Funkcionalna pedagogija

Funkcionalna pedagogija je pedagoški pravac koji se oslanja na funkcionalnu psihologiju, razvijen je u prvoj polovini 20. veka i vezuje se za ime švajcarskog lekara, psihologa i pedagoga Eduarda Klapareda. Po njegovoj definiciji funkcionalna psihologija proučava psihičke procese kao sredstva organizma da postigne željeni cilj. To su instrumenti života svakog organizma. Suština vaspitanja je u razvijanju mentalnih procesa i njihovom osposobljavanju za funkcionisanje.

Eduard Klapared je značajan za pedagogiju jer je osnivač Škole po meri deteta. Škola po meri deteta je škola koja se prilagođava učenicima, a ne učenici školi. Klapared polazi od shvatanja da se deca razlikuju po sposobnostima, interesovanjima i da svakom detetu treba prići individualno. Zato je ova škola značajna za vaspitanje i obrazovanje dece. On smatra da se ova ideja može realizovati ako nastavnik poznaje svoje učenike i njihove mogućnosti. Uloga nastavnika je ključna u usmeravanju ponašanja učenika i pružanje pomoći.

Istorijat

Funkcionalna pedagogija kao pedagoška koncepcija se razvija početkom XX veka, prema kojoj je suština vaspitanja u razvijanju mentalnih procesa, u njihovom osposobljavanju za funkcionisanje. Ovaj pravac polazi od potrebe deteta i njegove sfere interesovanja da bi se postigao odeđeni cilj i aktivnost koja se želi razviti kod deteta.

Funkcionalnu psihologiju i po njoj zasnovanoj funkcionalnoj pedagogiji Klapared razvija u protivstavu prema psihologiji moći koje se razvijaju kod čoveka nezavisno, svako za sebe. Prema Klaparedovoj definiciji funkcionlna psihologija proučava psihičke procese kao sredstvo organizma da postignem željani cilj. To su instrumenti života svakog organizma. Ona služi za prilagođavanje organizma sredini, za uklanjanje disharmonije između organizma i sredine. Osnovni zadatak funkcionalne psiholiogije jeste da se psihički procesi moraju sagledati u odnosu na ceo organizam. Psihičke funkcije su sredstvo zadovoljavanja psihičkih procesa.

Edvard Klapared daje svoj teorijski doprinos objavivši prvo delo Dečija i eksperimentalna psihologija 1905. u kome jasno izražava svoj kritički ton i aktivno protivljenje tadašnjoj vaspitnoj praksi i poziv da se vaspitanje okrene naučnim izvorima i naučnoj objektivnosti kao osnovi za nove pristupe kasnije i pojasnivši koncept „aktivnog deteta“ u još poznatijem delu Funkcionalna pedagogija iz 1931. godine.

Najznačajniji predstavnik ovog pedagoškog pravaca je Eduard Klapared. Njegove knjige prevedene su i kod nas: „Izbor zvanja, njegovi problemi i metode“, „Pedaogogija Džona Djua“ i „Škola po meri“.

Funkcionlna pedagogija je jedan od značajnih pedagoških pravaca. Spada u grupu pedagogije esencije. Najznačajniji predstavnik ovog pravca je Eduard Klapared. Predstavnici smatraju da je suština vaspitanja u razvijanju mentalnih procesa. Najpre je nastala funkcionalna psihologija iz koje se razvija funkcionalna pedagogija. Klapared je svoj doprinos dao otvaranjem škole po meri deteta.

Značaj funkcionalne pedagogije za obrazovanje i vaspitanje

Za razliku od tradicionalne škole i nastave, škola po meri deteta podrazumeva primenu individualizovanog pristupa u radu sa učenicima. Ovaj pristup, najšire gledano, podrazumeva određenu filozofiju obrazovanja i učenja, zasnovanu na specifičnostima dece i njihovim potrebama u procesu učenja, čiji je krajnji cilj razvoj detetovih potencijala. U primeni individualizovanog pristupa polazi se od sledećih saznanja o detetu i njegovim potrebama u procesu učenja:

• • Svako dete je jedinstveno, vredno samo po sebi, ima potencijale i težnju da ih ostvari;
  • Deca se sobom razlikuju; razlike među decom su toliko izražene da utiču na proces učenja (na ono što deca žele da uče, na podršku koja im je potrebna i na tempo kojim uče);
  • Deca najbolje uče u bezbednom okruženju, kada imaju podršku odraslih i kada odrasli imaju visoka očekivanja od njih;
  • Deca najbolje uče kada su angažovana u procesu učenja, u interakciji sa nastavnikom, svojim vršnjacima i nastavnim materijalima
  • Deca najbolje uče kada pronađu lični smisao u onome što uče i rade, kada su sadržaji i proces učenja povezani sa njihovim mogućnostima, interesovanjima, prethodnim iksustvom i znanjem

Značaj Klapareda je u individulazaciji nastave. Svako dete je jedinstveno za sebe i svakom detetu nastavnik treba prići kao jedinstvenoj ličnosti. Deca se umnogome razlikuju međusobno, prema sposobnostima, tempu učenja. Deca bi trebalo da uče u bezbednom okruženju, gde mogu postići najbolje rezultate. Deca bi trebalo da budu uključena u nastavne aktivnosti i da pronađu smisao onoga što uče.

Klapared se bavio svim aspeltima funkcionalne psiholoigije po kojoj se zasniva funkcionalno vaspitanje koje potrebu deteta i njegova interesovanja za ostvarivanje nekog cilja uzima kao podlogu delatnosti koja se želi da kod njega pokrene.

U ovako zamišljenoj školi polazi se od toga da je u planiranju, realizaciji i vrednovanju procesa učenja potrebna veća participacija, odgovornost i inicijativa učenika, što pomaže razvijanju svesti kod nastavnika i učenika da su zajednički graditelji, a ne davaoci i primaoci znanja. Škola po meri deteta podrazumeva kontinuiranu i sadržajniju saradnju škole i porodice, njihov partnerski odnos koji je usmeren ka razvoju deteta i njegovih potencijala. Naglasak je na većoj saradnji svih učesnika vaspitno-obrazovnog procesa, timskom radu i adekvatnoj podršci nastavnicima u okviru škole, ali i na lokalnom nivou.

Klapared zahteva da se radi drugačije, da škola promeni odnos prema deci, da vodi računa o njihovoj prirodi, da uvaži razlike u sposobnostima. Iskustvo uči, jedna ličnost samo onoliko daje od sebe, koliko se bude obraćalo na njene prirodne sposobnosti, pa da je, usled toga, čist gubitak u vremenu zapinjati u stvaranju izvesnih sposobnosti u njoj kojih ona nema.

Značaj funkcionalne pedagogije je u promovisanju individualnog pristupa u vaspitanju. Glavni predstavnik Klapared se zalaže sa školu po meri deteta. U ovoj školi se zahteva veća participacija, odgovornost i inicijativa učenika, što dovodi do toga da je potrebna saradnja nastavnika i učenika. Neophodna je saradnja škole i porodice za postizanje potencijala deteta.

Literatura

• Cenić, Petrović, Stojan, Jelena(2005). Vaspitanje kroz istorijske epohe. Učiteljski fakultet u Vranju.
• Potkonjak, Nikola. HH vek - ni "vek deteta" ni vek pedagogije.
• Vujačić, Đerić. Zbornik instituta za pedagoška istraživanja.
• Tomlinson, C.A. (2000): Reconcilable differences: Standards-based teaching and differentiation. Education Leadership
• Vujačić, Đerić. Zbornik instituta za pedagoška istraživanja.