Finski gonič
 | |||||||||||||||
| Poreklo | Finska | ||||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| |||||||||||||||
| Domaći pas (Canis lupus familiaris) | |||||||||||||||
Finski gonič je rasa lovačkih pasa goniča, uobičajena u Finskoj i Skandinaviji. Koristi se za lov na zeca i lisicu.
Istorija rase[uredi | uredi izvor]
Finski gonič je evoluirao iz brojnih rasa koje su uvedene u Finsku početkom 18. veka. Među njenim precima su engleski lisičar, keri bigl, nemački, engleski i švajcarski goniči, ruski harlekini i kostromski goniči. Prvo pominjanje finskih pasa datira iz 1850. godine, ali je najvažniju ulogu u sudbini rase odigrao draguljar Tamelin, koji je živeo u Poriju. Godine 1870. počeo je da se bavi uzgojem i selekcijom finskih goniča i dobio je ukupno 23 generacije (1.762 psa). Izbor je imao za cilj da konsoliduje odlične radne kvalitete i prilagodljivost uslovima oštre snežne zime. U manjoj meri je uzet u obzir izgled psa, ali je u standardu rase koji je odobrio Finski kinološki savez 1932. godine konačno uspostavljena trobojna boja[1].
Rasu je priznala Međunarodna kinološka federacija 1954. godine.
Izgled[uredi | uredi izvor]
Finski gonič je snažan, ali ne težak, pomalo izdužen pas. Glava je lepa, proporcionalna, njuška je prilično duga. Oči su ovalne, tamne, mirne, vertikalna brazda između očiju je jasno vidljiva. Izvanredne uši su dugačke, uvijene prema unutra na dnu, pomalo podsećaju na krila. Rep je dugačak, nisko postavljen, nikada se ne diže iznad nivoa leđa. Šape su skupljene i guste, sa krznom koja raste između jastučića, što štiti šape od posekotina od leda.
Finski gonič ima dvostruku dlaku, sa gustom podlakom i oštrom dlakom srednje dužine; Dlaka štiti psa od vlage i mraza. Trobojnu boju čine bele mrlje na crno-crvenoj pozadini svetlih boja[2].
Temperament i upotreba[uredi | uredi izvor]
Neumornost i želja za radom smatraju se odlikom finskog psa. Psi se koriste za progon zeca i lisice, ali mogu loviti i vukove, rakune, risove, pa čak i jelene i losove. Mladi psi su takođe zainteresovani za ptice divljači. Finski gonič radi samostalno, koristeći svoj njuh i vid. Otkrivši trag, ono uz njega pronalazi odmorište, pokupi divljač i glasnim lavežom odveze lovcu. U potrazi za životinjom, psi se mogu udaljiti od lovca na udaljenosti od nekoliko kilometara.
Psima ove rase treba dati priliku da mnogo vežbaju u prirodi i ostvare svoju prirodnu sklonost ka lovu. Izvan lova, finski psi su mirni, prijateljski nastrojeni prema ljudima i drugim psima i pomalo flegmatični.
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ „Suomen Ajokoirajärjestö - Finska Stövarklubben”. web.archive.org. 2005-11-19. Arhivirano iz originala 19. 11. 2005. g. Pristupljeno 2024-03-13.
- ^ „FINSKI GONIČ”. Kinološki savez Republike Srbije (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2024-03-13.