Fridrih Grisendorf
Fridrih Grisendorf | |
|---|---|
| Datum rođenja | 5. septembar 1871. |
| Mesto rođenja | Sosmar, Nemačko carstvo |
| Datum smrti | 30. novembar 1958. (87 god.) |
| Mesto smrti | Osnabrik, Zapadna Nemačka |
August Ferdinand Fridrih Grisendorf (nem. August Ferdinand Friedrich Grußendorf; rođen 5. septembra 1871. u Sosmaru, † 30. novembar 1958. u Osnabriku) bio je pastor eparhije evangelističko-luteranske crkve u Hanoveru.[1]
Biografija[uredi | uredi izvor]
Fridrih Grisendorf je bio četvrti pastor u crkvi Sv. Marije (St. Marien) u Osnabriku od 1906. do 1939. godine. U vreme nacional-socijalizma obavljao je verske usluge, pisao članke protiv nacional-socijalizma i bio je poznati verski pastor.[2]
Sledeći citat u zbirci tekstova „Snažne greške“ objavljenoj 1936. godine primer je njegove borbe protiv nacionalsocijalizma:
„Dakle, mi se ovdje branimo od neprestanih i često nečuvenih, pogrešnih tvrdnji, izopačenosti, napada i kleveta kojima se sa svih strana hrli protiv Crkve, kršćanstva i Biblije, čak i protiv časti našeg Spasitelja... Namera je da se ohrabre drugi: Branite se i vi!"
— Fridrih Grisendorf
Propoved o Srbima[uredi | uredi izvor]
Naša otadžbina je izgubila rat. Pobedili su Rusi, Amerikanci, Englezi. Možda su imali bolje oružje, više vojnika, bolje vođstvo. Ali to je, u stvari, izrazito materijalna pobeda. Tu pobedu su oni odneli.
Ali ovde, među nama, ima jedan narod koju je izvojevao jednu drugu i mnogo lepšu pobedu – pobedu duše, pobedu srca i poštenja, pobedu mira i hrišćanske ljubavi. To su Srbi!
Mi smo ih ranije samo donekle poznavali. Ali smo isto tako znali šta smo činili u njihovoj Otadžbini.
Ubijali smo stotinu Srba, koji su branili zemlju, za jednog ubijenog našeg vojnika, koji je, inače, predstavljao vlast okupatora nasilnika. Pa ne samo to da smo činili, nego smo blagonaklono gledali kako su na Srbe tamo pucali sa sviju strana.
Znali smo da se ovde, među nama, nalazi 5.000 oficira Srba, koji su nekada predstavljali društvenu elitu u svojoj zemlji, a sada su ličili na žive kosture, iznemogli i malaksali od gladi.
Znali smo da kod Srba tinja verovanje: Ko se ne osveti, taj se ne posveti!
I mi smo se, zaista, plašili, osvete tih srpskih mučenika.
Bojali smo se da će oni, po našoj kapitulaciji, raditi ono što smo mi sa njima činili. Zamišljali smo jasno tu tragediju i već videli našu decu kako plivaju kanalizacijom ili se peku u gradskoj pekari. Zamišljali smo ubijanje naših ljudi, silovanja, rušenje i razaranje naših domova.
Međutim, kako je bilo?
Kad su pukle zarobljeničke žice i kad se 5.000 živih srpskih kostura našlo slobodno u našoj sredini, ti kosturi su — milovali našu decu, davali im bombone! Razgovarali su sa nama! Srbi su, dakle milovali decu onih koji su njihovu Otadžbinu u crno zavili!
Tek sada razumemo zašto je naš veliki pesnik Gete učio srpski jezik. Sad tek shvatamo zašto je Bizmarku poslednja reč na samrtnoj postelji bila — „Srbija!“
Ta pobeda Srba je veća i uzvišenija od svake materijalne pobede! Takvu pobedu, čini mi se, mogli su izvojevati i dobiti samo Srbi odnegovani u njihovom svetosavskom duhu i junačkim epskim pesmama, koje je naš Gete tako voleo...
Ova pobeda će vekovima živeti u dušama Nemaca, a toj pobedi, i Srbima, koji su je izvojevali, želeo sam da posvetim ovu moju poslednju svešteničku propoved.[3]
Propoved koju je održao nemački protestantski sveštenik Fridrih Grisendorf godine 1945. u svome selu Eversburgu kraj Osnabrika, gde se tada nalazilo na hiljade srpskih zarobljenika.[4]
Reference[uredi | uredi izvor]
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
| Međunarodne | |
|---|---|
| Državne | |
| Ljudi | |
