Ukrajinski poetski film

Ukrajinski poetski film (angl. Ukrainian poetic cinema) — smer u umetnosti koji je nastao u sovjetskoj filmskoj produkciji sredinom 1960. godina nakon projekcije filma «Tini zabutih predkiv» Sergija Paradžanova. Za razliku od klasičnog sovjetskog realističkog filma, „ukrajinski poetski film“ na prvom planu je imao vizualizaciju, sjurrealističke i etnografske motive. Ovaj smer je ostavio po sebi nekoliko novatorskih filmova, ali i provocirao je novu ofanzivu sovjetske ideologije na ukrajinske filmove, nacionalnu svest i netradicionalan pristup umetnosti.

„Ukrajinski poetski film“ u Ukrajini razvija se najviše 1960-1970. godina. Autor naziva „ukrajinski poetski film“ je Januš Gazda 1970. godine.

Više filmova iz ovog smera bilo je zabranjeno da se projektuju u SSR-u, i zato su oni izašli na velike ekrane tek krajem 1980.  – na početku 1990. godina.

Istorija

Na formiranje ovog smera u filmskoj industriji uticao je period "odmrzavanja" (1960. godina). Poetski film se najbolje pokazao u ukrajinskoj i gruzijskoj filmskoj industriji.

Specifičnost poetskog filma je početak u formi priče, kao i težnja ka metaforama i alegorijama.

Reditelji

Najuticajniji reditelji ovog smera su Sergij Paradžanov, Jurij Illjenko, Leonid Osika, Mikola Maščenko i Boris Ivčenko.

Filmovi

U kategoriju „ukrajinskog poetskog filma“ spadaju 10 igranih filmova perioda 1960-1970. godina. To su pre svega «Tini zabutih predkiv» Sergija Paradžanova (1964), «Kaminnij hrest» (1968) i «Zahar Berkut» (1971) Leonida Osiki, «Krinicja dlja spraglih» (1965), «Večir na Ivana Kupala» (1968) i «Bilij ptah z čornoju oznakoju» (1971) Jurija Illjenka, «Sovist» (1968) Volodimira Denisenka, «Komisari» (1968) Mikoli Maščenka i «Propala gramota» (1972) Borisa Ivčenka.

Umetničko nasleđe

U poetskom filmu veliku ulogu igraju metafore, alegorije i simbolika. Zato su se kasnije ljudi podelili na dve kategorije: podržavaoci ovog smera i protivnici. Ali, u svakom slučaju predstavnici poetskog filma su značajno doprineli razvoju kulture i filmske umetnosti u Ukrajini. 1980. godina pojavljuje se alternativni smer – gradska proza. Kao i poetski film, gradska proza  se dotakla filozofskih problema čovečanstva. Određeni elementi ukrajinskog poetskog filma nađu se i u filmovima: «Vavilon XX» (1979) Ivana Mikolajčuka, «Lebedine ozero. Zona» (1989) Jurija Illjenka.

Izvori

1. Olьga Brюhovecьka. Poetičniй materіalіzm. «Tіnі zabutih predkіv». Časopis «Kіno-teatr», 2013:#6
2. ↑ Ukraїnsьke poetične kіno // Ukraїnsьkiй slovnik-dovіdnik ekrannih medіa / Rutkovsьkiй O. K. : ІMFE іm. M. T. Rilьsьkogo NAN Ukraїni, 2007. — 304 s. — ISBN 978-966-02-4557-0
3. ↑ Anastasія Paщenko. Ukraїnsьke poetične kіno яk zrazok nacіonalьnogo kіnematografa. Časopis «Kіno-teatr», 2012:#2
4. ↑ Kontrasti kіno šіstdesяtih v «Mistecьkomu Arsenalі» // Dovženko centr, 2015
5. ↑ Vіra Kandinsьka. Vіčniй karnaval. Ukraїnsьkiй žurnal, № 12 (2007) ss. 38-39
6. ↑ Йoanna Levicьka. «Po­ver­nen­nя do korіnnя. Uk­raїnsьke po­etič­ne kіno». Pereklad z polьsьkoї: Lюbov Gorbenko. Kiїv: Redakcія žurnalu «Kіno-Teatr», Vidavnictvo «Zadruga». 2011. 124 s. ISBN 978-966-432-088-4
7. ↑ Pereйti do:^{a b v} Larisa Brюhovecьka. Proriv do vіčnogo. Časopis «Kіno-teatr», 2008:#5
8. ↑ Larisa Brюhovecьka. Poetična hvilя ukraїnsьkogo kіno. Kiїv: Mistectvo, 1989. 172 s. ISBN 5-7715-0210-3
9. ↑ Larisa Brюhovecьka. «Poetične kіno: zaboronena škola».Kiїv: «ArtEk», Redakcія žurnalu «Kіno-Teatr». 2001. 468 stor. ISBN 966-505-068-0