Побачај у Јужноафричкој Републици
Абортус у Јужној Африци био је легалан само у одређеним околностима све до 1. фебруара 1997. године када је ступио на снагу Закон о слободном избору прекида трудноће, који је дозволио подношење захтева за абортус у разноврсним случајевима.
Правни положај[уреди | уреди извор]
У Јужној Африци, свака жена различите старосне доби, без икаквих разлога, може захтевати и извршити абортус уколико је трудноћа мања од тринаест недеља. Уколико је трудноћа између тринаесте и двадесете недеље, жена може абортирати уколико:
- је њено физичко или ментално здравље доведено у питање;
- постоји могућност да ће новорођенче имати озбиљне менталне или физичке абнормалности;
- је дете плод инцеста;
- је дете зачето силовањем;
- самостално процени да су њена економска или социјална ситуација довољан разлог за прекид трудноће.
Уколико је у питању трудноћа преко двадесет недеља, жена може абортирати само уколико је живот фетуса у опасности или постоји вероватноћа аномалије новорођенчета. [1]
Жени млађој од осамнаест година се препоручује да се, пре самог чина, консултује са својим родитељима, али она самостално доноси одлуку да ли ће их обавестити о томе или не. Слична је ситуација и са женама које су у браку које могу да обавесте партнера о абортусу, али и не морају то да учине. Једини изузетак представљају жене са тежим обликом менталне болести или жене које су дуже време у невесном стању, те је тада неопходна сагласност брачног партнера или законског старатеља.
Устав не наглашава експлицитно абортус, али два одељка Закона о правима помињу репродуктивна права. Одељак 12(2)(а) Устава каже:“Свако има право на телесни и психички интегритет, а који укључује и право […] да доноси одлуке о репродукцији”, док одељак 27(1)(а) Устава каже да “Свако има право да приступи […] здравственим услугама, укључујући и оне у погледу репродуктивног здравља”. Christian Lawyers Association v Minister of Health, организација која се залаже за борбу против абортуса, оспорила је важност Закона о слободном избору престанка трудноће наводећи да се тиме крши право на живот у одељку 11 Закона о правима. Покрајински одсек Вишег суда одбацио је овај аргумент наводећи да се уставна права односе само на рођене, али не и на фетусе. [2][3]
Генерално, само лекари могу изводити абортус. Медицинске сестре које су прошле специјалну обуку, такође могу изводити абортус, али само до дванаесте недеље трудноће. Фармаколошки индукован абортус може извршити било који лекар у својим просторијама, до седам недеља од првог дана последњег менструалног периода. Уобичајена доза је грам антипрогестрина, а потом, два дана касније, доза простагландина. [4]
Здравствени радници нису у обавези да спроводе или учествују у абортусу уколико то не желе, али су ипак у законској обавези да помогну уколико је неопходно спасити живот пацијента.[5] Здравствени радник којем се жена обрати за абортус може одбити да то уради, али је у обавези да је обавести о њеним правима, као и да је упути на другог здравственог радника или установу у којој би могла извршити абортус. [6]
Абортус се може извршити бесплатно у одређеним болницама или клиникама, мада понекад само у случају уколико је жена упућена од стране здравственог радника. [5] Већина центара за абортус ће инсистирати на пружању саветовања пре и након абортуса. Иако и жена то може законски захтевати, центри за абортус нису у законској обавези да јој то и обезбеде.
Статистика[уреди | уреди извор]
Од легализовања захтева за абортус евидентно је опадање у погледу морталитета у односу на нелегалне абортусе, али стопа смртности која парти абортусе је и даље поприлично висока. Према статистичким подацима прикупљеним у Гаутенг провинцији – 5% смртности жена на порођају су повезане са абортусом, док се 57% њих доводи у везу са нелегалним абортусом.[7]
Недавна студија у Совету је указала на следеће: стопа абортуса код жена старијих од 20 година је смањена са 15,2% 1999. године на 13,2% 2001. године. Стопа абортуса за жене старости између 16 и 20 година је смањена са 21% на 14,9%, док је код особа женског пола старости између 13 и 16 година смањена са 28% на 23%. 2001. године, 27% абортуса било је у другом тромесечју. [7]
Литература[уреди | уреди извор]
Susanne M. Klausen: Abortion under Apartheid. Oxford. . Oxford University Press. 2015. ISBN 9780199844494.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „Welcome to the official South African government online site! | South African Government”. www.gov.za (на језику: енглески). Приступљено 13. 9. 2018.
- ^ Christian Lawyers Association of SA and Others v Minister of Health and Others. 1998.
- ^ sahoboss (16. 3. 2011). „An application to the Pretoria Supreme Court, to declare the Freedom of Choice to Terminate Pregnancy Law unconstitutional, fails.”. South African History Online (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 28. 10. 2018. г. Приступљено 13. 9. 2018.
- ^ „Wayback Machine” (PDF). 6. 3. 2007. Архивирано из оригинала (PDF) 06. 03. 2007. г. Приступљено 13. 9. 2018.
- ^ а б „CHOICE ON TERMINATION OF PREGNANCY”. 27. 4. 2007. Архивирано из оригинала 27. 04. 2007. г. Приступљено 13. 9. 2018.
- ^ „Termination of Pregnancy (TOP)”. Western Cape Government (на језику: енглески). Приступљено 13. 9. 2018.
- ^ а б „Wayback Machine” (PDF). 26. 7. 2011. Архивирано из оригинала (PDF) 26. 07. 2011. г. Приступљено 13. 9. 2018.