Fight Club (video-igra)
| Fight Club | |
|---|---|
| Developer(i) | Genuine Games Superscape (za telefon) |
| Izdavač(i) | Vivendi Universal Games[a] |
| Platforme | PlayStation 2, Xbox Mobile |
| Žanr(ovi) | Borba |
| Modifikacije | Single player, multiplayer |
Fight Club je borbena video igra zasnovana na istoimenom filmu iz 1999, koji je zasnovan na istoimenom romanu Čaka Polanika iz 1996 . Izdala ga je 2004. godine Vivendi Universal.
Igranje
[uredi | uredi izvor]Igra je standardno ponavljanje drugih formula u 3D borbenim igrama koje su objavljene za Xbox kao ne-arkadni portovi, kao što su Kakuto Chojin: Back Alley Brutal, Tao Feng: Fist of the Lotus i Dead or Alive 3. U pogledu sa strane, igrači kontrolišu jednog od dva lika koji izvode različite borbene poteze dok jedan ne bude pobeđen. Fight Club strukturira formulu oko premise filma, gde se dva muškarca tajno sastaju da bi se međusobno pokorili. U igri, igrači igraju kao jedan od 10+ originalnih likova, kao što su borci iz romana i filma, uključujući Tajlera Durdena i Boba Polsona.
Igra pokušava da uhvati osećaj grubosti filma sa povredama nanetim igračima i krvlju koja prska svuda, uključujući i ekran. Igra takođe pokušava da uvede mnoge nove karakteristike u žanr borbenih igara. Postoji hardkor režim, gde se povrede prenose iz jedne borbe u drugu, što može dovesti do toga da se igrač toliko povredi da bude primoran da se povuče. Igra takođe prelazi u režim koji prikazuje rendgenske snimke lika da bi se videlo da su kosti slomljene. Borbeni potezi imaju za cilj da budu brutalno nasilni, kao što je onaj gde je protivnikova ruka vidljivo slomljena u laktu. Nivoi su takođe dizajnirani oko scena iz filma, kao što su Louov bar i Paper Street.
Postoji režim priče, izgrađen oko originalnog lika – koji se zove samo Heroj – koji se pridružuje Borilačkom klubu nakon što je raskinuo sa svojom devojkom. Pobedom u borbama, lik napreduje kroz redove Fight Club-a, približavajući se Project Mayhem i postaje desna ruka Tajlera Durdena. Priča se odudara od filma i romana na nekoliko načina kako bi se prilagodila novom liku. Režim Winning Story takođe otključava Freda Dursta, pevača grupe Limp Bizkit, kao lika koji se može igrati.
Glumci
[uredi | uredi izvor]| Karakter | Film | Video igra |
|---|---|---|
| Robert Paulson | Mit Louf | |
| Mehaničar | Holt Meklejn | |
| Det. Stern | Tom Gosom Jr. | |
| Barmen u Halou | Majkl Šejmus Vils | |
| Lou | Piter Jakangelo | Majk Star |
| Džek | Edvard Norton | Dejv Vitenberg |
| "Junak" | N/D | Džastin Gros |
| Tajler Durden | Bred Pit | Džošua Leonard |
| Irvin | Paul Dilon | David A. Tomas |
| "Anđeosko lice" | Džared Leto | Majkl Mekmilijan |
| Marla Singer | Helena Bonam Karter | Nika Futerman |
| Rejmond K. Hesel | Džon Kim | Emil Lin |
Prijem
[uredi | uredi izvor]Nakon puštanja, Fight Club je naišao na negativan prijem. GameRankings i Metakritik su mu dali ocenu od 40,11% i 37 od 100 za Xbox verziju, i 36,84% i 36 od 100 za Plejstejšn 2 verziju.
Igru su uglavnom odbacili fanovi i romana i filma kao pokušaj da se uspeh priče muze za komercijalnu dobit, a kritičari su je univerzalno kritikovali zbog sopstvenih zasluga. Kritičari kažu da igra previše kopira od drugih borbenih igara bez unošenja mnogo novog u žanr, i da ima borbene poteze koji se ponavljaju i lošu animaciju.[2] GameSpot je verziji za mobilne uređaje dao ocenu 4,4 od deset i naveo da iskustvo „nedostaje na toliko načina da mu je teško čak i da drži sveću svom imenjaku. Igra je kratka, veoma laka, a sistem napada je nepotrebno raznovrstan. Bez obzira na vaše interesovanje za temu, Fight Club definitivno nije vaša vrsta igre.“[3] IGN je istoj verziji dao ocenu 6,3 od 10 i rekao da „možda košta samo oko četiri dolara za igranje, ali mogu vam reći da sada ima previše boljih načina da potrošite četiri dolara“.[4] Međutim, isti sajt je svojoj 3D verziji dao ocenu 4,1 od 10 i naveo da to „jednostavno nije baš dobra igra. Mehanika borbe je jednostavno previše plitka, a sada smo videli sa Brady Bunch Kung Fu i Medieval Combat, da je zabavna tuča zaista moguća na mobilnom telefonu. Uparite dosadnu igru sa nekim greškama i ne mogu razumno preporučiti Fight Club nikome, bez obzira na to koliko su svemirski majmuni.“
Igra nije uspela da postigne komercijalni uspeh. Bez obzira na to, Abraham Linkoln je rangiran na četvrtom mestu na listi deset najboljih političara za video igrice časopisa Electronic Gaming Monthly zbog njegovog pojavljivanja u Fight Club za Plejstejšn 2.[5] Game Informer je postavio Fight Club na deseto mesto na listi „Top deset borbenih igara koje bismo voleli da zaboravimo“ 2011.[6]
Reference
[uredi | uredi izvor]- ^ Buchanan, Levi (2. februar 2006). „Fight Club 3D (Cell)”. IGN. Pristupljeno 13. avgust 2015.
- ^ Buchanan, Levi (18. 11. 2004). „First rule: Don't play Fight Club”. Chicago Tribune. Pristupljeno 13. 8. 2015.
- ^ Gouskos, Carrie (28. 3. 2005). „Fight Club Review (Mobile)”. GameSpot. Pristupljeno 13. 8. 2015.
- ^ Buchanan, Levi (22. 1. 2005). „Fight Club (Cell)”. IGN. Pristupljeno 13. 8. 2015.
- ^ Sharkey, Scott (novembar 2008). „EGM's Top Ten Videogame Politicians: Election time puts us in a voting mood”. Electronic Gaming Monthly. br. 234. str. 97.
- ^ Ryckert, Dan (april 2011). „Top Ten Fighting Games We'd Like to Forget”. Game Informer. br. 216.
- ^ Released in PAL regions under the Sierra Entertainment brand name
Spoljašnje veze
[uredi | uredi izvor]- Fight Club na sajtu MobyGames (jezik: engleski)
- Fight Club na sajtu IMDb (jezik: engleski)