Пређи на садржај

Невен (буњевачки лист)

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Невен (часопис))

Невен је био буњевачки лист за културу и политику, који је излазио с прекидима од 1884. до 1941. године[1], мењајући притом место излажења, уреднике, власнике, политички правац. Прво је излазио у Баји, затим у Сомбору, а на концу у Суботици.[2]

Историјат

[уреди | уреди извор]

„Невен“ је покренуо велики буњевачки родољуб, учитељ у културни прегалник Мијо Мандић[1](1857-1945). Први број је изашао у Баји 15. јануара 1884. године. Уређивао га је у некада етнички доминантном буњевачком бачком селу Каћмару и издавао у оближњој Баји. „Невен“ је био штампан икавицом и латиничким писмом. Био је то лист који се првенствено намењен бачким Буњевцима. Окупљао је буњевачку интелигенцију и радио на буђењу националне свести бачких Буњеваца. У прво време излазио је месечно да би касније постао недељник.

Кад је Мандић 30. октобра 1892. учитељским послом прешао у Суботицу, са њим је прешао и „Невен“. Међутим, по наредби просветних власти морао је се одрекне уређивања свога „Невена“. Од тада „Невен“ формално уређује Перо Скендеровић[1], али заправо и надаље га уређује Мијо Мандић.

За време Првог светског рата Мандићев „Невен“ није излазио.[1] После распада Аустроугарске Буњевачко-српски народни одбор у Суботици покренуло је „Невен“ 17. новембра 1918. као дневник. Као дневник „Невен“ излази до 21. децембра 1921. Међутим, у међувремену је пао у руке буњевачких снага, које су основале Буњевачко-шокачку странку, па је претворен у гласило исте. Од 18. јануара 1922. излази као недељник. Током 1923. није излази. Поново је покренут крајем 1924. као недељник и као такав излазио је до 1930, када је услед финансијских разлога почео нередовно излазити. Престао је излазити почетком 1932. Поново је покренут 15. фебруара 1935. као месечник у издању и власништву прорежимски расположеног новинара Јосе Шокчића, који га је уређивао све до почетка 1940. године. Крајем 1940. Шокчић је предао право на издавање Невена суботичком жупнику Блашку Рајићу.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г Милисавац, Живан, ур. (1984). Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. стр. 564. 
  2. ^ „ПЕРИОДИКА НА БУЊЕВАЧКОМ ЈЕЗИКУ У СОМБОРУ 1882–1944” (PDF). bds.rs. Приступљено 16. 1. 2023. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Мијо Мандић мл.: О животу и раду свога деде Мије Мандића (1857-1945) (Буњевачке новине, бр. 19-22, Суботица)
  • Јосо Шокчић, Сто година штампе у Суботици 1848-1948, Суботица 1950, стр. 40-41. (Градска библиотека Суботица)