Pređi na sadržaj

Kardiovaskularna autonomna neuropatija

Dodaj veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Kardiovaskularna autonomna neuropatija (akronim CAN od enl. reči Cardiovascular autonomic neuropathy) ili dijabetesna kardiovaskularna autonomna neuropatija je ozbiljna i česta komplikacija šećerne bolesti koja se najčešće ne prepoznaje. Nastaje kao posledica oštećenje autonomnih nervnih vlakana koja inervišu srce i krvne sudove, što dovodi do poremećaja u kontroli brzine srca i njegove vaskularne dinamike.[1][2][3]

Prisustvo CAN-a povezano je sa povećanim kardiovaskularnim mortalitetom i uzrok je kardijalne disfunkcije i višestrukih kliničkih simptoma, uključujući tahikardiju u mirovanju, intoleranciju na vežbanje, posturalnu hipotenziju, tihu ishemiju, kardiomiopatiju i perioperativnu nestabilnost.[1][4][5]

Epidemiologija

[uredi | uredi izvor]

Šećerna bolest pogađa samo u SAD više od 26 miliona ljudi.

Morbiditet

Stopa prevalencije kardiovaskularne autonomna neuropatije se povećava sa godinama života i trajanja šećerne bolesti. Kontrola i komplikacija šećerne bolesti pokazala je visoku stopu od 35% u tipu I šećerne bolesti i 44% u tipu II šećerne bolesti, sa stopom prevalencije do 60% kod starijih bolesnika sa ovom bolešću.[6]

Glavni prediktori razvoja kardiovaskularne autonomne neuropatije kod pacijenata sa šećernom bolešću tip II su:

  • starost — u kohorti od 1.000 ljudi sa šećernom bolešću tip II razvoj CAN, tokom 7,5 godina praćenja bio je u korelaciji sa starošću i prisustvom mikrovaskularne bolesti.)
  • pol — u multicentričnoj studiji od 3.250 pacijenata sa šećernom bolesti, nije bilo značajne razlike u prevalenciji CAN između muškaraca i žena (muškarci 35% i žene 37%). Međutim, studija Akcije za kontrolu kardiovaskularnog rizika u dijabetesu (ACCORD) koja je obuhvatila više od 8.000 bolesnika sa šećernom bolešću tip II, CAN je bila češća u žena (2,2% u žena i 1,4% u muškaraca, kod teških oblika; 4,7% u žena i 2,6% u muškaraca za umerene do teške oblike).[7]
  • etnička pripadnost i
  • prisustvo mikrovaskularnih komplikacija — nefropatija, retinopatija i periferna neuropatija.[8]
Mortalitet

Intervali praćenja mortaliteta CAN u 15 različitih studija kretao se od 1 do 16 godina. U svih 15 studija, osnovna procena za kardiovaskularnu autonomnu funkciju je izvršena na osnovu 1 ili više testova koje su opisali Eving et al.35 Ukupne stope mortaliteta bile su veće kod ispitanika sa CAN na početku nego u onih kod kojih je osnovna procena bila normalna, sa statistički značajnim razlikama u 11 studija. Zbirna procena relativnog rizika, zasnovana na 2.900 ukupnih ispitanika, iznosila je 2,14, sa intervalom pouzdanosti od 95% od 1,83 do 2,51 (P < 0,0001). Ako je CAN definisan prisustvom > 2 abnormalna kvantitativna testa autonomne funkcije, rizik od mortaliteta se povećava na 3,65 (95% interval pouzdanosti, 2,66 do 4,47).[9]

Klinička slika

[uredi | uredi izvor]

Simptomatske manifestacije kardiovaskularns autonomns neuropatije su:

  • Sinusna tahikardija — rani je znak bolesti, koji se javlja tokom disanja ili naprezanja i povezana je sa velikim rizikom od koronarne bolesti srca.[10]
  • Intoleranciju na napor — uzrokovana je smanjenjem simpatičkog i parasimpatičkog odgovora koji normalno povećavaju kardijalni output i preusmeravaju perifernu krvnu cirkulaciju do skeletnih mišića. Takođe zbog smanjenja ejekcione frakcije, sistolne disfunkcije i smanjenja dijastolnog punjenja.[11]
  • Poremećaj dnevnog ritma krvnog pritiska — krvni pritisak raste tokom noći i pada rano ujutro.[12]
  • Ortostatska hipotenzija — pad sistolnog krvnog pritiska za više od 30 mmHg nakon ustajanja. Uzrok su oštećena vazokonstriktorna vlakna, poremećena baroreceptorna funkcija i slaba kardiovaskularna reaktivacija. Može biti udružena sa vrtoglavicom, slabošću, vizuelnom smetnjama, glavoboljom, bolom u leđima, gubitkom svesti.[13]
  • Vrtoglavica, — udružena sa ortostatskom hipotenzijom
  • Presinkopa i sinkopa — udružena sa ortostatskom hipotenzijom.[14]
  • Intraoperativns kardiovaskularns nestabilnost
  • Asimptomatska ishemija miokarda i infarkt miokarda — rezultat su oštećenja aferentnih nerava. Posebno je opasna tiha ishemija i tihi infark miokarda u kojima pacijent ne oseti bol i ne traži pomoć . Učestalije se javlja tokom noći zbog poremećenog simpatovagalnog balansa i redukovane vagalne aktivnosti tokom noći.[15][16]

Dijagnostički testovi

[uredi | uredi izvor]
Test Parametri posmatranja
Srčana frekvenca u miru
  • > 100 otkucaja/min je patološki
Varijacija srčane frekvence
  • Kada pacijent legne na leđa i diše 6 puta u minuti, razlika u srčanoj frekvenci manje od 10 otkucaja/min je patološka R-R inspiracija/R-R ekspiracija >1,17 - patološki
Srčana frekvenca kao odgovor na stajanje
  • Tokom stalnog EKG monitoringa, R-R interval se meri između 15 i 30 otkucaja nakon ustajanja. Normalno, tahikardija je praćena refleksnom bradikardijom.
  • 0:15 >1.03 je normalno
Srčana frekvenca kao odgovor na Valsalva manevar
  • Pacijent forsirano izdahne u usni deo manometra, vršeći pritisak od 40 mmHg za 15 sekundi
  • Odnos od najdužeg do najkraćeg R-R intervala manje od 1,2 je patološki
Sistolni krvni pritisak - odgovor na stajanje
  • Meri se kada pacijent leži i 2 minuta nakon ustajanja
  • Pad od više od 30 mmHg je patološki
  • Pad od 10 do 29 mmHg je granični
Dijastolni krvni pritisak - odgovor na izometričke vežbe
  • Pacijent stiska rukom dinamometar do maksimuma.
  • Stisak zatim održava na 30% od maksimuma tokom 5 min.
  • Porast dijastolnog pritiska manje od 16 mmHg u suprotnoj ruci je patološki
EKG
  • QTc (korigovani QT interval na EKG-u) treba da bude manji od 440 ms
  • Sniženje pika jako niske frekvence kao i pika niske frekvence - simpatička disfunkcija
  • Sniženje pika visoke frekvence - parasimpatička disfunkcija
  • Sniženje odnosa niske frekvence/visoke frekvence - simpatički disbalans
Neurovaskularni protok
  • Neinvazivno laser Doppler merenje perifernog simpatetičkog odgovora na nocicepciju

Terapija

[uredi | uredi izvor]

Autonomna neuropatija srca (CAN) je ozbiljna komplikacija dijabetes melitusa, koja je snažno povezana sa povećanim rizikom od kardiovaskularnog mortaliteta. Iako je to uobičajena komplikacija, značaj CAN-a nije u potpunosti ocenjen i ne postoje jedinstveni algoritmi lečenja. U tom smislu danas moguće lečenje zasniva se na:

  • efikasnoj modifikacijie načina života,
  • intenzivnoj kontroli glikemije,
  • lečenju dijabetičke dislipidemije,
  • primeni antioksidanta i vitamina,
  • korekcija vaskularne endotelne disfunkcij,
  • prevencija i lečenju tromboze,
  • lečenju ortostatske hipotenzije.

Metode koje obećavaju uspeh u lečenju uključuju propisivanje:

  • analoga prostaciklina,
  • blokatora tromboksana A2 i
  • lekova koji doprinose jačanju i/ili normalizaciji Na + , K + -ATPaze (inhibitor fosfodiesteraze), ALA, dihomo-γ-linolenske kiseline (DGLA), ω-3 polinezasićene masne kiseline (ω-3 PUFA), i istovremeno propisivanje ALA, ω-3 PUFA i DGLA (potrebna buduća istraživanja).

Razvoj ortostatke hipotenzije koji je povezan sa teškim ili naprednim CAN zahteva propisivanje nefarmakoloških procedura i farmakoloških lekova,

  • Nefarmakološka terapija — nošenje potpornih čarapa radi povećanja venskog protoka, lagano i postepeno ustajanje, izbegavanje toplih kupki,
  • Farmakološka teraoija — uzimanje insulin u ležećem položaju i primena alpha 2 agonista (fludrokortizon acetata).

Izvori

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ а б Vinik AI, Maser RE, Mitchell BD, Freeman R. „Diabetic autonomic neuropathy”. Diabetes Care. 26: 1553—1579. 2003. .
  2. ^ Maser RE, Mitchell BD, Vinik AI, Freeman R. „The association between cardiovascular autonomic neuropathy and mortality in individuals with diabetes: a meta-analysis”. Diabetes Care. 6: 1895—1901. 2003. .
  3. ^ Maser R, Lenhard M, DeCherney G. „Cardiovascular autonomic neuropathy: the clinical significance of its determination”. Endocrinologist. 10: 27—33. 2000. 
  4. ^ Dimitropoulos G, Tahrani AA, Stevens MJ. „Cardiac autonomic neuropathy in patients with diabetes mellitus”. World J Diabetes. 5 (1): 17—39. 2014. . [PMC free article] [PubMed] [Google Scholar]
  5. ^ Spallone V, Ziegler D, Freeman R, Bernardi L, Frontoni S, Pop-Busui R, Stevens M, Kempler P, Hilsted J, Tesfaye S, Low P, Valensi P. „Cardiovascular autonomic neuropathy in diabetes: clinical impact, assessment, diagnosis, and management”. Diabetes Metab Res Rev. 27 (7): 639—653. 2011. .
  6. ^ Pop-Busui R. What do we know and we do not know about cardiovascular autonomic neuropathy in diabetes? J Cardiovasc Transl Res. . 5. 2012: 463—468.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  7. ^ Witte DR, Tesfaye S, Chaturvedi N, Eaton SE, Kempler P, Fuller JH. „Risk factors for cardiac autonomic neuropathy in type 1 diabetes mellitus”. Diabetologia. 48: 164—171. 2005. .
  8. ^ Ziegler D, Zentai C, Perz S, Rathmann W, Haastert B, Meisinger C, Lowel H. „Selective contribution of diabetes and other cardiovascular risk factors to cardiac autonomic dysfunction in the general population”. Exp Clin Endocrinol Diabetes. 114: 153—159. 2006. .
  9. ^ Ewing DJ, Martyn CN, Young RJ, Clarke BF. „The value of cardiovascular function tests: 10 years experience in diabetes”. Diabetes Care. 8: 491—498. 1985. .
  10. ^ Vinik A, Erbas T, Pfeifer M, Feldman M, Feldman E, Stevens M, Russell J. Diabetic autonomic neuropathy. In: Porte D Jr, Sherwin RS, Baron A, eds. Ellenberg & Rifkin’s Diabetes Mellitus. 6th ed. New York, NY: McGraw-Hill. . 2003: 789—804.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  11. ^ Kahn JK, Zola B, Juni JE, Vinik AI. „Radionuclide assessment of left ventricular diastolic filling in diabetes mellitus with and without cardiac autonomic neuropathy”. J Am Coll Cardiol. 7: 1303—1309. 1986. .
  12. ^ American Diabetes Association. Standards of medical care in diabetes—2006. Diabetes Care. 2006; 9 (suppl 1): S4–S42
  13. ^ Position paper. Orthostatic hypotension, multiple system atrophy (the Shy Drager Syndrome). J Auton Nerv Syst. 58: 123—124. 1996.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  14. ^ Low PA, Walsh JC, Huang CY, McLeod JG. The sympathetic nervous system in diabetic neuropathy. „A clinical and pathological study”. Brain. 98: 341—356. 1975. .
  15. ^ Ambepityia G, Kopelman PG, Ingram D, Swash M, Mills PG, Timmis AD. „Exertional myocardial ischemia in diabetes: a quantitative analysis of anginal perceptual threshold and the influence of autonomic function”. J Am Coll Cardiol. 15: 72—77. 1990. .
  16. ^ Margolis JR, Kannel WS, Feinleib M, Dawber TR, McNamara PM. Clinical features of unrecognized myocardial infarction–silent and symptomatic. „Eighteen year follow-up: the Framingham study”. Am J Cardiol. 32: 1—7. 1973. .

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Kardiovaskularna_autonomna_neuropatija&oldid=26755985”