ОШ „Стеван Синђелић” Београд
Основна школа "Стеван Синђелић" је основна школа која се налази на територији општине Звездара, град Београд.
Основна школа Стеван Синђелић | |
---|---|
Опште информације | |
Место | Београд |
Општина | Звездара |
Држава | Србија |
Врста споменика | Основна школа |
Време настанка | 1955. |
Власник | Државна основна школа |
ssindjelic |
Историјат[уреди | уреди извор]
Школа је основана 24. јуна 1955. године. Прве школске године школу похађају деца са територије стамбених заједница VII, IX и X општине Вождовац. Од ових ученика формиран је први разред. Остале разреде чинили су ученици нижих разреда Једанаесте, Дванаесте и Петнаесте мешовите гимназије. Школи су приликом оснивања припојена нека одељења основних школа „Доситеј Обрадовић“, „Војислав Илић“ и „Милица Павловић“, чији су ученици становали у поменутим стамбених јединицама. Без своје зграде школе је радила у објекту Једанаесте гимназије и имала је осам учионица, школску радионицу, а салу је повремено користила ка подстанар.[1]
Име бесмртног српског јунака школа је добија 16. септембра 1955, одлуком Савета за просвету општине Вождовац. Име школе је званично проглешено 27. новембра 1955. године, када је у холу школе постављена биста Стевана Синђелића. Први наставни дан је био 16. септембар, школа је имала 940 ученика, распоређених у 32 одељења. Било је мало простора а много ђака. Данас, после 50 година је обрнуто. У записима о првим годинама рада препознаје се захктали рад једне нове школе: стручни активи, разредна већа, такмичења, огледни часови. Ученици посећују београдске фабрике „Димитрије Туцовић“, „20. октобар“, „Михаило Пупин“. Бележи се и посета Панчевачком риту који се у то време још увек исушује за потребе произвођача хране за Београд. Ученици су одлазили на летовање у Макарску, Бол на Брачу и Боговађу.[1]
Осим директора, школом је управљао Школски одбор. Честе су биле заједничке седнице Школског одбора и Наставничког већа, а сталне теме тих седница биле су анализа васпитно-образовног рада, уређење и опремање школе. Године 1965. Школски одбор је законом замењен Саветом школе као новим органом друштвеног управљања. Из састава Савета биран је и Управни одбор који је имао седам чланова.
У дворишту Једанаесте гимназије је 1960. изграђена школска зграда. Имала је девет учионица и један кабинет. У том периоду бележи се набавка наставних средстава као императив времена.
У снажном замаху просвећивања придошлог становништва у школи је основан Родитељски универзитет са задатком да едукује родитеље и помогне да прате образовање своје деце и учествују у том процесу. Предавања су одржана два пута месечно, а предавачи су били школски наставници и стручњаци из Народног универзитета „Светозар Марковић“. У хроници тога доба забележено је да су родитељи масовно долазили на предавања и да су то били тек придошли Београђани.
Ретко успешан рад, високи резултати на такмичењима крунисани су 1967. када је директор школе Дамјан Морачић добио Октобарску награду. Било је то признање школи и успешном директору који је те године отишао у пензију.
Крајем шездесетих година ширење Београда кренуло је ка мокролушким пољима и убрзано ниче импресивно насеље са чудним називом – Коњарник. Урбанисти су у градњу огромног насеља морали да укључе и потребе нових житеља за школом. Претходно је школа „Јанко Веселиновић“ из централног дела града премештена у Шумице. Једна школа је требало да се помери ка периферији.
У историји школе „Стеван Синђелић“ десиле су се две промене које се не могу заобићи. Школа је добија нову зграду у улици Милића Ракића, крај самога ауто-пута. Преласком у ову зграду школа је са општине Вождовац постала школа општине Звездара. Нова школска зграда је била чудо тадашње архитектуре. Сви савремени стандарди су били испуњени и школа је предата колективу који је спремно дочекао нове услове и комфор да настави традиционално квалитетан рад. Ново насеље – Коњарник добило је савремену школу – то је био стандард са којим се периферија изједначила са централним делом града.
Озбиљност рада, успон школе поред многобројних признања ученицима и наставницима показује и податак да је школске 1978/79. школа имала 43 одељења. Такође, је имала и велики број ученика и одељења све до 2002. Те године је у насељу Медаковић отворена нова школа и преко 300 ученика је прешло у ту нову школу. Тако школа остаје са око 720 ученика, са нејасном надом да ће се и тај број одржати.
Ретко која институција, као школа, дели судбину друштва и државе. У скоро пола века свог трајања школа „Стеван Синђелић“ је прошла кроз многе сеобе и реформе. Увек је имала два облика трајања који су је чинили садржајном и успешном школом – то су ученици и колектив који и данас са озбиљношћу носи полувековно трајање школе. Ако би се могли, уз неизбежни ризик, издвојити специфичност ове школе, а њен углед на то обавезује, онда је то један трајни колективни радни дух. То најбоље потврђују трајни успеси њених ученика.[1]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в „Од оснивања до данас – ОШ "Стеван Синђелић"”. ssindjelic.edu.rs. Архивирано из оригинала 18. 12. 2019. г. Приступљено 18. 12. 2019.