Иван Белић
Иван Белић | |
|---|---|
| Датум рођења | 1887. |
| Место рођења | Краљевина Србија |
| Датум смрти | 1968. (80/81 год.) |
| Место смрти | СФРЈ |
Иван Белић (1887 — 1968) био је српски архитекта, реализатор бројних архитектонских пројеката у Краљевини Југославији од 1921. до 1940. године, члан Удружења југословенских инжењера и архитеката.[1]
Живот и каријера
[уреди | уреди извор]
Након дипломирања на Архитектонском одсеку Техничког факултета Универзитета у Београду 1912. године, радио је у катастарском одељењу Београдске општине (у Техничкој управи Секције за ревизију регулације), све до избијања Првог светског рата.[2]
По завршетку Великог рата од 1921. до 1940. године, као овлашћени пројектант Краљевине Југославије, са бироом у Далматинској 9, а потом и у 6 сопственој згради у Господар Јовановој 42а, Иван Белић је радио на реализацији бројних пројекте.[3]
Био је и редовни члан Удружења југословенских инжењера и архитеката, као и утицајног локалног Клуба архитеката.
Дело
[уреди | уреди извор]За приватне инвеститоре, Белић је пројектовао углавном угаоне и приземне објекте, а у стилу академизма и умереног модернизма, бавио се претежно:
- извођењем туђих пројеката,
- надзором (Јадранско-подунавске банке, 1922 — 1925. године),
- преправкама и дозиђивањима, многих објеката.
Већина његових ауторских дела, којих је било око четрдесетак,[4] није сачувана (попут куће Жанке Стокић на Сењаку из 1927, срушене око 1960), а ни историографски проучене,[5] изузев карабињерске „Палацине“ (1932) у комплексу италијанске амбасаде.[6] и палате „Реуниона”.
Признања
[уреди | уреди извор]У знак признања за његов допринос у архитектури Београда београдске улица која почиње од улице Владимира Погачића, и иде кп 4497/1 и завршава се у кп 4497/5 у КО Нови Београд, носи његово име.[7]
Извори
[уреди | уреди извор]- ^ Белић Иван, у: Лексикон српских неимара (ур. З. Маневић), Београд 2002, 15
- ^ Белић Иван, у: Лексикон српских архитеката 19. и 20. века (ур. З. Маневић), Београд 1999, 17
- ^ Маневић, З. (yр.), 2008 Лексикон неимара, Београд: Грађевинска књига. стр.24.
- ^ Општинске новине (1928–1941)
- ^ Маневић, З. (yр.), 2008 Лексикон неимара, Београд: Грађевинска књига.
- ^ Кадијевић, А. 2006 Амбасада Краљевине Италије у Београду, Наслеђе (Београд) VII: 60.
- ^ „ODLUKAO UTVRĐIVANJU NAZIVA ULICA U NASELJENIM MESTIMA NA TERITORIJI GRADSKE OPŠTINE NOVI BEOGRAD ("Sl. list grada Beograda", br. 66/2019)”. demo.paragraf.rs. Приступљено 2023-05-15.
Литература
[уреди | уреди извор]- Александар Кадијевић, О архитектури београдске Палате Реуниона, Зборник Музеја примењених уметности Београд, 9/2013. УДК 725(497.11) ИД 203983372
