Нормализација (особе са инвалидитетом)
„Принцип нормализације подразумева стављање на располагање свим особама са инвалидитетом начина живота и услова свакодневног живота који су што је могуће ближи уобичајеним околностима и начинима живота или друштва.[1] Нормализација је ригорозна теорија људских услуга која се може применити на услуге инвалидности.[2] Теорија нормализације је настала почетком 1970-их, пред крај периода институционализације у САД; то је једна од најјачих и дуготрајних теорија интеграције за особе са тешким инвалидитетом.
Дефиниција[уреди | уреди извор]
Нормализација подразумева прихватање неких особа са инвалидитетом, са њиховим инвалидитетом, нудећи им исте услове који се нуде другим грађанима. То укључује свест о уобичајеном, нормалном ритму живота – укључујући нормалан ритам дана, недеље, године и самог животног циклуса (нпр. прослављање празника; радни дан и викенд). То укључује нормалне услове живота – становање, школовање, запошљавање, вежбање, рекреацију и слободу избора која је раније била ускраћена особама са тешким, дубоким или значајним инвалидитетом.[3]
Волфенсбергерова дефиниција заснива се на концепту културне нормативности: „Употреба средстава која су културно нормативна колико је то могуће, како би се успоставила и/или одржала лична понашања и карактеристике које су културно нормативне што је могуће више“. Тако, на пример, „медицински третмани“ као што су шок третман или ограничавање слободе кретања нису само казнени, већ нису ни „културолошки нормативни“ у друштву. Принцип се заснива на друштвеној и физичкој интеграцији, која је касније постала популаризована, имплементирана и проучавана у услугама као интеграција заједнице која обухвата области од посла до рекреације и становања.[4]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ The basis and logic of the normalisatioprinciple, Bengt Nirje, Sixth International Congress of IASSMD, Toronto, 1982
- ^ Wolfensberger, W. & Glenn, L. (1973). "Program Analysis of Service Systems (PASS): A Method for the Quantitative Evaluation of Human Services". Vol. 1. Handbook. Volume II. Field Manual. Downsview, Toronto, Canada: National Institute on Mental Retardation.
- ^ Nirje, Bengt as cited in S. Cohen & C. Gothelf. (1988). A Preservice Trining Curriculum for Administrators for Community-Based Residential Programs Service People with Developmental Disabilities. NY, NY: City University of New York, Hunter College.
- ^ Orientation Manual on Mental Retardation, Pt. 1. Downsview, Ontario: National Institute on Mental Retardation, Kinsmen NIMR Building, pp. 41-50.
Додатна литература[уреди | уреди извор]
- "The Principle of Normalization: History and Experiences in Scandinavian Countries," Kent Ericsson. Presentation ILSMH Congress, Hamburg 1985.
- "Setting the record straight: a critique of some frequent misconceptions of the normalization principle", Perrin, B. & Nirje, B., Australia and New Zealand Journal of Developmental Disabilities, 1985, Vol 11, No. 2, 69–72.
- A comprehensive review of research conducted with the program evaluation instruments PASS and PASSING. (1999). In: R. Flynn & R. LeMay, "A Quarter Century of Normalization and Social Role Valorization: Evolution and Impact". (pp. 317–349). Ottawa, Canada: University of Ottawa Press.
- The social origins of normalisation by Simon Whitehead in the reader Normalisation from Europe by Hillary Brown and Helen Smith (1992, Routledge). Foreword by Linda Ward. Reader includes references to Wolfensberger, John O'Brien (Citizen advocacy, Frameworks for accomplishment), Syracuse University Training Institute (European PASS workshops), Australian Training and Evaluation for Change Association, and Great Britain's Community and Mental Handicap Educational and Research Associates, among others.
