Корисник:Domatrios/Теслина голубица

Најупадљивија спољашња особина Теслиног живота била је његова склоност да храни голубове на јавним местима. За пролазнике у Петој авенији у Њујорку Тесла (Прометеј Треће Европе) је био позната појава на тргу Јавне библиотеке у 42-ој улици и на тргу пред катедралом св. Патрика у 50-ој улици. Кад би се појавио и тихо звизнуо, појавила би се са свих страна јата са плавим, мрким и белим перјем, покрила би тле пред њим, па чак би слетела и на њега, а он би бацао семе на све стране или би их пустио да једу из његове руке.

У току последње три деценије његова живота, вероватно да ниједан од оних десетина хиљада људи који су га видели том приликом нису знали ко је он. Његова слава била се угасила, а генерација која га је добро познавала изумрла је. Чак и када би новине, једном годишње, крупним словима поменуле Теслу и његова најновија прорицања о будућим чудима науке, нико није помислио да је реч о оном врло високом, врло мршавом човеку, одевеном у одело једног прошлог доба, који се скоро сваког дана појављује да нахрани своје пернате пријатеље. Он је био само један од оних чудних људи каквих је много, и разноврсних, међу становништвом велике метрополе.

У Теслиној канцеларији постојао је пропис да једна од његових секретарица, у одређени дан сваке недеље, оде у град и купи по три фунте семена репице, конопље, и семена за птице. Онда би све то помешали у његовој канцеларији, па је он сваког дана узимао кесицу од хартије, напунио је семењем, и одлазио да храни птице.

Једнога дана, 1921, Тесла се озбиљно разболео у својој канцеларији у 40-ој улици. Није могао да ради и лежао је на каучу. Како су симптоми постајали све озбиљнији, те је изгледало да неће моћи да се врати у своју собу у хотелу Сент-Реџис, позвао је своју секретарицу да јој саопшти једну "важну" поруку. Док је казивао ту важну поруку, захтевао је да секретарица понови са њим сваку реченицу, да би се уверио да не може бити учињена грешка. Овакво понављање било је његов уобичајени поступак: али овога пута он је био толико болестан-лежао је тако рећи непомично-да је изгледало да једва има снаге да изусти поруку бар једанпут.

"Госпођице", шаптао је. "позовите хотел Сент-Реџис"

"Да, господине." одговорила је она, "позваћу хотел Сент-Реџис"

"Потражите собарицу на четрнаестом спрату"

"Потражићу собарицу на четрнаестом спрату"

"Реците јој да оде у собу г. Тесле"

" Рећи ћу јој да оде у собу г. Тесле"

"И да данас нахрани голубицу"

"Белу женку са крилима бледо сиве боје"

"И да и даље тако ради"

"До моје даље наредбе"

"До ваше даље наредбе"

"У соби г. Тесле има обиље хране"

"Госпођице", замолио је, "ово је врло важно. Хоћете ли да ми поновите целу поруку, да бих се уверио да сте тачно упамтили,"

"Позваћу хотел Сент-Реџис: потражичу собарицу на четрнаестом спрату; рећи ћу јој да оде у собу г. Тесле и да данас нахрани голубицу, белу женку са крилима бледо сиве боје и да тако ради до ваше даље наредбе. У соби г. Тесле има обиље хране." "Да. да." казао је Тесла, а очи су му постале светлије док је говорио, "бела голубица са крилима бледо сиве боје. 1 ако не будем сутра дошао, ви ћете поновити ову поруку, и тако ћете радити сваког дана до моје даље наредбе. Учините то одмах, госпођице-то је врло важно."

Теслине наредбе увек су биле дословно извршаване, а ова нарочито, пошто ју је он тако нагласио. Његова секретарица и остало особље осећали су да је његова болест зацело тежа него стоје то изгледало, јер у време када је био заузет многим врло озбиљним проблемима и када се чинило да је ситуација врло критична, он је потпуно заборављао много хитније ствари и једино је мислио на голубицу. (Аутор ?)