Корисник:Zexarhiv/песак

С Википедије, слободне енциклопедије
    Драгољуб Т.Вуковић рођен је 7. децембра 1880. године  у Београду. Његов отац звао се Теофило Вуковић, а мајка Јелисавета Вуковић, рођена Јанковић. Теофило је био трговац у Београду, родом из села Среткова код Тетова, а супруга  Јелисавета беше родом из самог Београда.
    Вуковићи су старином од Васојевића из Црне Горе, који су се за време војевања Аустрије и Русије са Отоманском Империјом, у XVIII веку превели једном граном у Стару Србију у село Сретково, у околини Скопља, а затим се стриц Теофилов - Чукар пренеселио у Београд. Ту ће држати, у тадашњем жарковачком атару, кафану коју су звали „Чукарова кафана“, па ће се потом сав тај крај по њему назвати Чукарица.
   Драгољуб  се родио на Патарице кућне славе Св.Николе.  Теофило и Јелисавета су већ имали две кћери: Анђелију и Љубицу. Мушка принова им бејаше драга и зато му на крштењу наденуше име Драгољуб. Добили су затим и другог сина коме дадоше име Милан, по ондашњем владару Милану Обреновићу - првом српском Краљу после Косова.
    Завршио је четири разреда основне школе од 1887-1890. године, а затим шест разреда гимназије од 1891-1897. године, а потом је примљен на Војну академију у XXX класу. Нижу школу Војне академије похађа од 30. септембра 1897. до 30. септембра 1899. године. За каплара и поднаредника произведен је 1898, а за наредника 1899. године. За потпоручника бива унапређен 30. септембра 1899. године. Први распоред му је био за водника 14. пешадиског пука у Књажевцу. После годину дана премештен је у Београд у 8. пешадиски пук, а затим у Подофицирску школу.

Класни друг Драгољуба Вуковића, тада коњички потпоручник Краљеве Гарде Петар Живковић покушава да заврбује Вуковића у заверу против краља Александра Обреновића, чему се он успротивио, но није могао ни заобићи овај крвави чин.

    По извршеном атентану добио је  наређење као пешадијски потпоручник у Краљевој Гарди, да изврши сахрану убијених краља и краљице у највећој тајности. Тела су била пренешена у цркву Св. Марка у Београду, где је била отворена гробница Анке Јеврема Обреновића и ту су положени посмртни остатци, а гробница затворена, без икаквог натписа на плочи.
    Исте ноћи добио је наређење новопостављеног министра војног,  ђенерала Јована Атанацковића,  о постављењу за водника 5. пешадиског пука у Ваљеву.
    У Ваљеву упознаје  Катарину Бирчанин, ћерку трговца Маријана Бирчанина, праунука Илије Бирчанина. Венчали су се 1906. године у Ваљеву и живели су у улици Милоша Великог бр. 70, у делу града Брђани.
    У браку су имали четворо деце: кћер Браниславу рођену 1907. године, кћер Јелисавету, рођену 1909. године, сина Момчила рођеног 1911. године и сина Милана, који је рођен 1912. године на Божић и умро на Ускрс 1913. године.
    Ваљево тога доба је било седиште Дринске дивизијске области. Вуковић је постао командир чете у 5. пешадиском пуку и после анексије Босне и Херцеговине био је премештен 1909. године у 8.пешадиски пук у Београд, где га затиче Балкански рат. Од мобилизације до 30. октобра 1912. године био је ађутант 8. пука I позива. Од 30. октобра 1912. године до демобилизације, командант је 3. батаљона 7. пешадиског пука I позива. Од демобилизације, ађутант је Брегалничке дивизије у Штипу, до 26.децембра 1913. године.
    Од 26. децембра 1913. године, до 13.јула 1914. године, на служби је у Ваљевској пуковској окружној команди.
    Када је 13 јула 1914. године (по старом календару) оглашена мобилизација војске, имао је 34 године. Као пешадијском мајору мобилизацијско место одређено је Ваљево, у дужности команданта 4. батаљона 5.пешадиског пука I позива, чији је командант био пуковник Стеван Милетић.
    Рат је оглашен 17. јула и тим датумом почињу његови дневници писани у џепним нотесима, оловком или мастилом, кратким војничким стилом, некада из дана у дан, некада садржајно за период од неколико дана. То су његови лични дневници, писани, за себе, и у случају да погине - за  жену и децу, како забележи: „да знам где сам када био, шта је било и како је стварно било...“.
    Дневник се завршава са демобилизацијом војске и наредбом регента Александра као Врховног Команданта од 31.марта 1920. године. Временом је водио прибелешке о појединим важнијим догађајима његове војничке каријере и они су придодате дневнику.

Указом краља од 22.априла 1929. године постављен је за команданта Шумадијске пешадијске бригаде. На краљев рођендан 16.децембра 1929. године унапређен је у чин пешадијског бригадног ђенерала. Од последица контузије на Грацу 3.августа 1914.године (по старом календару), поред тешке контузије главе, задобио је и повреду десне ноге. Као последицу тога, оболео је и преминуо услед тровања крви, 29.септембра 1930.године у гардијским становима, где га је из болнице пренео класни друг ђенерал Петар Живковић. Погреб је био у Београду, а опело у Вазнесенској Цркви. Сахрани су присуствовали, између осталих и Петар Живокићем, тада Председник Краљевске владе, ђенерал Драгољуб Стојановић, Министар војни, ђенерал Милан Ж.Миловановић, Начлник Генералштаба и бројни други.