Идентификација (психологија) — разлика између измена
мНема описа измене |
спојено |
||
| Ред 1: | Ред 1: | ||
'''Идентификација''' је према [[Фројд]]у, један од примарних [[психа|психичких]] [[механизам]]а којима се уклања разлика између субјекта и објекта. Састоји се у томе што се [[Его]] [[особа|особе]] која се поистовећује, „уношењем” узора у себе, модификује, саображавајући своје [[понашање]] по узору. Примарна идентификација је најранији и најважнији вид [[емоција|емоционално]]г везивања за родитељске узоре. Услов за то је [[емоција|емоционална]] везаност за родитеље појединачно, али и као пара. То је [[психа|психички]] [[процес]] којим се [[особа]] емпатички повезује са [[особа]]ма којима се диви. То је основни услов за успешну социјализацију [[дете]]та. Узори за идентификацију могу постојати и на свим узрастима. По Ериксону постоје три основна значења идентификације: као имитација, као осећање континуитета у времену и простору и као егоидентитет који у себи обухвата прва два значења, али их и превазилази. |
'''Идентификација''' је према [[Фројд]]у, један од примарних [[психа|психичких]] [[механизам]]а којима се уклања разлика између субјекта и објекта. Састоји се у томе што се [[Его]] [[особа|особе]] која се поистовећује, „уношењем” узора у себе, модификује, саображавајући своје [[понашање]] по узору. Примарна идентификација је најранији и најважнији вид [[емоција|емоционално]]г везивања за родитељске узоре. Услов за то је [[емоција|емоционална]] везаност за родитеље појединачно, али и као пара. То је [[психа|психички]] [[процес]] којим се [[особа]] емпатички повезује са [[особа]]ма којима се диви. То је основни услов за успешну социјализацију [[дете]]та. Узори за идентификацију могу постојати и на свим узрастима. По Ериксону постоје три основна значења идентификације: као имитација, као осећање континуитета у времену и простору и као егоидентитет који у себи обухвата прва два значења, али их и превазилази. |
||
'''Идентификација са агресором''' је [[механизам одбране]] који означава поистовећивање субјекта са угрожавајућом особом, са циљем да се [[страх]] од њега уклони или макар ублажи. Идентификација с агресором посебно је карактеристична за [[дете|децу]] која се [[осећај|осећај]]у угроженом, а беспомоћна су. У случају поистовећивања са непријатељском особом, [[дете]], као беспомоћна [[особа]], настоји да победи свој [[страх]] тако што ће „уношењем” [[особина]] „агресора” изменити себе и постати му сличан. Тиме, несвесно, настоји избећи [[страх]] од агресора и [[особа|особе]] од које прети опасност. Идентификација са агресором се тешко препознаје и дијагностицира. |
|||
{{РСР}} |
{{РСР}} |
||
==Види још== |
|||
*[[Стокхолмски синдром]] |
|||
==Спољашње везе== |
|||
* [http://www.danas.co.yu/20031111/terazije1.html Данас 11. нов 2003. о случају идентификације жртве трафикинга] |
|||
[[Категорија:Психоанализа]] |
[[Категорија:Психоанализа]] |
||
Верзија на датум 9. јул 2008. у 06:01
Идентификација је према Фројду, један од примарних психичких механизама којима се уклања разлика између субјекта и објекта. Састоји се у томе што се Его особе која се поистовећује, „уношењем” узора у себе, модификује, саображавајући своје понашање по узору. Примарна идентификација је најранији и најважнији вид емоционалног везивања за родитељске узоре. Услов за то је емоционална везаност за родитеље појединачно, али и као пара. То је психички процес којим се особа емпатички повезује са особама којима се диви. То је основни услов за успешну социјализацију детета. Узори за идентификацију могу постојати и на свим узрастима. По Ериксону постоје три основна значења идентификације: као имитација, као осећање континуитета у времену и простору и као егоидентитет који у себи обухвата прва два значења, али их и превазилази.
Идентификација са агресором је механизам одбране који означава поистовећивање субјекта са угрожавајућом особом, са циљем да се страх од њега уклони или макар ублажи. Идентификација с агресором посебно је карактеристична за децу која се осећају угроженом, а беспомоћна су. У случају поистовећивања са непријатељском особом, дете, као беспомоћна особа, настоји да победи свој страх тако што ће „уношењем” особина „агресора” изменити себе и постати му сличан. Тиме, несвесно, настоји избећи страх од агресора и особе од које прети опасност. Идентификација са агресором се тешко препознаје и дијагностицира.
Овај чланак или његов део изворно је преузет из Речника социјалног рада Ивана Видановића уз одобрење аутора.