Ton

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga

U muzici reč ton označava zvuk, koji je određen svojom frekvencijom, amplitudom, trajanjem i bojom. Ton se može zapisati na za njega tačno određeno mesto u notnom sistemu.

Frekvencija[uredi]

Ljudsko uho je u proseku sposobno da čuje zvukove u rasponu 20 do 20,000 Hz dok se u muzici najčešće koriste tonovi sa osnovom 30 - 8000 Hz, što ostavlja prostora za preko sto opštekorišćenih tonova u klasičnoj teoriji muzike. Konvencija je da se ovi tonovi dele u oktave, od kojih svaka sadrži po 12, za čije se imenovanje koristi sedam imena: „do, re, mi, fa, sol, la, si“ (u romanskim zemljama i u Rusiji), „C, D, E, F, G, A, H“ (kod nas i u zemljama s nemačkim kulturnim uticajem) i „C, D, E, F, G, A, B“ (u engleskom govornom području). U daljem tekstu biće korišćen niz oznaka uobičajen kod nas.

osam tonova

Povišeni i sniženi tonovi[uredi]

Svako od ovih imena je dodeljeno egzaktnom tonu u oktavi. Time je već pokriveno sedam od dvanest tonova koje sadrži jedna oktava. Ostali tonovi se mogu označiti na više načina, naznačavanjem da je neki od prethodno navedenih tonova viši ili niži za pola tona (koristi se izraz polustepen) nego što to njegovo ime naznačava. U praksi se koriste kraći termini: „snižen“ ili „povišen“ ton. Sniženi ton se obeležava stavljanjem takozvane snizilice („be“, Teorija.muzike.be2.png) ispred njega. Povišeni ton se na isti način obeležava takozvanom povisilicom („krst“, #). Povišenje odnosno sniženje tona zove se hromatska promena ili hromatizacija.

Imena tonova u abecednom zapisu se prilikom snižavanja ili povišavanja takođe menjaju. Povisilica se označava sufiksom -is a snizilica sufiksom -es, sa izuzetkom sniženog tona H, koji se ravnopravno može nazvati Hes ili Be i tonova E i A kojima se pri snižavanju dodaje samo -s umesto -es.

sniženi tonovi

povišeni tonovi

Pored jednostruke povisilice i snizilice postoje i dvostruka snizilica (Teorija.muzike.be.png) i dvostruka povisilica (×), koji označavaju sniženost odnosno povišenost tona za dva polustepena = ceo stepen. Abecednim imenima se i slučaju duplog snižavanja dodaje sufiks -eses odnosno -ses a pri duplom povišavanju -isis bez izuzetaka. Ako se neki ton povišava za tri polustepena, ispred njega stoje prvo obična pa dvostruka povisilica, dok se, na primer, pri snižavanju za četri polustepena ispred tona stavljaju dve dvostruke snizilice itd.

dvostruko sniženi tonovi

dvostruko povišeni tonovi

Rezultat ovako širokog spektra obeležavanja je takođe mogućnost da se isti ton zapiše na više različitih načina.

Oktave[uredi]

Tonovi ciklično ponavljaju po oktavama, tj: (jedna oktava) do, re, mi, fa, sol, la, si, (sledeća oktava) do, re, mi, fa, sol, la, si, itd. U klasičnoj teoriji muzike se razmatra devet oktava, čiji se tonovi obeležavaju na sledeći način:

Subkontra oktava: 2C, 2D, 2E, 2F, 2G, 2A, 2H

Kontra oktava: 1C, 1D, 1E, 1F, 1G, 1A, 1H

Velika oktava: C, D, E, F, G, A, H

Mala oktava: c, d, e, f, g, a, h

Prva oktava: c1, d1,e1,f1,g1,a1,h1

Druga oktava: c2, d2,e2,f2,g2,a2,h2

Treća oktava: c3, d3,e3,f3,g3,a3,h3

Četvrta oktava: c4, d4,e4,f4,g4,a4,h4

Peta oktava: c5, d5,e5,f5,g5,a5,h5

Referenca za određivanje tačne frekvencije ovih tonova je ton a1 čija je frekvencija 440Hz. Koeficijent kojim se ova frekvencija deli pri snižavanju odnosno množi pri povišavanju za jedan polustepen je \sqrt[12]{2}, što znači da će nakon svakih 12 polustepena frekvencija dobijenog tona biti dva puta manja (prilikom snižavanja) odnosno dva puta veća (prilikom povišavanja).

Na primer pošto je frekvencija tona a1 440Hz, frekvencija tona a će biti 220Hz, a frekvencija tona a3 1760Hz.

Vidi: Tabela frekvencija tonova.

Amplituda[uredi]

Regulisanje amplitude tona u smislu određivanja jačine nekog tona se u muzici naziva još i dinamika. U muzici ne postoji egzaktan sistem po kome neki znak znači tačno određenu jačinu zvuka, već jačinu određuju sam svirač ili dirigent (u orkestrima i horovima) ili oba faktora, prema vlastitom osećaju i kontekstu muzičkog dela koje izvode. U klasičnoj teoriji muzike se sreću sledeće oznake za jačinu tona.

Teorija.muzike.ppp.png (pianissimo possibile) najtiše moguće
Teorija.muzike.pp.png (pianissimo) najtiše
Teorija.muzike.p.png (piano) tiho
Teorija.muzike.mp.png (mezzopiano) srednje tiho
Teorija.muzike.mf.png (mezzoforte) srednje jako
Teorija.muzike.f.png (forte) jako
Teorija.muzike.ff.png (fortissimo) najjače
Teorija.muzike.fff.png (fortissimo possibile) najjače moguće

Trajanje[uredi]

Trajanje tona zavisi od dva faktora: (1) tempo; (2) relativna dužina trajanja tona. Naime, tempo naznačava koliko jedna određena relativna jedinica takta treba da traje, u sekundama. Zarad što preciznijeg određivanja tempa najčešće se koristi metronom.

Odnos relativne dužina trajanja tona i jedinice mere takta se ponaša kao koeficijent pred vremenskim trajanjem jedne jedinice takta i određuje koliko zapravo traje ton. Ova dužina trajanja tona se beleži dodavanjem odgovarajuće oznake na „glavu“ tona koja označava njegovu visinu. U klasičnoj teoriji muzike se razlikuje devet osnovnih dužina trajanja tona.

Teorija.muzike.11.png 2/1 nota brevis, dvostruka cela nota
Teorija.muzike.1.png 1/1 cela nota
Teorija.muzike.2.png 1/2 polovina
Teorija.muzike.4.png 1/4 četvrtina
Teorija.muzike.8.png 1/8 osmina
Teorija.muzike.16.png 1/16 šesnestina
Teorija.muzike.32.png 1/32 tridesetdvojka
Teorija.muzike.64.png 1/64 šezdesetčetvrtina
Teorija.muzike.128.png 1/128 stodvadesetosmina

Dopisivanjem tačke iza glave tona se označava da ton treba da bude upola duži nego što je bio pre stavljanja tačke. Ukoliko se nakon tačke dopiše još jedna tačka, ton se produžava za onoliko koliko mu je prethodno poslednja tačka produžila trajanje. Primeri:

Teorija.muzike.add11.png
Teorija.muzike.add2.png

Boja[uredi]

Boja tona zavisi od medijuma koji ga proizvodi, a to to je pre svega određeno alikvotnim tonovima instrumenta, sintetičkog ili realnog, ili glasa pevača koji je izveo ton.

Literatura[uredi]

Vidi još[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]

Vikiostava
Vikimedijina ostava ima još multimedijalnih datoteka vezanih za: Ton