Данило I Петровић Његош

Из Википедије, слободне енциклопедије
За друга значења, погледајте Данило Петровић (вишезначна одредница).
Данило Петровић Његош
Danilo Ščepćević, The Mountain Wreath.jpg
Данило I представљен у првом издању Горског вијенца (у ствари то је лик самог Петра II Петровића Његоша).
Датум рођења 1670.
Место рођења Његуши
 Османско царство
Датум смрти 1735.
Место смрти манастир Подмаине
 Венецијанска република
Претходник Сава Очинић
Наследник Сава Петровић Његош

Данило Шћепчевић Његош (арх. Његуш; Његуши, Стара Црна Гора, Османско царство, око 1670Манастир Подмаине, Венецијанска република, 1735) из породице Петровића, војеводич српској земљи, био је цетињски митрополит, обновитељ Цетињског манастира, зачетник борбе за ослобођење Црне Горе од османлијске власти, оснивач црногорске династије Петровић-Његош и човјек који је ударио темељ руском култу у Црној Гори.[1]

Прошао је кроз турбулентне и битне моменте, од турског заробљеништва преко тзв. истраге потурица до народног устанка против Истанбула и врхунца на Царевом Лазу.[тражи се извор од 01. 2016.]

Поријекло[уреди]

Иларион Руварац у "Монтенегрини" наводи податак на 129. страни да је владика Данило Петровић манастиру Комоговина у Хрватској, поклонио 12 минеја "за душевни спомен родитељах мојих, раба божија Степана и монахије Ане". Исти податак наводи Манојло Грбић у 3. књизи "Карловачко владичанство" на 5. страни. Воеводич србској земљи би можда значило да је био син Војводе са Његуша, а по оцу се и потписивао Сћепчевић.[тражи се извор од 01. 2016.]

Младост[уреди]

Данило Шћепчевић је имао свега 13 година када је 1683. године почео разорни велики Бечки рат, посљедњи освајачки поход отоманских Турака. Тешка времена кроз која је Данило у младости прошао су оставила битан трајан печат на његово искуство, омугућујући будућем владики да објективно сагледа и проучи судбину свога народа, што је било и пресудно за његово уздизање на ранг црквенога поглавара својега краја и за његове националне успјехе који су услиједили. Можда најважнијег догађаја, млади Данило је био, још као петнаестогодишњак, свједок битке на Вртијељци 1685. године, подсјећајући "кнезове и старјешине црногорске" на овај болан догађај 22 године касније и писму свима:

Данило Шћепчевић је први пут упознао српског патријарха из Пећи 1689. године на Цетињу, када је "свети човјек" држао ватрене говоре и подизао морал црногорском народу, подстичући Црногорце да се у Христово име прихвате оружја и с његовим благословом крену у борбу против Мухамеданаца, сви уједињени, чак запријетивши "под строгом казном екскомуникације", забрањујући борбу под зеленом заставом, посебно под командом Сулејман-паше, који је у блиској прошлости тако много напакостио тамошњем хришћанском живљу.[тражи се извор од 01. 2016.]

Будући владика Данило из Његоша је посвједочио и још један страховити догађај, тешку превару Млечана из 1692. године. Пошто су Црногорци претходно прихватили повратак млетачке власти у њихове крајеве с циљем борбе против Турака, у чему су побијеђени а Венецијанци и њихов вођа Ђовани Антоније Болица се повукли, Венецијанци су тајно минирали највећу црногорску светињу и потпуно је сравнили са земљом. Цетињски манастир је био најстарији објекат Цетиња, кога је основао још средњовјековни великан Иван Црнојевић 1484. године, а и за сам пораз и црногорско страдање окривљени су Млечићи. Уништавање црногорског националног и вјерског симбола, мјесто гдје су се окупљали не само Црногорци, већ и Брђани, па 1680 чак и Приморци који су били подријеђени сасвим другој држави; светиње која је претходно била претворена у млетачну касарну и центар њихових гувернадура за Црну Гору, је имало за циљ превару примирја с Турцима и елиминацију главне препреке у продору римокатоличке вјере на црногорске просторе, програмом који је установљен још 1638. године од стране Конгрегације за пропаганду вјере у Риму. Ово је отворило пут неповјерењу не само муслиманима, већ и католицима, и отјерало будућег владику Данила у стопостотну учвршћеност у искључиво православној вјери.[тражи се извор од 01. 2016.]

Данило Шћепчевић се још као врло мали младић замонашио, отишавши врло рано од своје куће, и отишао на учење пута Светог Саве у монашком миру и самоћи дружећи се и дању и ноћу са Господом Богом.[тражи се извор од 01. 2016.]

Владика[уреди]

Још док су Млечани били на Цетињу, 1692. године, прије протјеривања гувернадура Ђ. А. Болице и његове војске, изненада је умро владика Висарион Бориловић Бајица, њихов велики савезник који је у свом народу уживао огроман углед. Још 1690. године у вријеме велике сеобе Срба је српски пећки патријарх избјегао далеко на сјевер, а Пећку Патријаршију заузео један фанариот, Грк по имену Калиник I, који је спроводио турску државну политику у Српској Цркви. Венеција је имала више кандидата, све са своје територије (Боке которске, тј. тзв. „Млетачке Албаније“), али ниједан није био довољно добар, јер није у црногорском народу уживао велики углед. Једно вријеме се разматрала и могућност да се остави мјесто упражњено, како би лакше Венеција контролисала Црну Гору, или чак да се католички пропагандист постави на мјесто Црногорске митрополије, што је брзо напуштено као тешко опција тешко прихватљива за Црногорце. Посљедњи и најозбиљнији кандидат им је био бивши београдски митрополит Хаџи-Симеон, али је и он напуштен због своје превртљивости (био је у служби Хабсбурговаца, потом Дубровачке републике, а на крају и пришао к Венецијанцима након великих поклона). Турски човјек кога је предложио пећки патријарх Калиник I није прошао на избору, већ је на Црногорском збору 1694. године изабран нико други до кандидат српског одбјеглог патријарха Арсенија III Чарнојевића, Саватије-Сава Калуђеровић из Очинића. Но, владиковао је само непуне три године, и умро, што је поновно отворило питање цетињског владике.[тражи се извор од 01. 2016.]

Данило Шћепчевић из Његуша, нови кандидат Патријарха српскога, је као двадесетседмогодишњак изабран 1697. године на Црногорском збору за новог вјерског поглавара српске православне Цетињске митрополије, што је био битна прекретница у српској националној историји и један од неколико битних догађаја ових крајева који су означили турбулентни период великога Бечкога рата у јеку сукоба између Османлија и Венецијанаца. 1700. године се запутио у далеки Сечуј у хабзбуршкој Угарској, гдје га је хиротонисао српски пећки патријарх у избјеглиштву Арсеније III Црнојевић[2] за канонског Цетињског владику и Митрополита Скендерије и Приморја;[3] слиједи црквени опис завладичења:

Владика Данило је изградио врло близак однос са патријархом Арсенијем Чарнојевићем, који му је био земљак и сусјед, однос према свом надлежном у црквеној хијерархији се види и у писму „Поштованим кнезовима и старјешинама црногорским“ из 1714. године, гдје за њега Данило тврди:

Године 1707, владика Данило Шћепчевић је разговарао са млетачким провидуром за Далмацију и Албанију Густавом да Ривом, из Херцег Новога, који је намјеравао да у Боки окупи Грбљане, Мајине, Поборе, Бјелопавлиће, Никшиће, Куче, Озриниће, Цетињане и све преостале "народе" Горњих Брда, али раније искуство и подозривост владике Данила није довела до обнове онога што је било крајем XVII вијека. Праву искреност је Данило показао према једновјерној, словенској и православној Русији, оживљавањем историјских крвних и црквених српско-руских веза и преусмјеравањем Црне Горе ка новој директиви, здружавања свих православних, конкретно словенских народа, на балканском полуострву, што је усмјерило Црну Гору ка руском култу стољећима који су услиједили потом.[тражи се извор од 01. 2016.]

У ту сврху, 1711. године је руски цар Петар Велики из династије Романова дао грамату Црногорцима и послао једнородне Србе, пуковника Михаила Милорадовича из Херцеговине и Ивана Лукачевића Подгоричанина да му донесу грамоту на Цетиње, којом се упућује позив на општенародни устанак против Османског царства. Владика Данило је тада позвао све Црногорце и одржао један Општенародни сабор испред своје митрополитске резиденције, гдје је одржао један говор надахњивања:

Данило ШћепчЍ 1ed0 ?вић је направио заокрет од претходних владика, који су се бавили малтене искључиво црквеним питањима, и направио конкретне покрете ка уљуђивању и просветљивању својих поданичких вјерника, њиховом уједињавању, како би беспотребно пролијевање братске крви било за свагда прекинуто, конкретно борбом против крвне освете, и сви се сјединили у својој борби против знатно опаснијег заједничког непријатеља, уједињавањем свих племена под пријетњом Страшног суда који би их чекао послије смрти за сва нечастива дјела која су учинили током свог живота, односно отпочињању процеса ослобођења Црне Горе и зачетака стварања државе из митрополије.[тражи се извор од 01. 2016.]

Култ Косова[уреди]

Моћно насљеђе средњовјековне српске државе у црногорским крајевима се никако није заборављало, међу њима кнез Лазар, Милош Обилић и поготово косовски култ пропасти српског царства. Владика Данило Шћепчевић је био врло много заокупљен косовском трагедијом српскога народа и оним што се десило на Косову пољу 1389. године те и освети и обнови српске државности, што показује и у већ цитираном писму "Поштованим кнезовима и старјешинама црногорским" из 1714. године:

Насљеђе[уреди]

Маузолеј на Орловом кршу, посвећен црногорском владици Данилу Петровићу, подигнут је поводом прославе двијестогодишњице династије Петровић Његош 1896.[4]

Данило Шћепчевић Његош је основао династију Петровић-Његоша, која је Црном Гором управљала више од два вијека и дала подстрек цјелокупном организовању и националној борби српскога народа који је живио под Турцима, те која је успјела у скоро немогућој мисији изградње, подизања и развијања самосталне црногорске државности.[тражи се извор од 01. 2016.]

Његов знатно каснији насљедник, владика пјесничкога духа Петар II Петровић Његош, је опјевао владику Данила - "сирак тужни без нигђе никога", у свом врхунском дјелу „Горски вијенац", који представља врхунац црногорске и српске народне књижевности. Петар илустровано приказује Данилове ставове кроз ријечи:

Црни дане, а црна судбино!
О кукавно Српство угашено,
зла надживјех твоја сваколика,
а с најгорим хоћу да се борим!

Бог вас клео, погани изроди,

што ће турска вјера међу нама?

Куда ћете с клетвом прађедовском?

Су чим ћете изаћ пред Милоша

и пред друге српске витезове,

који живе доклен сунце грије?

Удри за крст, за образ јуначки,
ко гођ паше свијетло оружје,
ко гођ чује срце у прсима,
хуљитеље имена Христова
да крстимо водома ли крвљу!

Тријебимо губу из торине!

Нек пропоје пјесна од ужаса,

олтар прави на камен крвати

Прокле Мара свог сина Станишу,
прогризе јој сису у посање,
рајско пиће просу у њедрима,
Стиже ђецу родитељска клетва!

Станиша је образ оцрнио,

похулио на вјеру Христову,

на јуначко племе Црнојево,

обука се у вјеру крвничку

и братске је крви ожеднио

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]


Претходник:
Саватије Калуђеровић
Цетињски владика
Митрополит Скандарије и Приморја
(1697. — 1735.)

Наследник:
Сава Петровић Његош