete koju je katastrofa prouzrokovala ekosistemima.[8]

Izračunata koncentracija cezijuma-137 u vazduhu nakon nuklearne katastrofe u Fukušimi, 25. mart 2011.

Ove lokalne studije bile su najbolji raspoloživi resursi za obuzdavanje efekata Černobila, ali su sami istraživači preporučili kohezivnije napore između susednih zemalja kako bi se bolje predvidela i kontrolisala buduća radioekološka pitanja, posebno imajući u vidu tekuće pretnje terorizma tog vremena i potencijalnu upotrebu „prljave bombe“.[9] Japan se suočio sa sličnim problemima kada se dogodila nuklearna katastrofa u Fukušimi, pošto je njegova vlada takođe imala poteškoća u organizovanju kolektivnih istraživačkih napora.

Međunarodna radioekološka konferencija održana je prvi put 2007. godine u Bergenu, Norveška.[10] Evropski naučnici iz različitih zemalja su se zalagali za zajedničke napore u borbi protiv radioaktivnosti u životnoj sredini tri decenije, ali su vlade oklevale da pokušaju sa ovim podvigom zbog tajnosti nuklearnih istraživanja, pošto su tehnološki i vojni razvoji ostali konkurentni.[11]

Radioekološke oblasti[uredi | uredi izvor]

U istraživanju radioekologija koristi alate osnovnih naučnih oblasti kao što su:

  • radiohemija,
  • radiobiologija,
  • poznavanje ekologije i hemije životne sredine,
  • numeričko modeliranje itd.

Iako interes radioekologije nije ograničen samo na industriju uranijuma, ona se primarno bavi izučavanjem aktivnosti u nuklearnoj industriji (od iskopavanja rude uranijuma do njene prerade), upotrebom u nuklearnim elektranama i odlaganja radioaktivnog otpada .

Radioekologije je nastala kao odgovor na sve veću koncentraciju radionuklida u životnoj sredini nakon testiranja nuklearnog oružja i velikih nuklearnih nesreća . Dok se u početku u radioekologije bavila primarnim efektima zračenja na čoveka (zaštita od zračenja i radiobiologija ), u narednom periodu bilo je prostora i za opis i istraživanje ponašanja radionuklida u odnosu na životnu sredinu.

Radioekologija se danas bavi osnovnim pitanjima: migracijom radionuklida u pojedinim komponentama životne sredine (u zemljištu, vodi,...) kao i njihovim transferom unutar ekosistema ( npr. unošenje u biljke, ulazak u lanac ishrane), i bavi se i sudbinom radionuklida u okviru malih i velikih geohemijskih ciklusa (transport radionuklida u stratosferi nakon testiranja nuklearnog oružja, nakon udesa u nuklearnim elektranama, tokom trošenja gomila nakon eksploatacije uranijuma).

Što se tiče uticaja zračenja na biocenozu , u fokusu interesovanja radioekologije je hronično dejstvo niskih doza radijacije, čije će se posledice osetiti nakon izvesnog vremena na nivou opšte populacije.

Primena[uredi | uredi izvor]

Stečena znanja radioekologije koriste u rešavanju ekoloških uticaja mogućih nuklearnih udesa. Specifičnost ovog pristupa je u tome što se bavi većim površinama kontaminiranim radioaktivnim padavinama, npr. sanacija zemljišta na velikom prostoru, prerada veće količine kontaminirane biomase, procena u okviru EIA (Environmental Impact Assesment) kada se pušta u rad nova oprema i dr.

Značajni radioekoloških problema[uredi | uredi izvor]

Uklanjanje 1.500 kubnih jardi tla kontaminiranog izuzetno niskim nivoom nuklearnog otpada u nuklearnoj elektrani Fort Greli na Aljasci.

Značaj radioekologije raste sa povećanjem koncentracije veštačkih radionuklida u životnoj sredini. Od kraja 1990-ih godina sve se više pažnje poklanja se prirodnoj radioaktivnosti, koju je u životnu sredinu unela ljudska aktivnost. Prema obimu kontaminacije, radioekološki događaji se mogu podeliti na lokalne i globalne. To je događaj sa stanovišta radioekologije samo kada radioaktivnost dospe u okolinu i samim tim van čovekove kontrole. Migracija radionuklida može biti uzrokovana primarnom eksplozijom, ili naknadnim transportom kroz vodu, vetar ili organizme.

Lokalni događaji:[uredi | uredi izvor]

  • disperzija nuklearnog materijala (uglavnom plutonijuma),
  • nesreće tokom proizvodnje radioaktivnih materijala
  • sanacija površina nakon hemijskog vađenja uranijuma
Kompjuterska simulacija širenja radioaktivnog oblaka usled Fukušima nuklearne nesreće.
  • sanacija jalovine nakon dubokog iskopavanja uranijuma,
  • sanacija otpada tokom normalanog rad nuklearnih objekata.

Globalni događaji[uredi | uredi izvor]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Eric Hall, Radiobiology for the Radiobiologist. Lippincott, 2006.
  2. ^ Henning Dahlgaard, Nordic Radioecology: The Transfer of Radionuclides Through Nordic Ecosystems to Man (Studies in Environmental Science). Elsevier, 1994.
  3. ^ Whicker and Schultz, Radioecology Nuclear Energy & the Environment. CRC Press, 1982.
  4. ^ a b Alexakhin, R. M.: Radioecology: history and state-of-the-art at the beginning of the 21st century. In: A. A. Cigna, Marco Durante (Ed.): Radiation risk estimates in normal and emergency situations. Proceedings of the NATO Advanced Research Workshop on Impact of Radiation Risk Estimates in Normal and Emergency Situations. Yerevan, Armenia, 8-11 September 2005. Springer, The Netherlands, 2006.
  5. ^ Franić, Zdenko; Franić, Zrinka (2010-12-17). „RADIOEKOLOGIJA KAO ČIMBENIK SIGURNOSTI NA MEDITERANU”. Sigurnost : časopis za sigurnost u radnoj i životnoj okolini (na jeziku: hrvatski). 52 (4): 335—344. ISSN 0350-6886. 
  6. ^ S.C. Sheppard, An index of radioecology, what has been important ? ; Journal of Environmental Radioactivity, Volume 68, Issue 1, 2003, Pages 1-10.
  7. ^ J. Hilton, Aquatic radioecology post Chernobyl—a review of the past and a look to the future ; Studies in Environmental Science, Volume 68, 1997, Pages 47-73
  8. ^ Deposition of radionuclides on soil surfaces (PDF). Environmental Consequences of the Chernobyl Accident and their Remediation: Twenty Years of Experience, Report of the Chernobyl Forum Expert Group ‘Environment’. Vienna: International Atomic Energy Agency (IAEA). 2006. pp. 23–25.
  9. ^ MØLLER Anders et MOUSSEAU Timothy A. (2006), Biological consequences of Chernobyl : 20 years on ; Revue : Trends in ecology & evolution, vol. 21, n°4, pp. 200-207 ; 8 pp et 70 ref.
  10. ^ 1st International Conference on Radioecology and Environmental Radioactivity 15–20 June 2008, Bergen, Norway ; Journal of Environmental Radioactivity, Volume 97, Issue 1, September 2007, Pages 83-84
  11. ^ Commission of the european communities international symposium on radioecology applied to the protection of man and his environment : Rome, 7–10 September 1971 Conference Hall of FAO, Viale delle Terme di Caracalla Water Research, Volume 5, Issue 6, June 1971, Pages 367-368

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Aleksahin R. M. Radioaktivnoe zagrяznenie počvы i rasteniй. M., AN SSSR, 1963, 132 s.
  • Tihomirov F. A. Deйstvie ioniziruющih izlučeniй na эkologičeskie sistemы. M., Atomizdat, 1972, str. 176.
  • Percev L. A. Ioniziruющie izlučeniя biosferы. M., Atomizdat, 1973.
  • Prohorov V. M. Migraciя radioaktivnыh zagrяzneniй v počvah. M., Эnergoizdat, 1981, 98 s.
  • G. S. Rozenberg, G. P. Krasnoщekov (эkologičeskie hronologii), Tolьяtti, 2007
  • Tihomirov F. A. Radioizotopы v počvovedenii. Izd. Mosk. un-ta, 1985, — 92 s.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Радиоекологија&oldid=26985857”