Сукно — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат

Инлајн

Верзија на датум 6. април 2019. у 15:45

Сукно је једна од најстаријих одевних тканина, израђивана од вуне, на подручју данашње Србије. Сурова зимска клима која је владана у ранијим деценијама 19. и првој половини 20 века, изобиље вуне и неразвијена индустријска производња тканина, утицала је на појаву овакве врсте тканине, која се у појединим крајевима Србије са богатом сточарском производњом задржала и до данашњих дана, у којима се у домаћој радиности израђују чакшире и грудњаци од сукна за старије укућане.^[1]

Опште информације

Сукно је настајало тако што се прво вунено платно ткало на старинским разбојима а затим ваљало у воденивцама ваљарицама. Од таквог платна настајали су разноврсни одевни предмети од сукна, које су мајсторски израђивале српске абаџије и терзије. Ове предмете које данас углавном можемо видети у музејима, настајали су испод вештих руку српских абаџија и терзија. Мешу тим предмстима најзанчајнији су: гуњеви, чакшире, зубуни, ћурдије, јелеци, тозлуци, ношње за невесте, украшаване везом и гајтанима. Једноставнији зимски хаљеци од сукна настајали су и домаћој радиности, испод вештих руку саоских домаћица, које су ову вештину наслеђивале од свијих мајки с колена на колено.^[2]

Оквирно почетком 20. века, почело се у поијединим деловима Србије и са израђивањем тање врсте сукна, званог шајак, која је била слична индустријској тканини — врсти чоје.

Начин израде

Сукно се првобитно израђивало од вуне природних боја, пре свега беле боје. Затим је израђивано сигаво сукно, од оваца природно сивкасте (мелиране) вуне, али и врано од вуне црних оваца. У сјеничко-пештарском крају нпр. негде со 1912. године доминирало је сукно беле боје, да би потом све више почело да се користи сукно у боји.^[2]

Пређа за основу предена је од најбољег дела вуна на вретену, а потка на великом вретну — маљки или штигељи. Сукно намењено за одећу мушкараца било је од нешто пуније пређе, а сукно за дечје и момачке одевне предмете било је од тање пређе. Сукно је ткано у четири нита, а потом је бојено.

После бојења сукно је утезано, да би се исправило, на вратилу, по принципу увијања основе. Тако исправљено сукно ношено је потом на ваљање (ступање).

Ваљање сукна вршено је у ваљарицама, или ваљавицама, дрвеним направа за израду сукна и ваљање вунене тканине, чији је механизам покретала вода.^[3]Сукно У: Братислава Радић-Крстић, Текстилна радиност у Сјеничком крају, Гласник Етнографског музеја књ. 56. Етнографски музеј у Београду, стр.242</ref>

Извори

^ Сукно У: Братислава Радић-Крстић, Текстилна радиност у Сјеничком крају, Гласник Етнографског музеја књ. 56. Етнографски музеј у Београду, стр.241
^ ^а ^б Сукно У: Братислава Радић-Крстић, Текстилна радиност у Сјеничком крају, Гласник Етнографског музеја књ. 56. Етнографски музеј у Београду, стр.241-242
^ Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом 3..

Спољашње везе

[2.-1] Сукно У: Братислава Радић-Крстић, Текстилна радиност у Сјеничком крају, Гласник Етнографског музеја књ. 56. Етнографски музеј у Београду, стр.241

[1.-2] а ^б Сукно У: Братислава Радић-Крстић, Текстилна радиност у Сјеничком крају, Гласник Етнографског музеја књ. 56. Етнографски музеј у Београду, стр.241-242

[3.-3] Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом 3..

[1]

[2]

[3]

@@ Ред 1: / Ред 1: @@
-'''Сукно''' је једна од најстаријих одевних тканина, израђивана од вуне, на подручју данашње Србије. Сурова зимска клима која је владана у ранијим деценијама 19. и првој половини 20 века, изобиље вуне и неразвијена индустријска производња тканина, утицала је на појаву овакве врсте тканине, која се у појединим крајевима Србије са богатом сточарском производњом задржала и до данашњих дана, у којима се у домаћој радиности израђују чакшире и грудњаци од сукна за старије укућане.
+'''Сукно''' је једна од најстаријих одевних тканина, израђивана од вуне, на подручју данашње Србије. Сурова зимска клима која је владана у ранијим деценијама 19. и првој половини 20 века, изобиље вуне и неразвијена индустријска производња тканина, утицала је на појаву овакве врсте тканине, која се у појединим крајевима Србије са богатом сточарском производњом задржала и до данашњих дана, у којима се у домаћој радиности израђују чакшире и грудњаци од сукна за старије укућане.<ref name="2." >''Сукно'' У: Братислава Радић-Крстић, Текстилна радиност у Сјеничком крају, Гласник Етнографског музеја књ. 56. Етнографски музеј у Београду, стр.241 </ref>
 == Опште информације ==
-Сукно је настајало тако што се прво вунено платно ткало на старинским разбојима а затим ваљало у воденивцама ваљарицама. Од таквог платна настајали су разноврсни одевни предмети од сукна, које су мајсторски израђивале српске абаџије и терзије. Ове предмете које данас углавном можемо видети у музејима, настајали су испод вештих руку српских абаџија и терзија. Мешу тим предмстима најзанчајнији су: гуњеви, чакшире, зубуни, ћурдије, јелеци, тозлуци, ношње за невесте, украшаване везом и гајтанима. Једноставнији зимски хаљеци од сукна настајали су и домаћој радиности, испод вештих руку саоских домаћица, које су ову вештину наслеђивале од свијих мајки с колена на колено.
+Сукно је настајало тако што се прво вунено платно ткало на старинским разбојима а затим ваљало у воденивцама ваљарицама. Од таквог платна настајали су разноврсни одевни предмети од сукна, које су мајсторски израђивале српске абаџије и терзије. Ове предмете које данас углавном можемо видети у музејима, настајали су испод вештих руку српских абаџија и терзија. Мешу тим предмстима најзанчајнији су: гуњеви, чакшире, зубуни, ћурдије, јелеци, тозлуци, ношње за невесте, украшаване везом и гајтанима. Једноставнији зимски хаљеци од сукна настајали су и домаћој радиности, испод вештих руку саоских домаћица, које су ову вештину наслеђивале од свијих мајки с колена на колено.<ref name="1." >''Сукно'' У: Братислава Радић-Крстић, Текстилна радиност у Сјеничком крају, Гласник Етнографског музеја књ. 56. Етнографски музеј у Београду, стр.241-242</ref>
 Оквирно почетком 20. века, почело се у поијединим деловима Србије и са израђивањем тање врсте сукна, званог [[шајак (тканина)|шајак]], која је била слична индустријској тканини — врсти [[чоја|чоје]].
 == Начин израде ==
-Сукно се првобитно израђивало од вуне природних боја, пре свега беле боје. Затим је израђивано ''сигаво'' сукно, од оваца природно сивкасте (мелиране) вуне, али и ''врано'' од вуне црних оваца. У сјеничко-пештарском крају нпр. негде со 1912. године доминирало је сукно беле боје, да би потом све више почело да се користи сукно у боји.
+Сукно се првобитно израђивало од вуне природних боја, пре свега беле боје. Затим је израђивано ''сигаво'' сукно, од оваца природно сивкасте (мелиране) вуне, али и ''врано'' од вуне црних оваца. У сјеничко-пештарском крају нпр. негде со 1912. године доминирало је сукно беле боје, да би потом све више почело да се користи сукно у боји.<ref name="1." />
 Пређа за основу предена је од најбољег дела вуна на вретену, а потка на великом вретну — маљки или штигељи. Сукно намењено за одећу мушкараца било је од нешто пуније пређе, а сукно за дечје и момачке одевне предмете било је од тање пређе. Сукно је ткано у четири нита, а потом је бојено.
@@ Ред 13: / Ред 13: @@
 После бојења сукно је утезано, да би се исправило, на вратилу, по принципу увијања основе. Тако исправљено сукно ношено је потом на ваљање (ступање).
-Ваљање сукна вршено је у ваљарицама, или ваљавицама, дрвеним  направа за израду сукна и ваљање вунене тканине, чији је механизам покретала вода.
+Ваљање сукна вршено је у ваљарицама, или ваљавицама, дрвеним  направа за израду сукна и ваљање вунене тканине, чији је механизам покретала вода.<ref name="3." />''Сукно'' У: Братислава Радић-Крстић, Текстилна радиност у Сјеничком крају, Гласник Етнографског музеја књ. 56. Етнографски музеј у Београду, стр.242</ref>
 == Извори ==
 {{reflist}}