Дринка Павловић (Белановица, код Љига, 7. новембар 1918 — Јајинци, код Београда, 14. мај 1943) била је учитељица, учесница Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.
Учитељску школу je започела у Београду, а завршила у Ужицу 1937. године. Још као ученица се прикључила омладинском револуционарном покрету, због чега је школовање морала да настави у Ужицу, где је постала члан Савеза комунистичке омладине (СКОЈ). Године 1938. је добила службу у селу Спанце, код Куршумлије, где је актвно радила на просвећивању сељака, а нарочито сељанки, кроз организовање аналфабетских и домаћичких курсева.
Била је активна у раду учитељског удружења „Вук Караџић”, а у јесен 1938. године се повезала са партијском организацијом у Куршумлији и постала члан Комунистичке партије (КПЈ). Годину дана касније, постала је члан тада основаног Месног комитета КПЈ. Учествовала је на Првој месној конференцији КПЈ, крајем 1939, као и на политичком курсу у Сијаринској Бањи, у лето 1940. године.
Након окупације Југославије, у лето 1941. године била је два пута хапшена у Прокупљу, али је оба пута успела да побегне. Потом је боравила на Јастрепцу, у Штабу Топличког партизанског одреда, а августа 1941. године је послата у окупирани Ниш, где је радила у партијској техници. Априла 1942. године је била откривена и ухапшена на улици од стране четника Косте Пећанца. Након мучења у нишкој полицији, пребачена је у Београд, а пошто није хтела ништа да призна послата је у логор на Бањици. Овде се срела са рођеном сестром Даринком Павловић, која је била ухапшена марта 1942. у Лазаревцу. Обе су стрељане маја 1943. године на стрелишту у Јајинцима.
