Мијо Мандић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Мијо Мандић
Датум рођења (1857-09-12)12. септембар 1857.
Место рођења Каћмар
 Аустријско царство
Датум смрти 9. јануар 1945.(1945-01-09) (87 год.)
Место смрти Суботица

Мијо Мандић (18571945) је био велики буњевачки родољуб и покретач листа „Невен“.

Биографија[уреди]

Мијо Мандић је рођен 12. септембра 1857. године у сиромашној сељачкој породици у Каћмару који се налази 30 km од града Баје у Мађарској. Своје школовање је почео у родном месту, а наставио је у Калочи (мађ. Kalocsa), где га је потпомагао бискуп Иван Антуновић, велики буњевачки родољуб и културни прегалник.

1873. године Мијо Мандић се на наговор бискупа Антуновића уписао на Учитељску школу у Калачи коју завршава са одличним резултатом.

1876. постаје учитељ у месту Бођанију (код Бача).

Од 18. августа 1878. године прелази у Гару, близу Баје, где постаје учитељ буњевачке школе. Овде ускоро оснива Буњевачку читаоницу. У Гари упознаје своју будућу супругу Павку Карагић са којом се оженио 1881. године. Овде је 1880. написао и издао два уџбеника: „Природопис, природословље и словница“ и „Земљопис, повистница и уставословље“

1883. издаје „Буњевачко-мађарски ричник“ и „Мађарско-буњевачки ричник“ са око 10.000 речи, чији примерци нису сачувани. Исте године му умире супруга и прворођенче. Мијо Мандић се тада сели у родни Каћмар.

Исте године један је од оснивача и покретача календара „Буњевачко-шокачка Даница“.

У Каћмару је учитељевао од 3. априла 1883. Овде уређује свој лист "Невен“ који се појављује у Баји. Први примерак овог месечника изашао је 15. јануара 1884. штампан икавицом и латиничким писмом. Мандићев „Невен“ касније постаје недељник, а после Првог светсклог рата дневни лист на буњевачком говору српског језика.

Од 30. октобра 1892. Мијо Мандић постаје учитељ у оближњој Суботици, где ће ускоро издати у два маха молитвеник „Небеском јањешце за буњевачки и шокачки нараштај“.

После распада Аустроугарске и уласка победничке српске војске у Суботицу 13. новембра 1918. Мијо Мандић постаје школски надзорник и просветни референт градског савета Суботице.

1923. одлази у пензију и постаје управник Градске библиотеке и музеја у Суботици. На овој функцији остаје до 1932. године.

1933. године Мијо Мандић постаје почасни грађанин града Суботице. Учествовао је у оснивању Буњевачке просветне матице.

1934. године Мијо Мандић издаје „Прави буњевачки календар“ у Суботици.

Умро је 9. јануара 1945. године у Суботици где је и сахрањен.

Литература[уреди]

  • Мијо Мандић мл.: О животу и раду свог деде Мије Мандића (Буњевачке новине, Суботица бр.19-22)

Спољашње везе[уреди]