Srpske čiče u Velikom ratu
Srpske čiče („stričevi”) u Velikom ratu u Srbiji, u kojoj su s početka 20. veka ljudi starili brže no igde drugde na svetu, nazivani su ljudi iz poslednje odbrane Srpske vojske koji su imali 45. do 50. godina, pa na više. Među njima je bilo mnogo onih koji će „sklopiti svoje oči” baš onda kada je njihova otadžbina brojila zadnje dane u slobodi u prvim godinama Velikog rata. Posle Velikog rata u Srbiji će čiče, koje su i do tada uvek uživale najdublje poštovanje i ljubav mlađih generacija, s punim pravom, biti deset puta više poštovani i voljeni.
Uslovi koji su vladali u Srbiji u prvim godinama Velikog rata[uredi | uredi izvor]
Opšta vojna obaveza u Srbiji uvedena je 1883. godine a svi vojni obveznici delili su se na prvi, drugi i treći poziv i trupe poslednje odbrane.[1]
- Prvi poziv činili su svi muškarci starosne dobi od 21. do 31. godine starosti
- Drugi poziva činila su lica od 31. do 38. godine starosti.
- Treći poziv činila su lica od 38. do 45. godine starosti.
- Poslednja odbrana obuhvatala je omladinu od 18. do 21. i starije građane od 45. do 50. navršene godine starosti.
Ukupan broj boraca I i II poziva iznosio je 336.063, III poziva 52.392, poslednje odbrane 6.220 (omladinaca) i 27.756 (Srpskih čiča) angažovanih u vojnim stanicama, sanitetskim i profijantskim vozovima, tako da je do septembra 1914. ukupno je mobilisano 423.441 lice, među kojima 870 viših i 3.869 nižih aktivnih i rezervnih oficira i 1.485 administrativnih činovnika i obveznika činovničkog reda.[2]
Stanje odeće i druge opreme na početku Velikog rata bilo je nezadovoljavajuće:
- Prvi poziv narodne vojske bio je snabdeven istrošenim odelima, preostalim iz balkanskih ratova 1912/13. godine, koja su posle demobilizacije bila vraćena u magacine.
- Drugi poziv nije imao kompletnu odeću, već je neko imao bluzu, neko šinjel, neko pantalone, a pojedinci samo šajkaču.
- Treći i poslednji poziv bio je u svom narodnom odelu, bez vojničkog odela i obuće.
Pored nedostataka u odeći i obući, velika oskudica vladala je i u logorskoj opremi, hrani, pontonirskom materijalu, telegrafsko-telefonskoj opremi, sanitetskom materijalu, kolima, konjima i mnogim drugim sredstvima i opremi. Oružje i oprema zaplenjeni od Turaka i Bugara nisu mogli popuniti nedostatke.[3]
Opšta razmatranja o čičama u Velikom ratu[uredi | uredi izvor]
U Srbiji koja se s početka 20. veka našla u nekoliko ratova niko nije nikad bio suviše star da se bori za interese sopstvene domovine. Oni nisu nosili uniforme, jer ih Srpska vojska za njih nije imala, pa su u maršu pružali sliku u isto vreme smešnu i dirljivu, a i po njihovo zdravlje ugrožavajuću. Međutim čiče su zahvaljujući višegodišnjem iskustvu kroz život i ranije ratove, znali ne samo kako da se ceo dan održe na suvom hlebu od pola funte, nego i kako da se zaklone za drvo i kamen. Kad je video, da se Srbija nalazi u samrtnim mukama, srpski čiča je želeo samo jedno - da sačuva domovinu ili i on umre s njom.[4]
Zadatak jednog čiče[uredi | uredi izvor]
Njihov zadatak je bio u tome da čuvaju železničku prugu, most ili neki važni objekat dok su se njegovi sinovi borili na granici sa neprijateljem:
Kod svakog malog mosta bilo ih je po četiri, dva na svakoj strani, gde su živeli u malim šatrama od šipražja. Na stanicama izlazile su čitave čete čiča, u čudnovatim grupama, s puškama raznog kalibra obešenim o njihova koščata ramena.[5]
A u odsutnim trenucima za opstanak Srbije, nakon snažnog prodora neprijatelje, aktivno su se uključile u frontovsku borbu, i zajedno su se rame uz rame sa vojnicima prvog i drugog poziva, uključile u odsudni boj.
Oprema jednog čiče[uredi | uredi izvor]
Evo kako je bio opremljen srpski čiča u Velikom ratu:
Čak i usred leta čiča je bio odeven kao što se mi odevamo u vreme mraza. Na svojim plećima nosio je vuneni ogrtač od kavene tkanine. O ogrtač prikačena je kukuljača, koju je nabijao na glavu za vreme kiše, i koja je celom njegovom odelu davala kaluđerski izgled. Ispod ogrtača nosio je kožuh bez rukava od jagnjeće kože, sa debelom vunom okrenutom unutra. Ispod kožuha bila je košulja od platna, tkanog kod kuće. I nosio je čakšire, tesno priljubljene uz kukove i kolena, ali se pozadi širiše kao kesa. Na nogama je imao debele vunene čarape, koje su išle preko čakšira čak do kolena, okićene šarama sjajnih boja. Na nogama su mu bili opanci, pola cipele, pola sandale.[5]
Jedino je šajkača bila neizostavno obeležje srpskog vojnika.
Najčešće su bili naoružani uveliko zastarelim puškama jednometkama M.1880 sistema Mauzer-Milovanović i M.1870 sistema Berdan.
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ Mitar Đurišić, Srbija u ratu 1914, Beograd, 2008.
- ^ Vojni arhiv Beograd, Popisnik 2, 3, 5
- ^ Dalibor Denda, „Srpska vojska u predve- čerje epohe ratova 1912–1920“, Prvi svetski rat i balkanski čvor - zbornik radova (ur. Momčilo Pavlović), Beograd, 2014, str. 423 – 436
- ^ Ratomira Damjanovića Raspeće Srbije, Itaka, Beograd, 2014.
- ^ a b With Serbia into exile; an American's adventures with the army that cannot die by Jones, Fortier Publication date 1916, Topics World War, 1914-1918, Publisher New York, The Century co. Collection library ofcongress; americana
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Fortijer Džons „Sa Srbijom u izgnanstvo - doživljaji jednog Amerikanca sa neuništivom armijom“, Njujork, 1916.