Корисник:Esquilo82/Pesak

Португалија, званично Португалска република,[7][nota 5], је суверена [nota 6] унитарна земља на југозападу Европе чија територија обухвата запад Иберијског полуострва и архипелаге у северном Атлантику. Укупна територија Португалије заузима 92 090 км²[8] и граничи се на северу и истоку са Шпанијом а на југу и западу излази на Атлантски океан. Укључује континентални део и две аутономне области: архипелаге Азорских острва и острва Мадеире. Португалија је најзападнија држава европског континента. Назив земље потиче од њеног другог највећег града, Порта (лат. Portus Cale[9]).

Простор унутар граница данашње Португалске Републике је непрекидно био насељен још од праисторије: насељавала су га келтска племена као што су Гали и Лузитанци, потом је био саставни део Римске Републике, касније је колонизован од стране гермаских народа као што су били Свеви и Визиготи, а у VIII веку су га освојили Маври. За време хришћанске Реконкисте основана је Португалска Грофовија, прво као део Краљевине Галиције а после је ушла у састав Краљевине Леона. Оснивањем Португалске Краљевине 1139. године,чија је независност призната 1143. године и устаљивањем граница 1249. године, Португалија је постала најстарија држава-нација у Европи[10][11].

У XV и XVII веку, као резултат пионирства у Доба Открића (видети: португалска открића) Португалија је проширила западнњачки утицај и основала империју која је укључивала поседе' у Африци, Азији, Океанији и Јужној Америци, поставши најважнија економска, политичка и војна сила света. Португалска Империја је била прва светска глобална империја[12] и најтрајнија европска колонијална империја са скоро 600 година постојања, од битке код Сеуте 1415. године[13] до предаје Макаа Кини 1999. године. За то време значај ове земље је прилично умањен током XIX века, нарочито након проглашења независности Бразила, њене највеће колоније. После Револуције 1910. године свргнута је монархија и основана Прва португалска република, чија је нестабилност кулминирала успостављањем ауторитарног режима Нове државе (port. Estado Novo). Представничка демократија је уведена након Револуције каранфила 1974. године, и завршена је Португалским колонијалним ратом када су последње прекоморске провинције Португалије стекле независност, међу којима су најистакнутије Ангола и Мозамбик.

Португалија је данас развијена земља[14] с веома напредним Индексом људског развоја (ИЉР). Земља је на 19. месту по квалитету живота, има један од најбољих система здравства и образовања и једна је од најглобаизованијих и најмирољубивијих земаља на свету.[15][16] Она је чланица-оснивач Организације уједнњених нација (ОУН) и Европске уније (укључујући и Евро зону и Шенгенски споразум), Североатлантског пакта (НАТО), Организације за економску сарадњу и развој (ОЕСР) и Заједнице земаља португалског говорног подручја (ЗЗПГП). Португалија такође учествује и у разним мировним мисијама Европске Уније.

Етимологија

Име Португалија се појавило између 930. и 950. године наше ере, и крајем X века је почело чешће да се користи. Краљ Фердинанд I од Леона и Кастиље, звани Велики, је званично прогласио територију Португалије када ју је 1067. дао свом сину Гарсији, који је постао краљ под истим именом[17]. У V веку током владавине Свева, Хидације је писао о месту званом Портукале, у које је избегао 'Рехијар:

Rechiarius ad locum qui Portucale appellatur, profugus regi Theudorico captivus adducitur: quo in custodiam redacto, caeteris qui de priore certamine superfuerant, tradentibus se Suevis, aliquantis nihilominus interfectis, regnum destructum et finitum est Suevorum[18]. (Рехијар који је одбегао у место Портукале одведен је као затвореник краљу Теодорику. Стављен је под надзор док се остатак Свева преживелих из претходне битке предао - мада су неки погинули - ; тако се распала и окончала Свевска краљевина.)

Кале, данашња Вила Нова де Гаја, већ је била позната као Портукале у време Гота[17]. У једној дипломи из 841. године случајно се први пут помиње портукалска провинција. Афонсо II од Астурије ширећи духовну надлежност бискупа Луга каже:

Totius galleciae, seu Portugalensi Provintiae summun suscipiat Praesulatum.[19] (Нека преузме врховну власт у целој провинцији Галиције и Португалије.)

Неки тврде да Португалија потиче од речи Портогатело (port. Portogatelo), имена датог од стране једног вође из Грчке званог Катело приликом искрцавања и насељавања уз данашњи Порто[20]. Први пут име Португалија се јавља као елемент хералдичког порекла у једном донаторском писму цркве Светог Бартоломеја од Кампела које је написао Афонсо I Португалски 1129. године[17].

Историја

Први народи

Праисторија Португалије је дељена заједно са Иберијским полуострвом. Најстарији познати трагови модерне цивилизације потичу од кромањонаца с трагом неандерталаца од пре 24500 година и сматрају се показатељима раширености измешаних популација две врсте. То су такође најсвежији трагови познатих бића с познатим особинама неандерталаца, и вероватно последњи од те врсте[21]. Око 5500 година п.н.е. настала је мезолитска култура[22]. Tоком неолита област су заузели Пракелти и Келти[22], заснивајући порекло Галима, Лузитанцима и Синтима, а посећивали су је Феничани[23] и Картагињани. Римљани су је сврстали у своје Царство, прво као Лузитанију после 45. године п.н.е. а након сломљеног отпора, где се истакао Вириато[22], основали су Галицију северно од реке Дуеро. Романизација је обележила културу, посебно латински језик који је био основа за развој португалског језика[25]. Након пада царства 406. године н.е. територију су заузели германски народи као што су Вандали, Алани и Бури. Свеви и Визиготи су тамо основали прва хришћанска краљевства[22]. 711. године област су запосели Маври и тамо основали Ал Андалуз. Хришћани се повлаче ка северу, збијени у Краљевину Астурију. 868. године за време Реконкисте основана је Португалска Грофовија[26].

Оснивање и учвршћивање краљевства

Много пре него што је Португалија постигла своју независност већ је било покушаја од стране грофова из Грофовије Галиције и Портукалеа да се извојује шира аутономија па чак и независност. Да би се код локалне властеле прекинула тежња за независношћу од леонске власти Афонсо VI краљ Кастиље је предао власт грофа Галиције (која је у то време укључивала земље Портукалеа) грофу Раимунду од Бургундије. Након бројних војних неуспеха грофа Раимунда против Мавара, Афонсо VI је 1096. године одлучио да Раимундовом рођаку Хенрику од Бургундије преда власт над земљама јужно од грофовије Галиције, оснивајући тако Портукалску грофовију. Владавином грофа Хенрика Портукалска грофовија је упознала не само једну војну политику ефикасну у борби против Мавара него и веома активну политику за независност. Тек након његове смрти кад је његов син Афонсо I Португалски ступио на власт, Португалија је постигла своју независност 1143. године потписивањем уговора код Заморе, истовремено освојивши од Мавара важне локације као што су Сантарем, Лисабон, Палмела и Евора[27].

Након што је 1249. године окончана Реконкиста португалске територије, независност новог краљевства је много пута угрожавала Краљевина Кастиља. Испрва одмах после кризе избора наследника Фернанда I Португалског, што је кулминирало битком код Алжубароте 1385. године.[28]

Открића и династија Филипа

Окончањем рата Португалија је започела процес истраживања и ширења познат као Открића, међу чијим врховним фигурама се истакао Хенрик Морепловац и Краљ Жоао II Португалски. Сеута је освојена 1415. године, Рт Божадор је опловио Жил Јанеш 1434. године и истраживање афричке обале је настављено, па све до 1488. године Бартоломео Дијас није доказао повезаност Атлантског и Индијског океана опловљавајући Рт добре наде[29]. Убрзо затим откривени су путеви и земље Северне и Јужне Америке као и Оријента, већином за време владавине Мануела I Португалског Срећног. Власт се ширила ка Далеком истоку, пре свега захваљујући освајањима Афонса Албукеркија који је за време прве половине XVI века сконцентрисао скоро све португалске напоре, иако је већ 1530. године Краљ Жоао III започео колонизацију Бразила[30].

Ово је био златни век Португалије, мада су у бици код Алкасир-Кибира 1578. године млади краљ Себастијан и део његовог племства настрадали. На власт је дошао краљ-кардинал Хенрик I који умире наредне године, отварајући кризу избора наследника 1580. године. Она је решена такозваном двојном монархијом, познатој и као Иберијска унија, ступањем Филипа II Шпанског (првог од три шпанска краља из династије Филипа[31]) на трон, где је исти краљ управљао Португалијом и Шпанијом, задржавајући њихове одвојене круне. Лишена независне спољне политике и умешана у рат који је Шпанија водила са Низоземским земљама Португалија је назадовала у империји, што је довело до губитка трговинског монопола на Индијском океану[32].

Ова доминација је окончана 1. децембра 1640. године од стране народног племства, који је након победе над краљевском гардом у изненадном пучу свргнуло војвоткинњу с власти Португалије и крунисало Жоаа IV за краља Португалије[32].

Поновно успостаљање независности, апсолутизам и либерализам

Након државног удара који је поново успоставио португалску независност 1. децембра 1640. године следио је рат са Шпанијом који је окончан тек 1668. године потписивањем мировног споразума, којим је Шпанија дефинитвно признала независност Португалије. [33]

Крај XVII века и прва половина XVIII века протекли су у процвату истраживања рударства у Бразилу, где је пронађено злато и драго камење који су учинили двор Жоаа V једним од најраскошнијих у Европи. Ова блага су често служила за исплату увезених производа, углавном из Енглеске (на пример: скоро да уопште није постојала текстилна индустрија у краљевству и све тканине су увожене из Енглеске). Спољна трговина се заснивала на винској индустрији и економски развој је вођен, још за време Жозеа I, великим напорима од стране маркиза од Помбала, министра од 1750. до 1777. године, да се промени ситуација великим трговинским реформама. За време те владавине се догодио земљотрес који је уништио Лисабон и Алгарве 1. новембра 1755. године.[34]

Да не би раскинула савез с Енглеском и да би одбила да се повинује Континенталном блоку, Португалија је окупирана од стране Наполеонових трупа 1807. године. Двор и португалска краљевска породица су избегли у Бразил и престоница се преместила у Рио де Жанеиро где су остали до 1821. године, када се Жоао VI, краљ Уједињеног краљевства Португалије, Бразила и Алгарвеа од 1816. године вратио у Лисабон да донесе први Устав. Следеће године је његов син Педро IV - познат у Бразилу као Педро I - проглашен за императора Бразила.[35]

У другој половини XIX века Португалија је преживела велика политичка и друштвена превирања (грађански рат и сталне војне побуне и ударе као што је Септембарска револуција, Револуција Марија да Фонте, Мали грађански рат итд.) и тек Уставним актом додатим 1852. године било је могуће политичко умиривање и унапређење представљено у периоду обнове монархије, чија је главна фигура био Фонтес Переира де Мело. Крајем века португалске колонијалне амбиције сукобљавају се с енглескима, што је потекло од британског Ултиматума 1890. године.[37] Уступање британским захтевима и све већи заједнички проблеми и економски скандали бацили су монархију у све више растуће неповерење, и краљ Карлос I и престолонаследник Луис Филипе су убијени 1. фебруара 1908. године. Монархија је била на власти још две године вођена од стране краља Мануела II, али укинута је 5. октобра 1910. године увођењем Републике.[38]

Република, Нова држава и демократија

Република је установљена нешто касније, 5. октобра 1910. године, и млади краљ Мануел II одлази у егзил у Енглеску.[39] Након много година нестабилне политике, борби с радницима, немира, побуна, политичких убистава и финансијских криза (проблема чијем је продубљењу помогло учешће у Првом светском рату) војска је преузела власт 1926. године. Војни режим је 1928. године за министра финансија именовао Антонија Оливеиру Салазара, професора на Универзитету у Коимбри, који је 1932. године проглашен и председником Савета министара.[40]

Истовремено са обнављањем финансија основао је Нову државу, ауторитарни режим с једном партијом и државним синдикатима, с афинитетима обележеним фашизмом бар до 1945. године.[41] Удаљеног од власти због болести 1968. године наследио га је Марсело Каетано.[42]

Одбијање режима да укине колонијализам у прекоморским провинцијама је довело до колонијалног рата, прво у Анголи 1961. године, и потом у Гвинеји Бисао 1963. године и у Мозамбику 1964. године. Упркос критикама од стране неких од најстаријих официра, међу којима и генерала Антонија де Спиноле Влада је деловала одлучна да настави с том политиком.[43] Због своје књиге Португал и Будућност у којој је бранио неодрживост једног војног решења у Португалском колонијалном рату Спинола је ражалован, што је погоршало лоше стање међу младим официрима, који су 25. априла 1974. године организовали државни удар познат као Револуција каранфила.[44]

Овоме је следио период веома оштрих сукоба међу друштвеним и политичким снагама назван Континуирани револуционарни процес (КРП) с кулминацијом у лето 1975. године, које се назива Врело лето, током кога је држави претио пад у нови период диктатуре, овог пута комунистичке оријентације. У овом периоду Португалија је деколонизовала све своје старе колоније у Африци.[45]

25. нвембра 1975. године разни сектори радикалне левице (у суштини падобранске јединице и војна полиција у војној области Лисабона) изазвани вестима спречавају покушај државног удара који није ни имао јасно одређено вођство. Група Деветорице реагује примењујући војни план одговора, вођени Антониом Рамаљом Еанесом. Он побеђује и наредне године успоставља се демократија. Сам Рамаљо Еанес је изабран за председника републике захваљујући универзалном праву гласа. Усвојен је демократски устав и организоване су локалне политичке власти (општине) и аутономне регионалне власти на Азорским острвима и Мадеири.[46]

Између четрдесетих и шездесетих година XX века Португалија је постала чланица-оснивач НАТО-а (1949), ЕФТА-е (1960) и ОЕЕС-а (1961) изашавши из ЕФТА-е 1986. године да би се придружила Европској економској заједници.[47] 1999. године Португалија се придружила Евро зони,[48] и те исте године предала власт у Макау Народној републици Кини.[49] Од приступања Европској унији Португалија је председавала Европским саветом три пута, последњи пут 2007. године угостивши церемонију потписивања Лисабонског споразума.[50]

Географија

Смештена на крајњем југозападу Европе континентална Португалија се граничи само с једном земљом, Шпанијом. Континенталну територију дели најзначајнија река Тежо (шп. Tajo, порт. Tejo, лат. Tagus) . Северно од реке пејзаж је планински у унутрашнњости, с узвишењима међу којима су области погодне за развој пољопривреде. Јужно од реке све до Алгарвеа рељеф карактеришу равнице, јер брда нема пуно. Друге важне реке су Дуеро (порт. Douro), Мињо, Гвадијана, које као и река Тежo извиру у Шпанији. Међу рекама које целим својим током пролазе кроз Португалију су Воуга, Садо, и највећа Мондего (која извире на највишој планини континенталне Португалије, Сера да Естрела - с највишом надморском висином од 1993 м, другом по висини у Португалији - одмах након планине Пико на Азорским острвима).[51]

Азорска острва се налазе у Средњеатлантском раседу; нека од острва су у скорије време имала вулканске активности: Сао Мигел 1563. и вулкан Капелињос 1957. године, што је увећало територију острва Фајал.[52] Узвишење Жоаа Кастра је велики подводни вулкан који се налази између острва Терсеире и Сао Мигела, 14 м испод површине мора. Године 1720. вулкан је еруптирао и формирао острво које се задржало изнад површине мора дуги низ година. Једно ново острво би могло да се појави у не тако далекој будућности. Највећа тачка Португалије је планина Пико на острву Пико, вулкан који достиже 2351 м надморске висине.[53]

Насупрот Азорским острвима која се налазе у Средњеатлантском гребену, Острва Мадеире су смештена на афричкој плочи и њихов настанак потиче од једне вруће тачке која није повезана с тектонском циркулацијом. Ова ситуација стабилности и положаја у унутрашњости тектонске плоче омогућује да овај простор буде мање изложен земљотресима. Последња забележена вулканска ерупција се одиграла пре око 6000 година на острву Мадеири, и данас је представљена индиректном вулканском активношћу, ослобађањем вулканских гасова из дубине и врућих и природно газираних вода приликом пробијања тунела и пролаза за каптирање воде у унутрашњости главног острва.[54] Највиша тачка архипелага је Црвени врх (порт. Pico Ruivo) с 1862 м надморске висине[55], који је трећи по висини у земљи.[56]

Португалска обала је дугачка: има 1230 км у континенталној Португалији, 667 км на Азорским острвима, 250 км на Мадеири, у шта су укључена и Пуста острва (порт. Ilhas Desertas), Дивља острва (порт. Ilhas Selvagens) и острво Порто Санто (порт. Porto Santo). Обала је створила дивне плаже с разноврсним облицима од камена и песка. На острву Порто Санто једна формација дина органског порекла (спрам минералног порекла на континенталној португалској обали) дужине око 9 км је међународно веома цењено туристичко место. Једна важна карактеристика португалске обале је залив Авеира, на ушћу реке Воуге у близини града Авеиро, с 45 км дужине и највише 11 м ширине, богат рибом и морским птицама. Има четири канала међу којима мноштво острва и острваца. То је место на ком се четири реке уливају у океан.[57] Формирањем обалских канала дефинисала се лагуна која је један од најважнијих хидрографских елемената португалске обале. Португалија има једну од највећих Искључивих економских зона Европе, која заузима површину од скоро 1683000 км².[58]

Клима

Португалија има медитеранску климу, са жарким летом на југу (Csa) и са топлим летом на северу (Csb) сходно климатској класификацији Кепен-Гајгер.[59] Португалија је једна од европских земаља с најблажом климом: просечна годишња температура у континенталној Португалији варира између 13 °C у унутрашњости планинског севера до 18 °C на југу у долини Гвадијане.[59] Лета су блага у вишим пределима севера земље и приморским областима самог севера, као и у централном делу земље. Јесени и зиме су типично ветровите, кишне и свеже, а хладније на северу и у централном делу, где се температуре испод нуле јављају у најхладнијим месецима. У јужним градовима Португалије температуре тек понекад падну испод 0 °C, а у највећем броју случајева достижу 5 °C.[60]

Пролећа и лета су обично сунчана и температуре су високе током сушних месеци у јулу и августу, а понекад достигну и до 40 °C у великом делу земље у екстремним данима,[61] а то се најчешће дешава у унутрашњости Алентежа.[62] Лети температуре могу да достигну чак и 50 °C као што је забележено у једној недавно реализованој климатској студији у археолошком парку Долине Коа, у долини реке Доуру. У неким областима као у долини Тежа и Дуера просечне годишње температуре износе 20 °C.[63]

Највиша ваздушна температура од 50,5 °C забележена је у месту Риодадес, Сао Жоао де Пескеира.[64] Просек укупних годишњих падавина варира од нешто више од 3000 мм на планинама севера до мање од 600 мм у зонама јужног Алентежа.[59] Ова земља има годишње око 2 500–3 200 сунчаних сати, у просеку зими 4-6 сати и лети 10-12 сати дневно, с вишим вредностима на југоистоку и нижим на северозападу земље.[61][65]

Снег је редовна појава у четири области на северу земље (Гварда, Браганса, Вила Реал и Визеу) и све је ређи ка југу а у највећем делу Алгарвеа се ни не јавља. Зими су најниже температуре од −10 °C и снежне падавине се јављају само у одређеним деловима као што је Сера де Естрела, Сера до Герес и Сера де Монтезињо где снег може да се јави од октобра до маја.[60]

Фауна и флора

Клима и географска разноликост обликовале су португалску флору. О томе говори и чињеница да су португалске шуме веома распрострањене и то из економских разлога: бора (нарочито врсте Pinus pinaster и Pinus pinea), кестена (Castanea sativa), плутае(Quercus suber), храста црнике (Quercus ilex), португалског храста (Quercus faginea) и еукалиптуса (Eucalyptus globulus).[66]

Фауна сисара је веома разноврсна и укључује лисицу, јазавца, иберијског риса, иберијског вука, дивљу козу (Capra pyrenaica), дивљу мачку (Felis silvestris), зеца, ласицу, мунгоса, гинету и понекад мрког медведа (око реке Мињо, у близини националног парка Пенеда-Герес)[67] и многе друге животиње. У Португалији су места као што је Рт Сао Висенте и Сера де Моншик важна места одмора за птице селице које се премештају из Европе у Африку. На тим местима се могу видети на хиљаде птица које у јесен лете из Европе у Африку и на пролеће се враћају. У Португалији има око 600 врста птица, међу којима је 235 узгајаних и скоро сваке године се региструју неке нове врсте.[68]

Португалија има више од 100 врста риба у слатким водама које варирају од џиновског европског сома (у међународном парку природе Тежо) до малих ендемских врста које живе само у малим језерима (нпр. у Западној зони). Неке од ових ретких и специфичних врста су угрожене због губитка станишта, загађења и суша. Португалске морске воде су међу најбогатијима у свету по биодиверзитету. Морских врста има на хиљаде и укључују сардине (Sardina pilchardus), туну и атлантску скушу.[69]

У Португалији се такође може посматрати и феномен ресурженције (порт. ressurgência) нарочито на западној обали где је море веома богато хранљивим намирницама и биодиверзитетом.[70] Заштићене области Португалије укључују један национални парк,[71] тринаест природних паркова (најновији је основан 2005. године),[72] девет природних резервата,[73] пет природних споменика,[74] и шест заштићених предела,[75] који се простиру од националног парка Пенеда-Герес до парка природе Сера де Естрела. Приморкса заштићена област Еспозенде је 2005. године проглашена парком природе „ради заштите приморског појаса и његових природних физичких, естетских и пејзажних елемената”.[76]

Демографија

Подаци о генетском склопу Португалаца указују на слабу унутрашњу разноликост и суштински континенталноевропско, палеолитско порекло.[77] Истина је да је било демографских процеса у мезолиту (могућа веза са Севером Африке) и неолиту (правећи везу са Средњим истоком, али у мањој мери него са другим деловима Европе), и да су допринели индоевропејизацији Иберијског полуострва (највише „келтизација”) исто колико и сеобе у Бакарном, Бронзаном и Гвозденом добу, без брисања јаких медитеранских карактерних црта, пре свега на југу и истоку. Романизација, германска инвазија, владавина исламских Мавара, присуство Јевреја и подсахарско поробљавање имали су исто тако утицаја и допринели су демографском развоју. Могу се чак историјски навести најважнији народи који су прошли кроз Португалију и/или остали: преиндоевропске културе Иберије (Тартешани и многи други претходници) и њихови потомци (попут Конита који су касније „келтизовани"); Протокелти и Келти (као што су Лузитанци, Галеци, Келтици), затим Феничани и Картагињани, Римљани, Свеви, Бури и Визиготи, али и Вандали и Алани, у мањој мери Византијци, Бербери, Арапи и Скалиби (словенски робови), Јудео-Сефарди, подсахарски Африканци, и мањи налети европских миграната (посебно из Западне Европе). Сви ови процеси насељавања оставили су свој траг у већој или мањој мери. Али релативно хомогена генетска основа становништва, како португалске територије тако и остатка Иберијског полуострва, иста је већ четрдесет миленијума: први модерни људи који су дошли у Западну Европу су ловци-сакупљачи из палеолита.[nota 7]

Португалско становништво чине: 16,4% становници од 0 до 14 година, 66,2% становници од 15 до 64 године и 17,4% становници са преко 65 година. Очекивани животни век је 78,04 година. Када се говори о писмености, 93,3% зна да чита и пише, али ће стопа неписмености опадати са годинама.[79] Прираштај обухвата 0,305% рођених на сваких хиљаду становника и 10,62 умрлих на сваких хиљаду становника, што чини да се становништво не обнавља, а овој чињеници доприноси стопа плодности која је 2010. године износила 1,32.[80] Португалија је једна од земаља света које имају најнижу стопу морталитета деце млађе од пет година (3,7 на хиљаду становника 2010. године).[81]

Упркос томе што је Португалија једна од развијених земаља, и даље постоји становништво без воде и струје, иако у малом броју.[82] Основна канализациона мрежа још увек не покрива целу територију, а регија Алентежа и Лисабона и долине Тежа имају највећи број становништва са приступом канализационој мрежи. Данас и даље постоји велики број становника са септичком јамом, мада има неких који немају никакав одвод.[83] Здравствена заштита је загарантована свима, а приступ лековима је загарантован за 95-100% становништва.

У Португалији живи близу 451000 имиграната (подаци из 2009.) који чине приближно 5% португалског становништва, а највећи број потиче из Бразила (115882), из Украјине (52253), са Зеленортских острва (48417), али и других земаља као што су Молдавија, Румунија, Гвинеја Бисао, Ангола, Источни Тимор, Мозамбик, Сао Томе и Принсипе и Русија.[85]

Већи градови

Лисабон (са око 500 000 становника; 3 милиона становника у регији Лисабона) је главни град од XII века, највећи је град у држави и главни економски центар, у ком се налазе главна португалска поморска лука и аеродром, а који је и најбогатији град у Португалији са БДП-ом по глави становника већим од просека Европске уније. Други важни градови су Порто (са око 240 000 становника; 1,5 милиона становника у области ширег Порта), други град и економски центар по величини, Авеиро (некад га зову и „португалска Венеција“), Брага („град надбискупа“), Шавеш (историјски и миленијумски град), Коимбра (са најстаријим универзитетом у земљи), Гимараиш („град-колевка“ португалске државности), Евора („град-музеј“), Сетубал (трећа лука по величини), Портимао (трећа лука бродова за крстарење и седиште међународног аутодрома Алгарвеа), Фаро и Визеу. У широј области града Лисабона постоје градови са великом густином насељености као што су Агуалва-Касем и Келуж (округ Синтра), Амадора, Алмада, Амора, Сеишал, Бареиро, Монтижо и Одивелас. У широј области града Порта најнасељенији окрузи су Вила Нова де Гаиа, Маиа, Матосињос и Гондомар. У аутономној регији Мадеира главни град је Фуншал. У аутономној регији Азора постоје три велика града: Понта Делгада на острву Сао Мигел, Ангра до Ероизмо на острву Терсеира и Орта на острву Фајал.

Језици

Званични језик Републике Португалије је португалски [86], прихваћен 1290. године декретом краља Диниса. Са више од 210 милиона[87] изворних говорника португалски је пети језик са највише говорника на свету и трећи са највише говорника у Западном свету[88]. Званични је језик у Бразилу, Анголи, на Зеленортским острвима, у Гвинеји Бисао, у Мозамбику, и Сао Томе и Принсипеу, а као један од званичних језика говори се и у Источном Тимору, Макау и у Екваторијалној Гвинеји, и још се говори у некадашњој Португалској Индији (у Гои, Дамау, Диу и Дадри и Нагар Авели) и има статус службеног језика у Европској унији, Унији нација Јужне Америке (УНАСУР), у МЕРКОСУР-у (Заједничко тржиште Јужне Америке) и у Афричкој унији [89].

Још су признати и званично заштићени португалски знаковни језик [90] и мирандски језик, који је званично заштићен у округу Миранда на Дуеру (порт. Miranda do Douro), [91] који потиче од астурлеонског језика и учи се факултативно као други језик у школама у округу Миранда на Дуеру и делу округа Вимозо. Његова употреба је, стога, прилично ограничена иако се предузимају акције које гарантују лингвистичка права његовој говорној заједници.[92]

Португалски језик је романски језик (припада иберороманској групи језика), као што су и кастиљански, каталонски, италијански, француски, румунски, рето-романски (у Швајцарској) и други [93].

Португалски је познат као „Камоишов језик (због Луиса де Камоиша, аутора „Лузијада“), „последњи цвет Лација, израз који је коришћен у сонету „Португалски језик[94] Олава Билака, или чак као „слатки језик по Мигелу де Сервантесу[95].

Етничке групе

Једна од општих критика података са пописа везана је за очигледно лоше обухватање етничких група. Не ради се о лошем прикупљању података. Политика Националног института за статистику је таква да не узима у обзир расне и етничке разлике, будући да сакупља само податке о националној припадности.[96]

Религија

Португалски Устав гарантује потпуну религијску слободу и једнакост свих религија [97], иако је потписан Конкордат којим су дате привилегије Католичкој цркви [98] на неколико нивоа друштвеног живота, због чега су често присутни представници Католичке цркве на неким званичним државним церемонијама, као што је отварање неког објекта или неки службени државни догађаји. Међутим, религиозни став изабраних политичара обично није битан за бираче. Као пример за то су два председника републике (Марио Соареш и Жорж Сампаио) који су отворено били за секуларизацију.[99]

Већина Португалаца (84,6% укупног становништва према званичним резултатима пописа становништва из 2001.) припада католичкој традицији[100]. Одлазак у католичку цркву недељом према истраживањима саме Католичке цркве (такође из 2001.) практикује 1 933 677 католичких верника (18,7% укупног становништва), а број оних који се причешћују је 1 065 036 (10,3% укупног становништва). Скоро половина бракова се склапа у католичкој цркви, чиме се аутоматски убрајају у грађанске бракове. Брак између особа истог пола као и развод су дозвољени. Развод је утврђен Грађанским закоником (обостраним прихватањем или судским захтевом за развод једног од супружника), упркос томе што није предвиђен Канонским правом, као што није ни брак између особа истог пола. Постоји двадесет бискупија у Португалији, груписаних у три црквена округа: Брага, Лисабон и Евора.[101] Друга, незванична истраживања показују да су 2004. године 90,41% станивништва Португалије католици, при чему је бискупија Порто Алегре-Каштело Бранко имала навише верника са 99,35%, а бискупија Бежа је најмање посвећена католицизму са 83,42%. Бискупије Лосабона и Порта су имале између 85,00% и 90,56% становништва католика.[102]

Протенстантизам у Португалији има неколико деноминација које делају углавном као култови инспирисани пентакосталним евангелистима (нпр. Божији следбеници у Португалији и Црква Мана) или само код бразилских имиграната (нпр. Васељенска црква Божијег царства)[103]

Јеховини сведоци броје близу 50 000 верника у Португалији, распоређени у око 650 парохија, док присталице достижу приближно сличан број. Више од 95 000 је 2007. године присуствовало главној прослави обележавање Сећања на смрт Христову. Ова религија је присутна у држави од 1925. године, али је законом доѕвољена између 1961. и 1974. када је деловала у тајности. У децембру 1974. Удружење Јеховиних сведока законски је призната, а данас има седиште у Алкабидешеу. Португалија је једна од 263 државе где је ова религијска деноминација тренутно активна.[104]

Јеврејска заједница у Португалији успела је да се одржи до дан-данас, упркос наредби краља Мануела I о протеривању Јевреја 5. децембра 1496. чиме су многи били принуђени да бирају између насилног преобраћивања, протеривања из земље или затвора и казне које произилазе из тога, а које су донете од стране португалске Иквизиције, која је управо због тога постала једна од најактивнијих у Европи. Начин на који се овај култ развио у пограничном граду Белмонту један је од примера како се очувала јеврејска заједница у Португалији. Године 1506. у Лисабону се догодио масакр над Јеврејима, када је живот изгубило између 2000 и 4000 особа, што га чини једним од најсуровијих догађаја тог доба у Европи.[105]

Постоје и исламске мањине (15 000 особа )106] и хинди мањине, које у основи чине углавном потомци имиграната, али и седишта (нека на регионалном нивоу) будиста, гностика и спритуалиста.[107]

Политика

Највиши правни акт у Португалији је Устав из 1966. године, којим се регулишу сви остали закони. Други значајни правни акти су: Грађански законик (1966), Кривични законик (1982), Закон о трговини (1988), Закон о грађанском поступку (1961), Закон о кривичном поступку и Закон о раду. Сви ови закони су претрпели измене од свог првобитног објављивања.[108]

Постоје четири органа власти: Председник републике (шеф државе - умерена власт, са уделом у извршној власти), Скупштина (парламент - законодавна власт), Влада (извршна власт) и Судови (правосудна власт). На снази је парламентарни систем, који доношењем различитих уставних измена ограничава моћ Председника.[108]

Председник републике је шеф државе, изабран је на основу општег бирачког права на мандат од пет година и врши троструку функцију: надгледа рад Владе, врховни је командант оружаних снага (Војске, Морнарице, Ваздухополовства, Народне републичке жандармерије) и формални је представник португалске државе у иностранству. Његова званична резиденција је палата Белем у Лисабону.[108] Народна Скупштина, која заседа у Лисабону, у палати Сао Бенто, изабрана је на мандат од четири године. Тренутно има 230 посланика, који су изабрани на партијским листама у 22 изборне јединице.[108] На челу Владе налази се Премијер, који је по правилу председник партије са највећим бројем гласова на свим легитимним изборима, и према томе, позван је од стране Председника да састави Владу. Премијер је тај који именује остале министре.[108]Његова званична резиденција је вила сао Бенто, која се налази у задњем делу здања Народне Скупштине у Лисабону.[109]

Судови спроводе правду у име народа, бранећи права и интереса грађана, спречавајући кршење демократских закона и решавајући сукобе интереса који се јављају између различитих ентитета. Према Уставу постоје следеће категорије судова: Уставни суд који има надлежност да тумачи Устав и надгледа усаглашеност закона у складу с одредбама; Врховни суд и првостепени судови (Окружни судови) и другостепени судови (Апелациони судови); Врховни управни суд и управни и порески судови првог и другог степена (Централни управни судови), као и Ревизорски суд.[108]

Од 1975. године португалском политичком сценом доминирају две партије Социјалистичка партија (СП) и Социјалдемократска партија (СДП). Ове партије су поделиле послове управљања и руководства у већини општина готово од успостављања демократије. Међутим, партије попут Португалске комунистичке партије (ПКП) која и даље држи власт у неким оштинама и има велики утицај уз синдикални покрет, или Демократско-социјалног центра Народне странке (ДСЦНС) - који је већ предводио државу у коалицији са СП и СДП, такође су важне у политичком шаху. Поред ових, у Парламенту мести има и партија Леви блок (ЛБ), као и Еколошка парија „Зелени” (ЕПЗ).[108]

Спољна политика

Спољна политика Португалије је везана за њену историјску улогу као истакнутог вође у Доба великих географских открића, сада већ пале португалске империје. Португалија је једна од чланица-оснивача НАТО-а (1949), ОЕЕС-а (1961) и ЕФТА-е (1960); напустивши ЕФТА-у 1986. године се придружује Европској унији (ЕУ), тадашњој Европској економској заједници (ЕЕЗ).[110]Као оснивач прве Међународне агенције за обновљиву енергију (ИРЕНА)[111] 25. јуна 1992. године је постала чланица Шенгенске зоне и 1996. године кооснивач Заједнице земаља португалског језика (ЗЗПЈ).[112]

Португалија је значајно профитирала од Европске уније и једна је од оних који се залажу за европске интеграције. Налазила се на челу Европског савета у три навратa (1992, 2000, 2007), и сва три пута су била успешна. Португалија је искористила своје председавање да би покренула дијалог између Европске уније и Афике, да би европску економију учинила динамичнијом и конкурентнијом, а за време последњег преседавања да би заједно с осталим државама-чланицама формирала и потписала Реформски уговор, који је остао познат као Лисабонски споразум.[50]

Португалија је једна од чланица-оснивача НАТО-а; активна је чланица савеза у, на пример, доприношењу пропорциоанлно великим контингентима у мировним снагама на Балкану. Португалија је предложила стварање Заједнице земаља португалског језика (ЗЗПЈ) да би побољшала своје везе са осталим земљама у којима се говори португалски језик.[112] Поред тога, заједно са Шпанијом је учествовала у низу иберо-америчких самита. Снажно се залагала за независност Источног Тимора, једнe од старих прекоморских колонија, шаљући војску и новац за Тимор, у тесној сарадњи са САД-ом, азијским савезницима и УН-ом.[113]

Поред историјске повезаности Португалије са Бразилом, ове две земље су у пријатељским односима, а и у савезу путем потписаног уговора. Португалија је у једном од најстаријих савеза на свету, закљученим са Енглеском (коју је заменило Уједињено краљевство) и који се одржава и до данашњег дана.[114]

Једини међународни спор тиче се општине Оливенса. Под влашћу Португалије од 1927. године, општина Оливенса уступљена је Шпанији Уговором из Бадахоса 1801. године, након Рата поморанџи. Португалија је тврдила да Оливенса њој припада према Уговору из Беча из 1815. године. Данас се ова општина састоји од шпанске општине истог имена и одвојене општине Талига. Без обзира на то обострани дипломатски односи ове две суседске земље су срдачни, као и у Европској унији.[115]

Војска и полиција

Оружане снаге имају три вида: војску, морнарицу и ваздухопловство.[116] Португалски војници представљају пре свега снажан инструмент одбране земље, чији је циљ заштита територијалног интегритета земље и пружање хуманитарне помоћи и безбедности у земљи и иностранству.[117] Од почетка прве деценије двадесетпрвог века служење војске више није обавезно.[118] Доња старосна граница за добровољно приступање војсци је 18 година.[119] У двадесетом веку Португалија је учествовала у две велике војне интервенције: Првом светском рату и Португалском колонијалном рату (1961-1974).[43]

Португалија је учествовала у мировним мисијама, пре свега у Источном Тимору, Босни и Херцеговини, на Косову, у Авганистану, у Ираку (Насрији) и на југу Либана. Португалија има Бригаду за брзе интервенције, Тенковску бригаду и Интервентну бригаду. Ова три војне бригаде у свом саставу имају јединице различитих родова и специјалности међу којима су: инжињеријске јединице, коњица, артирељија и пешадија, у коју спадају и посебни одреди као што су одреди командоса, падобранца и јединице за специјалне операције.[113]

За безбедност становништва је задужена Национална републчка гарда и Полиција јавне безбедности.[120][121] Поред поменутих, Португалија располаже и Истражном полицијом која представља главни полицијски орган за истраживање криминала у земљи, усмерен ка борби против крупног криминала - нарочито организованог, и тероризма, трговине наркотицима, економске и финансијске корупције и криминала. Истражна полиција је део Министарства правде, а под управом је Јавног тужилаштва.[122]

Адмиистративна подела

Према основној административној подели Португалија обухвта 18 округа на копну и две аутономне покрајине, Азорска острва и Мадеиру, које се даље деле на 308 општина и 4260 месних заједница.[123] Најважнија је подела земље на оркуге, јер представљају темељ за бројне административне сврхе, као што изборне јединице.[124]

До 1976. године два атлантска архипелага су такође била у склопу општег састава португалских округа мада са различитом административном структуром, која је садржана Статутом аутономних округа суседних острва.[125] То је довело до оснивања Генералнх скупштина са властитом надлежношћу. Постојала су три Аутономна округа на Азорским острвима и један на Мадеири:

- Азорска острва - Округ Ангра до Ероизмо, Орта и Понта Делгада[125], - Мадеира - Округ Фуншал.[125]

Од 1976. године Азорска острва и Мадеира су донели статут аутономног региона и укинута је подела на округе. Добили су административно-политички статус и сопствене управне органе.[125] Актуелна административна подела је представљена на следећој табели:

Номенклатура статистичких територијалних јединица (НСТЈ, порт. NUTS)

Португалија је подељена и према три стандарда поделе статистичких територијалних јединица (НСТЈ).[128] Ова стандард поделе је осмшљен ради статистичких анализа и на снази је у свим земљама Европске уније.[129]

Прва номенклатура (НСТЈ I) подразумева три велике регије: Континенталну Португалију, Аутономну покрајину Азорских острва и аутономну покрајину Мадеире. [130]

Иако је према административној подели првог реда Континентална Португалија подељена на округе постоји и техничка подела првог реда. Реч је о пет великих регија које одговарају подели према НСТЈ II у Портухалији, а којима управљају Комисије за координацију и регионални разбој (ККРР). Границе ових регија се подударају са границама општина, али се не поклапају са границама округа јер понекад подразумевају и шира подручја.[131]

Регије према НСТЈ II се деле на статистичке подрегије без административног значаја, а оне припадају НСТЈ III, чији је једини циљ груписање суседних општина са сличним проблемима и изазовима, и прикупљање свеукупних података првенствено намењених економском планирању.[130]

Урбане области

Једна друга административна подела Португалије, која се тренутно уводи (различитом брзином у зависности од различитих структура), врти се око „урбаних средина“, дефинисаних као континуиране територијалне јединице сачињене од група округа.[132] Постоје два типа урбаних области:

- Велике градске области (порт. Grandes Áreas Metropolitanas - GAM) – урбана област сачињена од девет или више округа, а са становништвом већим од 350 000 становника;[133]

- Међуопштинске заједнице (порт. Comunidades Intermunicipais - CIM) – урбана област сачињена од три или више округа, а са становништвом између 10 000 и 100 000 становника.[134]

Економија

Године 1985. Португалија је ушла у процес модернизације у прилично стабилним околностима и придружила се Европској унији 1986. године. Наредних година Владе које су извршиле неколико реформи, приватизовале бројна предузећа којима је управљала држава и либерализовале кључне области економије, укључујући телекомуникацијске и финансијске секторе. Португалија је развила растућу економију засновану на услугама и била је једна од 11 чланица оснивача европске валуте, евра, 1999. године. Почела је да користи нову валуту 1. јануара 2002. године, заједно са осталим чланицама Европске уније.[135]

Економски раст Португалије је био изнад просека Европске уније током већег дела последње деценије ХХ века. Бруто домаћи производ (БДП) по глави становника износи око 76% БДП-а највећих економија западне Европе. На годишњој листи конкурентности из 2005. године, коју саставља Светски економски форум, Португалија се нашла на 22. месту, испред земаља као што су Шпанија, Ирска, Француска, Белгија и града Хонг Конга. Ова класификација представља скок за два места у поређењу са позицијом из 2004. године. У контексту технологије Португалија је на 34 месту, а у погледу јавних институција на 24.[136]

У данашње време услед целокупног развитка забележеног у земљи са претежно пољопривредном прошлошћу, структура економије се заснива на услужним делатностима и индустрији, које представљају 67,8% и 28,2% бруто додате вредности.[137] Португалска пољопривреда је добро развијена захваљујући клими, рељефу и погодном земљишту. У последњих неколико деценија све је присутнија пољопривредна модернизација, мада се и даље само око 12% радно способног становништва бави пољопривредом. Маслињаци (4 000 km²), виногради (3 750 km²), њиве пшенице (3 000 km²) и кукуруза (2 680 km²) заузимају веома пространа подручја. Португалија производи и воће одабраног квалитета, пре свега наранџе из Алгарвеа, крушке роша (порт. pêra-rocha) из западне области, вишње из Гардуње и банане са Мадеире. Остали производи су из области хортикултуре или узгајања цвећа, као што су слатка цвекла, сунцокретово уље и дуван.[138]

Економски значај риболова је временом опао јер се њиме бави само 1% радно способног становништва. Смањење риболовачких залиха огледало се у смањењу португалске риболовачке флоте која упркос модернизацији тешко може да се такмичи са другим европским флотама. И поред ограничене распрострањености португалске континенталне територије, постоји известан биодиверзитет у водама португалске Искључиве економске зоне, једне од највећих у Европи. Португалска риболовачка флота има приступ интернационалним водама и Искључивим економским зонама других земаља. Кад се све сабере, најчешће ухваћене врсте су: сардина, скуша, хоботница, црна сабљарка, индијска скуша (порт. cavala) и туна. Луке са највећим истоваром рибе 2001. године биле су Матозињош, Пенише, Ољао и Сесимбра.[58]

Производња плуте има значајну улогу: Португалија производи 54% плуте произведене у свету.[139] Најважније минералне сировине у Португалији су бакар, литијум, волфрам, калај, уранијум, фелдспати, камена со, талк и мермер.[140]

Трговински биланс у Португалији дуго је био у дефициту, са вредношћу извоза која покрива тек 65% вредности увоза у 2006.[141] години. Највише се извозе текстил, одећа, машине, електрична опрема, моторна возила, транспортна опрема, обућа, кожа, дрво, плута и папир.[142] У земљу се највише увозе производе из земаља Европске уније: Шпаније, Немачке, Француске, Италије и Велике Британије.[2]

Када се анализира дужи временски период, развој португалске економије у складу са стандардима ЕУ је импресиван, нарочито између 1986. и прве деценије XXI века.[143][144] Бари на ту тему каже (2003): „Оно што се чини од кључног значаја у португалском случају, барем у односу на Шпанију, је степен флексибилности на тржишту рада које економија приказује (...) Ова португалска конвергенција била је импресивна, иако се у складу са својим релативно ниским залихама људског капитала привреда специјализовала за производњу ниских технологија.“[144]

Извештај о глобалној конкурентности из 2005. године у издању Светског економског форума рангирао је привредне способности Португалије на 22. позицију. Међутим, издање извештаја из 2008-2009. године смешта Португалију на 43. место од 134 земље и територије.[145] Истраживањем о квалитету живота од стране Економске истражне јединице (енг. Economist Intelligence Unit), Португалија је на 19. месту по квалитету живота у свету 2005. године, испред других економски и технолошки развијених земаља као што су Француска, Немачка, Велика Британија и Јужна Кореја, али 9 места иза свог јединог суседа, Шпаније.[146] Ипак, Португалија је и даље земља са најнижим бруто домаћим производом по глави становника у западној Европи.[147]

Финансијска криза

Слаб учинак порутугалске економије је запажен у априлу 2007. године од стране часописа „Тhe Economist” који је описао Португалију као „још једног европског болесника“.[148] Од 2002. до 2007. године стопа незапослености се повећала са 5% на 8% (270 500 незаполених грађана у 2002. док је у 2007. било 448 600 незапослених грађана).[149] Почетком децембра 2009. године незапосленост је достигла 10,2% становништва, највише за 23 године. У децембру 2009. године агенција за кредитни рејтинг „Standard&Poor’s” је своју првобитну процену ризика за дугорочне кредите са „стабилне“ проценила на „негативну“, показујући песимизам по питању структуралних слабости економије земље и слабе конкурентности, које ће угрозити и раст и капацитет за обнову јавних финансија.[150] У јуну 2011. године агенција за кредитни рејтинг „Moody’s” је снизила своју процену после упозорења о пропадању у марту 2011. године.[151]

Корупција је постала политички и економски важна тема за земљу. Неки случајеви, као и догађаји у разним општинама, добро су познати и о њима се нашироко говорило по медијима. То укључује и општинске власти, локалне привреднике и политичаре на високим положајима.[152][153] Међутим Индекс перцепције корупције у 2010. години, састављен од стране Међународне транспарентности, поставио је Португалију на 31. место судећи по учесталости корупције, много испод Израела и Шпаније и 34 места изнад Италије.[154]

Извештај објављен у јануару 2011. године од стране једног значајног португалског листа, „Diário de Notícias“, открива да су у периоду од Револуције каранфила 1974. дп 2010. године власти Републике Португалије оптеретиле јавни буџет трошковима сумњивих јавно-приватних партнерстава. Бројна неефикасна и сувишна саветовања су довела до знатног расипништва у руковођењу јавним пословима. И економија је била угрожена ризичним кредитима, превеликим јавним дугом и лошим управљањем Европских структуралних фондова и Кохезионог фонда Европске уније током скоро четири деценије. Кабинет премијера Жозеа Сократеша наизглед није био у стању да предвиди и спречи било који од ових симптома и током 2011. године земља се нашла на рубу пропасти повучена међународном финансијском кризом.[155]

Тадашњи премијер Жозе Сократеш је 6. априла 2011. године изјавио на националној телевизији да је земља затражила помоћ од Међународног монетарног фонда (ММФ) и од Европског фонда за финансијску стабилност, као што су претходно већ учиниле Грчка и Република Ирска. То је био већ трећи пут да је помоћ била затражена од ММФ-а – прва је била на крају осамдесетих година, после Револуције Каранфила[156]. 6. јула исте године северноамеричка агенција за кредитни рејтинг „Moody’s” је Португалију својом проценом окарактерисала као „финансијски отпад“ и тако проузроковала пад две највеће националне банке на ПБИ 20 (Португалски берзански индекс), покренувши талас побуна у Португалији и Европи, које су дале предлог за оснивање агенције за кредитни рејтинг, како би се прекинуло са америчком хегемонијом.[157]

Туризам у Португалији

Туризам је и даље економски сектор од изузетне важности за Португалију, будући да би број посетилаца требало да се значајно увећа у наредним годинама. Међутим, расте конкуренција са дестинацијама Источне Европе, као што је Хрватска, које имају сличне понуде, али су често јефтиније. Према томе, земља је готово у обавези да се фокусира на своје специјалне туристичке програме посвећене ужим областима, као што су здравље, природа и сеоски туризам, са циљем да остане испред својих конкурената.[158]

Португалија је једна од 20 најпосећенијих земаља света; годишње у просеку угости 13 милиона иностраних туриста.[159] Туризам има све важнију улогу у економији Португалије; у 2010. години допринео је са око 11% бруто домаћем производу (БДП).[160]

Главне туристичке дестинације у Португалији су Лисабон, Алгарве и Мадеира, али португалска влада наставља да промовише и развија нове туристичке дестинације, као што су долина Дуера, острво Порто Санто и Алентежо. Лисабон је са 7 милиона посетилаца који су имали преноћиште у градским хотелима 2005. године био други европски град, после Барселоне, који је привукао највише туриста.[161]

Инфраструктура

Наука и технологија

Научна и технолошка истраживања у Португалији спроводе се пре свега у оквиру мреже јединица за истраживање и развој (ИР) које припадају државним универзитетима са независним управљањем истраживањима, у институцијама као што је Институт за Механичко инжињерство и индустријско управљање (ИМИИУ), Институт за системско и компјутерско инжињерство (ИСКИ) или Национални институт за инжињерство, технологију и иновације (НИИТИ). Финансирање овог система за истраживање спроводи се пре свега под надзором Министарства науке, технологије и високог образовања.[170] Највеће јединице за истраживање и развој на државним универзитетима по значајном броју публикација који достиже међународно признање укључују институције за истраживање природних наука као што је Институт за биомедицинске науке Абел Салазар, Институт за молекуларну медицину[171], Центар за неуронауке и ћелијску биологију[172], Институт за молекуларну патологију и имунологију Универзитета у Порту (IИМПИУП) и Институт за молекуларну и ћелијску биологију[173]. Међу приватним универзитетима у значајне истраживачке центре спада Лабораторија за фацијалну експресију емоција. Међу значајнијим истраживачким центрима које финансира држава налази се Међународна иберијска лабораторија за нанотехнологију, заједнички истраживачки подухват Португалије и Шпаније. Међу највећим недржавним институцијама налази се Научни институт Гулбекијан и Шампалимод фондација[174] која годишње додељује једну од највећих светских награда за науку. Низ државних и мултинационалних компанија високе технологије такође је одговоран за пројекте истраживања и развоја. Једна од најстаријих португалских академија је Академија наука у Лисабону.[175] Португалија је склопила договоре са неколико европских научних организација у циљу потпуне сарадње. Ови договори укључују Европску свемирску агенцију (ЕСА), Европску организацију за нуклеарно истраживање (ЕОНИ), Међународни термонукеарни експериментални реактор (МТЕР) и Европску јужну опсерваторију (ЕЈО). Португалија је склопила договоре о сарадњи са Технолошким институтом Масачусетс (ТИМ) и другим северноамеричким институцијама како би развила и повећала ефикасност високог школства и истраживања у Португалији.[176]

Енергија

Када је реч о енергији Португалија има мањак средстава и тренутно увози сва фосилна горива која троши.[180] То би значило да је 2005. године у Португалију увезено 87,3% укупне потрошене енергије (у ТНЕ)[181]. По питању производње електричне енергије Португалија је 2005. године произвела 85% укупно потрошене електричне енергије (а увезла преосталих 15%)[182]. Укупна домаћа производња у истој тој години износила је 4657 GW/h расподељена на следећи начин према коришћеним изворима: необновљиви — 80,8% (угаљ — 32,7%, природни гас — 29,2%, нафта — 18,9%), обновљиви — 19,2% (хидроенергија — 11%, еолска енергија — 3,8%, биомаса — 3,0%, остали — 1,4%). [182] Међутим, по први пут у својој историји Португалија је у првих 5 месеци 2010. године имала позитиван трговински биланс електричне енергије, пошто је извезла више енергије него што је увезла (982 према 946 GW/h)[183]. Влада Португалије планира да до 2010. године 45% електричне енергије произведе из обновљивих извора.[184] Брана Алкуева у Алентежу која служи за наводњавање поља и производњу хидроенергије и која је створила највеће вештачко језеро у западној Европи, била је једна од највећих инвестиционих пројеката у земљи.[179] Године 2007. отворена је једна од највећих фотонапонских соларних електрана у свету (11 MW) у Бриншешу, у области Серпа[185], а гради се и највећа те врсте у свету (62 MW)[186] у Амарележи, у области Моура, чија изградња мора бити у потпуности завршена 2010. године. Паралелно с тим спроведено је прво трговинско истраживање енергије морских таласа у свету у септембру 2008. године, пет километара дуж Агуасадоре, у области Повоа де Варзим[187]. Такође ће бити повећан инсталирани капацитет ветроелектрана на 5100 MW у 2012. години (спрам 2000 MW до средине 2007. године), а очекује се да ће снага хидроенергије достићи 7000 MW до 2020. године (у поређењу са око 5000 МW 2005. године)[188]. Улагање у обновљиве изворе енергије у Португалији може достићи 12 милијарди евра до 2012. године и 120 милијарди евра до 2020. [189]