Корисник:Domatrios/Почеци писмености у Босни

Почеци писмености у Босни

Под код Бугојна je смештен је на рубу једне 30-40 м високе терасе изнад речице Поричнице, притоке Врбаса. Руб терасе није посве раван, већ благо заталасан. На једном месту две природне увале на рубу терасе одвајају мали зараванак стотињак метара дуг.

То место, са којег се одлично види долина Врбаса у дужини од којих 25 километара, запосела је најпре, почетком бронзаног доба, једна мања заједница сточара. Они су живели ту доста кратко; вероватно им је овај положај служио претежно као зимско боравиште. После неколико генерација напустили су га заувек, што код номада често бива.

Неколико стотина година стајао је овај привлачни положај пуст и празан, обрастао шикаром. Заузет је поново негде између 1200-1100. године старе ере, у доба кад почиње нагли развој и експанзија средњобосанске скупине. Већ најстарији слој овог новог насеља („Под Б") вишеструко је занимљив. Он нас одмах упознаје с једном од битних особина ове нове популације - њеном високом организованошћу.

На тако ограђеном малом простору (од око 1000 m²) изградили су прве, привремене куће. Спретно су искористили две природне увале на рубу терасе да на њих наслоне полукружни камени зид појачан палисадом и на тај начин омеђе један овални простор, величине око 5.000 m², простор на којем ће се одвијати живот овог насеља током идућих хиљаду година.

Развојем насеља и то веома интензивним, мењала се и његова унутрашња организација. Пораст становништва и релативно скучен простор насеља узроковао је градњу веома збијених кућа, између којих се једва могло пролазити. Биле су две главне комуникације: вертикална и хоризонтална, као главне које су уједно биле и калдрмисане, те једна кружна која је ишла дуж бедема, уз много мањих прилазних стазица до главних улица. У центру, где су се укрштале две главне улице био је празан простор, односно трг.

О некој цркви у класичном погледу нема смисла говорити, али су индикативни налази коњских лобања, без осталих делова костију, из чега би се могло закључити да су оне могле бити окачене о фасаду зграда у неке култне сврхе.

Због скучености указала се и реализовала потреба за градњом подграђа и његовим насељавањем. Одлука ко ће остати у «центру» вероватно је изазвала хијерархијске поделе становника по значају.

Сви ови елементи указују на стварање неке врсте градског језгра и понашања, које ћемо касније налазити у другим цивилизацијским срединама. Сложеност друштвених односа, те развој металургије, занатства и трговине који су били на највишем нивоу средњебалканског подручја створило је све предуслове за настанак писма.

Археолозима је преостало само да такве трагове нађу. И они су их нашли.

Цитат: «Најкасније у 6. столећу старе ере биле су успостављене трговинске везе са јужном и средњом Италијом. Роба из грчких радионица у јужној Италији и из етрурских произвођачких центара морала је овде стизати у знатним количинама. Врло је вероватно да - још неоткривени - гробови становника овог насеља крију најдрагоценије примерке тог увоза. Али и по ономе што је дао културни слој насеља може се са сигурношћу рећи да је у већој количини увожено разноврсно, обично лепо украшено бронзано посуђе и, у мањој мери, керамика.

Којим путем је ишла и како се обављала та трговина, тешко је рећи. Нека насеља на Јадрану и између јадранске обале и централне Босне могла су играти посредничку улогу. Али је исто тако вјероватно да су поједини грчки или етрурски трговци и директно долазили у ове крајеве и посећивали ово насеље. Без таквих, директних додира тешко је, наиме, објаснити један изузетан и значајан феномен - познату вазу с натписом из овог насеља.

Ради се о једној керамичкој посуди, несумњиво домаће израде, на којој је урезан натпис од тридесетак знакова. Садржај тог натписа није још поуздано дешифрован, али Р. Шалабалић, која се тим бавила, утврдила је да тај натпис по својим карактеристикама припада етрурско-умбријском културном кругу. По њеном мишљењу, у питању је препис с једне металне вазе, а садржај би био посвета једног трговца боговима Јану и Јутурни.

Можемо претпоставити да је једна таква метална посуда са посветом Била чувана у овом насељу (у храму?); значај који се придавао натпису (можда и самим словима, којима се могла приписивати магијска моћ) учинио је да се, за одређене потребе, тај натпис препише на једну земљану посуду домаће израде.

Што је још занимљивије, ови словни знаци урезивали су се и на друге посуде, у једном случају чак и на глинени пршљенак за вретено.

Да ли су бар неки од становника овога насеља били упућени у стварно значење и употребу ових знакова - другим речима: да ли је овде било у извјесном смислу писмених људи, или су ова слова преписивана само механички због њиховог религијског или магијског значаја - питање је које мора, бар засад, остати без одговора. Али њихова појава сведочи о чврстим и трајним везама нашег насеља са културним центрима средње Италије. Основа тих веза била је добро уведена трговина.» Крај цитата.

Овај коментар је из 1976. године на текст Р. Шалабалић, која је објавила извештај о налазу у часопису Archaelogia Iugoslavica, VIII, Београд, 1967., стр. 35 и даље.

Дакле налаз је био нађен нешто раније него што је било откриће Лепенског Вира. Без обзира на значај Вира, (не) могу да разумем разлоге због чега је тај налаз затурен ево већ 37 година.

Мало сам прелистао Билбију и Пешића, а такође сам погледао и најновије налазе са траговима етрурског писма. Уочава се веома велика сличност са Винчанским писмом, чиме категорички не одбацујем њено мишљење, али остављам могућност и за другачије закључке, као на пример Пешићево мишљење да су етрурско и винчанско писмо - сродни.

Без обзира на то, остаје ми горак укус у устима. Бјорнар Олсен не говори џабе о политичкој археологији.

(Уколико неког занима фотографија посуде са писмом, нека ми се јави па ћу му послати)