Народна књижевност

Народна или усмена књижевност је вид књижевности који је постојао дуго пре појаве првог писма, а преносила се са колена на колено. Људи су је користили свакодневно и била је везана за религијске обреде. Усмена књижевност се дели на поезију (епска, лирска, епско-лирска) и прозу.

Аутор народног дела је непознати талентовани појединац, народно дело је стварано колективно - појединци су приликом казивања убацивали нове ствари, има стереотипни почетак (Боже мили, чуда великога...), устаљене епитете (јарко (сунце), лепа (девојка)) и устаљене бројеве (3,7,9,12). Код лирских песама стих је десетерац и има цезуру (паузу) после четвртог слога, а код епских песама стих је најчешће десетерац и петнаестерац и има цезуру после шестог слога. Назив је добила по Вуковом одређењу: народне песме, народне приповетке, народне посовице, мада их нико никада није подводио под исти назив - народна књизевност. Она је слика свеукупног живота човека старих времена. У почетку је имала ритуално-обредни и магијски карактер, а то је у директној вези са процесом рада(земљорадња, сточарство, лов).

Види још

• Српска народна књижевност