Корисник:Vlajko.teka/песак

Jovanka Orleanka

1. Преусмери [[1]]

Jovanka Orleanka je rođena u porodici slobodnog seljaka u selu Domreni na istočnoj granici Francuske oko 1412. godine. Bila je to inteligentna mlada žena, neposredna i otvorena koja, uprkos svom tvrđenu da je nadahnuta glasovima svetaca, nije pokazivala nijednu osobinu verskog histerika. Njena oštroumnost i zdrav razum jasno se vide iz zabeležaka sa njenog saslušanja. Godine 1428. stanovnici male opštine Domremi pošli su u još jedan od brojnih zbegova tog vremena. Tada, bilo pod uticajem svojih „glasova“, ili naprosto što je odlučila da s tim treba prekinuti, Jovanka Orleanka zatražila je propusnicu od lokalnog kraljevskog zapovednika, da poseti kralja u Šinonu na Loari. Zapovednik je konačno dao svoj pristanak i devojka je krenula na čuveni sastanak sa Šarlom.

Tamo je već bio unapred pripremljen test njenih sposobnosti. Jedan dvoranin je postavljen na kraljevski presto ali je Jovanka bez oklevanja među prisutnima otkrila pravog kralja. Onda joj je dozvoljen privatni sastanak sa Šarlom koga je, izgleda, gotovo smesta ubedila da je zakoniti naslednik francuske krune i da uz njenu pomoć treba da je pridobije.

Imajući kraljev autoritet u svom zaleđu, Jovanka je slobodno mogla da pređe na sledeću etapu svoje misije – oslobođenje Orleana. Borila se rame uz rame s vojnicima i nosila je vojnički oklop, ali ona je svoju misiju shvatala pre svega kao versku i izvesno vreme verovatno je bila zadovoljna da vojne dogovore prepusti profesionalcima. Međutim, posle pobede kod Pateja, kojom je izgledalo da je Francuzima otvoren put u Normandiju, upravo je ona bila ta koja je uporno zahtevala da se obavi krunisanje kralja. Na dan 17. jula 1429, Šarl je krunisan za „kralja Francuske po milosti božjoj“ u Remskoj katedrali, a Jovanka je stajala pored njega. Njen zadatak bio je završen, ali njena vojnička karijera još ne. Ona je produžila da se bori sa određenima koji su delovali samostalno protiv Engleza. Upravo kao člana jedne takve grupe zarobio ju je kod Kompjenja neki burgundski kapetan.

Englezi su pokušali da ublaže udarac koji im je nanela ceremonija krunisanja u Remsu, pa su u Parizu krunisali dečaka-kralja, Henrija VI, za kralja Engleske i Francuske. Ali pokušaj nije uspeo, već je samo pomogao razotkrivanju namera Engleza koji su sa dve godine zakašnjenja krunisali bolešljivog maloletnika u pogrešnoj crkvi i sa pogrešnim prelatom.

Glavni razlog engleskog sloma nisu bili finansijski problemi ili zamorenost od ratovanja, već iznenadno oživljavanje morala i odlučnosti francuskog naroda, a u središtu tog ponovnog buđenja nalazila se ličnost jedne devojke. Kao i sve okupatorske sile, Englezi su od tog trenutka nailazili na stalni, sve veći otpor lokalnog stanovništva u okviru sopstvenih granica, kao i sve veći porast snage francuskog legitimnog vladara izvan tih granica. Da bi dobili malo nade u ovakvoj situaciji, Englezi su morali da diskedituju francuski simbol buđenja nacionalne svesti. Prema tome, kada je za vreme opsade Kompjenja devojka pala u ruke Burgundijaca, engleske vlasti platile su za nju basnoslovan otkup od nekih 10.000 zlatnih kruna.

Od tog trenutka, naravno, sudbina Jovanke Orleanke bila je rešena, osim ako se njen kralj za nju ne zauzme. Šarl je propustio da to ičini. On je, bez sumnje, bio pod uticajem svojih savetnika, ljubomornih na njen uspeh. Ali moguće je da se i kralj užasavao pomisli da ta žena može u budućnosti da ga zaseni.

Jovanka je tvrdila da je postupala po nalozima svetaca i da je, njihovim posledstvom, bila samo božje oružje za obnovu Francuske i dovođenje zakonitog kralja, Šarla VII. Cilj Engleza je bio da diskredituju ove tvrdnje i da ih svedu na smušene istupe jednog neuravnoteženog jeretika. S tom namerom uspeli su da Jovanku trikovima navedu da prizna kako „njeni glasovi“ potiču od đavola. Mladu devojku iz Domrenija spalili su na lomači da bi je spasli „počinjenih greha“, a Englesku od posledica njene delatnosti.

{{CEE Spring 2017 |корисник= Стефан |тема= Јованка Орлеанка |тема2= Жене |тема3= жена војник |држава= Француска |држава2= Енглеска |држава3= Париз }}

Неименован чланак

Увод Цивилизација 18. века, упркос снажном утицају енглеског начина мишљења о научном истраживању и филозофији епохе, имала је континентално обележје. Без обзира на велики допринос аустријског и немачког двора музици и драмској књижевности, култура века просвећености је била француска са средиштем у Паризу. Француски обрасци укуса мишљења, државних и дипломатских обичаја продрли су у провинцијска средишта Европе, особито и њене заосталије делове у којима мерила и праксу није уводила трговачка буржоазија него "просвећени деспоти", у додиру и са Француском и међусобно. Цивилизација 18. века била је континентална у једном другом смислу. Захватила је сав континент. Треба се стално чувати тенденције историјске перспективе која све гледа једнообразно и прикрива разлике и у нашем случају прихвата профињене и јасне а одбацује нескладне, необуздане, примитивне, заправо варварске стране живота у сељачком друштву какво је европско у суштини и било. "Сложна Европа" је израз из времена после Наполеона који претходне генерације нису нашле за сходно да изуме, јер је таква Европа и постојала. Односи међу државама понајвише су се одређивали династичким обзирима, а простор за маневрисање ограниченим циљевима у којима је елеменат ћудљивих прохтева или фантазирања био само делимично истиснут увођењем елемената реалне политике Фридриха Великог. Ограничени циљеви дипломатије проширили су се на ратове у којима су учествовале мале најамничке војске и силом заврбовале трупе изводећи стројеву обуку у војним походима, ограниченим годишњим добима и примитивном организацијом снабдевања. Представе о општој мобилизацији и идеолошком рату још се нису зачеле. Ови циљеви били су спутани друштвеним и политичким уређењем које је било стабилно тако да је међу непријатељима могла да цвета трговина, док је властела путовала непријатељском земљом без икаквог узнемиравања; међу једнакима рат није ослабио друштвене везе. Било је великих померања у равнотежи снага, као што је преокрет у савезима 1756. или онај који је био последица неефикасног али снажног утицаја Русије заједно са ослабљеном моћи Турске у источној Европи. Преокрет се десио на периферији Европе чије су се границе прошириле, да би обухватиле делимично европеизирану Русију као део европског система. Тај систем се није одржао, не толико због распрострањеног аристократског и полуфеудалног друштвеног уређења, колико због тога што је апсолутистичка владавина владара добила нову снагу реоганизацијом администрације: пропадање средњовековних сталежа и привилегија и замена војних, грађанских и правних служби одговорних владару. На тај начин су "просвећени" деспоти кнежевина себи створили представу о "државама". Изузев Кошћушкове Пољске, ова представа није се проширила на представу о "држави", и опасност од револуције, која је била и француска и идеолошка, натерала је деспоте века просвећености у реакционарну дефанзиву која, све до националне самосвести, није могла да се мери са полетом француске револуције. Против ове нове снаге - која је проузроковала толике катаклизме да се карта Европе у политичком, државном, друштвеном и идеолошком смислу стално мењала - углађеност века просвећености, толико профињена и у извесној мери толико добронамерна, пропада; цивилизација 18. века, ташта и наоко уређена као цивилизација Римског Царства којој су се толико дивили, показала је да је површина и мањкава у својим погледима, пракси и способности за променама.

Средња и источна Европа крајем 17. века

До 19. века простор знатно већи од две данашње немачке државе заузимало је Свето Римско Царство - не царство у савременом смислу или чак држава, него отприлике 350 разноликих територијалних јединица у вазалској покорности светом римском цару. Већину становника чинили су Немци, али су у царству живели Чеси, Фламанци из Шпанске, Низоземске и други не-немачки народи. Царство је било расцепкано и верски и политички; непријатељства између католика , лутерана и калвиниста била су повод за страшни тридесетогодишњи рат (1618-1648) у који је била умешана већина европских сила. Немачка је била главна ратна позорница и крајем рата била је физички и морално опустошена. Мада све области нису биле подједнако погођене, сиромаштво и патња сретали су се на сваком кораку. Није било закона и реда; трговина је била уништена и често су се мењали трговачки путеви да би се заобишла Немачка. Становништво града и села доживело је катастрофу. У многим подручјима материјални и људски губици нису се могли надокнадити све до првих деценија 18. века. Политичке последице биле су такође озбиљне. Током рата изгледало је у једном часу да ће цар Фернинанд други успети да царство уједини у јединствену државу као што су биле Француска или Шпанија. Његов неуспех повукао је за собом настајање нових слабости и што је много значајније непрекидно настављање свих постојећих слабости. У епохи у којој су се јављале моћне и уједињене националне државе да господаре Европом, и када се ауторитет влада све успешније доказивао сталним јачањем бирократије, царство је остало такво какво је и било: скоро феудални скуп мање-више независних јединица. Световни и црквени владари, слободни градови и царски витезови чије су територије сачињавале царство, били су формално потчињени цару, док су се моћнији сасвим отргли од његове власти. Царску власт није подржала војска, нити је била слободна да наметне порезе. Саветодавна скупштина, Diet, била је свађалачко, неспособно тело; правосудне установе царства застареле и опште познато споре. Спровођење царске власти било је сведено на пресуђивање у расправама између немачких владара и понекад између владара и њихових поданика; чак се ово примењивало само у малим и слабим државама. Цар није наслеђивао свој положај већ су га бирали најзначајнији кнежеви царства. Крајем 17. века изборници су били црквени главари Мајнца, Триера и Келна, и кнежеви Фалачке Саксоније, Бранденберга, Баварије, Чешке и Хановера. Сваки кандидат за престо морао је да купи подршку изборника готовим новцем или концесијама, тако да стално јачање царске власти није могло да се постигне у нормалним околностима. Хабзбуршка династија успела је да моноополише царски положај: са једним изузетком (1742-1745), сви цареви од 1438. године, до распадања царства 1806. били су Хабзбурговци. Царство је тако имало једини елемент присутног континуитета; управо су богатства хабзбуршких великих наследних поседа одржавала власт који је цар имао. Из практичних разлога највеће немачке кнежевине, биле су независне државе, могле су да склапају савезе међу собом или са не-немачким силама, љубоморне на своје суседе и непријатељски расположене према јачању царске власти. Извесно владарско или немачко осећање које се губило могло је да увери кнежеве да се придруже цару, особито у војним походима против Турака; но то је увек кратко трајало. Од 1681.чак је постојала мешовита царска војска, мада су је углавном попуњавале западне државе царства, које су се осетиле угрожене пред агресијом Луја 14. Дипломатска историја ових немачких држава крајем 17. века и почетком 18. века понајвише је била реакција на француске иницијативе. Лујева незасита амбиција и дрскост постепено су ујединиле царство против њега. Моћни савез рајнских кнежева, основан 1654. године као приврженик Француске, био је распуштен 1668. године. Француски успех у деволуционом рату (1667/8), холандски рат (1672/9) и озакоњене агресије којима је Луј "поново ујединио" граничне области са Француском, још више су отежавали Французима да окупе немачке државе или да играју на карту њиховог међусобног сумњичења. Ове државе су увиделе да је Француска, а не цар, главна опасност по њихову безбедност. Кнежеви Франконије и Рајнске области склопили су 1686. године одбрамбени савез, Аугзбуршку лигу уперену против Француске, а за мање од две године лиги су пришли Бранденбург, Баварска и Саксонија. Од почетка рата Аугзбуршке лиге (1688) већи део царства учествовао је у дуготрајним борбама против Француске које су се завршиле тек 1713. године. Ово јединство било је лажно и без значаја за будуће шире уједињавање европских држава против Француске. Мање драматична али трајнија кретања тог доба ојачала су независност и моћ појединих кнежева. Све више је ускраћивано право поданика да се жале цару мирно њихових владара. Неколико кнежева је успело да ослаби утицај представника сталежа у својим подручјима, па чак и да не сарађују с' њима, опонашајући апсолутизам Луја 14. Сваки ситни владалац тежио је да превазиђе бар спољнији сјај величине "краља сунца" градећи минијатурне Версаје, уводећи француски језик двора, стварајући бирократију и држећи стајаћу војску. Посебни државни интереси кнежева били су наглашени династичким амбицијама које су их навеле да траже просторе изван Немачке, када је Август Јаки Саксонски постао краљ Пољске (1697), енглески краљ Џорџ први изборни кнез Хановера (1714). Оваква замршена ситуација водила је до занемаривања или прекомерног искоришћавања Немачке државе делимично зато што су Саксонија и Хановер били уплетени у Пољске и Британске послове, па је Бранденбург - Пруска могла да постане водећа Немачка држава. Немачка трговина почела је да пропада у неким местима пре тридесетогодишњег рата, а рат потом упропастио Немачку привреду препустивши контроли страних сила ушћа великих Немачких река. Високо централизована Француска, са великим средствима на располагању, могла је да се веома брзо опорави, али то нису могле стотина државица које су сачињавале царство. Подела рада многе слабости. Самовољни намети кнежева били су у нескладу са могућностима њихових држава, које су морале да плаћају издржавање локалног двора, буржоазије, војске. Терет није био равномерно расподељен, будући да се обично није дирало у племићке привилегије - прећутна накнада за мирење племића са владарским апсолутизмом. Начин на који се убирао приход, иако у складу са економским територијама тог времена, био је неприкладан за мале, осиромашене државе. Порези, монополи и трошарине обесхрабривали су мануфактуре: царине, уведене на границама и дуж река гушиле су трговину. Градови под управом кнежева носили су терет наплата својих владара; слободни градови, окружени са свих страна кнежевским територијама, пропадају. Било је изузетака, посебно Хамбург, Франкфурт и Лајпциг. Сва уопштавања о царству, минијатурни свет држава и градова са разноликим богатством и веома различитим друштвено- политичким уређењем, изискују ближа одређена. Положај сељака се још више разликовао. У Саксонији, западној и источној Немачкој, били су слободни и сразмерно богати. Другде, особито на северо-истоку још увек су били кметови, могли су да обрађују закупљену земљу у накнаду за различите услуге, укључујући рад на земљи коју је њихов господар обрађивао за себе; после тридесетогодишњег рата биле су пооштрене строге мере према кметству. Опадање становништва подстакло је земљопоседнике да прошире своје поседе, што је за собом повукло наметање сељаштву, чији се број нагло смањио, све тежих послова. Сви подаци о животу Немаца указивали су на дуготрајну заосталост, раскомаданост и разноликост. Немачкој је требало два века да се уједини, али је политика средње Европе управо почела да се преображава појавом нових снага, вера је постепено престала да буде политичко питање; у већем делу 18. и 19. века главни мотив Немачке историје био је "дуализам", владавина Немачком од стране двеју држава, Хабзбуршке и Бранденбург-Пруске. Ово је било наговештено двама догађајима крајем 17. века, учвршћивањем и ширењем Хабзбуршким поседа после пораза Турака и убрзаним развитком Бранденбург-Пруске за време способних владалаца из династије Хоенцолерна. Vlajko.teka (разговор) 18:31, 22. април 2022. (CEST)