Народна књижевност
 | Овом чланку потребни су додатни извори због проверљивости. (март 2020) |
Народна или усмена књижевност је вид књижевности који је постојао дуго пре појаве првог писма, а преносила се са колена на колено. Људи су је користили свакодневно и била је везана за религијске обреде. Усмена књижевност дели се на поезију (епска, лирска, епско-лирска) и прозу. Путем усмене књижевности остварују се и први облици комуникације са децом раног узраста. Народна књижевност је, пре свега, чувар традиције, јер на основу ње много сазнајемо о менталитету, култури и историји једног народа. Назив је добила по Вуковом одређењу: народне песме, народне приповетке, народне пословице, мада их нико никада није подводио под исти назив - народна књижевност. Она је слика свеукупног живота човека старих времена. У почетку је имала ритуално-обредни и магијски карактер, а то је у директној вези са процесом рада (земљорадња, сточарство, лов).
Основне одлике народне књижевности[уреди | уреди извор]
- Аутор народног дела је непознати талентовани појединац или група појединаца;
- Народно дело је стварано колективно - колективизам је наглашен у народној књижевности;
- Варијантност - основна особина народне књижевности која омогућава певачу да уноси измене у дело (сваки певач има право да то чини), с тим у вези имамо велики број варијанти одређених дела;
- Превентивна цензура колектива - талентовани појединац, певач, сваки пут је прилагођавао дело укусу публике;
- Синкретичност - истовремено се може певати, играти, свирати;
- Има стереотипни почетак или како се још називају иницијалне формуле (Боже мили, чуда великога...), устаљене епитете (јарко (сунце), лепа (девојка)) и устаљене епске бројеве (3,7,9,12). Постоје формуле имена (Јерина је увек име за неверну жену, а Анђелија за „вјерну љубу"), места, времена, иницијалне и финалне формуле (којима се завршава дело (обично песма));
- Код лирских песама стих је десетерац и има цезуру (паузу) после четвртог слога, а код епских песама стих је најчешће десетерац и петнаестерац и има цезуру после шестог слога.[1]
Вукови певачи[уреди | уреди извор]
За велики број дела усмене (народне књижевности), захваљујући Вуку Караџићу, знамо творце прве варијанте. Значај Вукових певача је у томе што је прва варијанта била записана од стране Вука, и увек је она била смерница по којој се оријентишу други талентовани појединци (певачи).[2] Неки од најпознатијих Вукових певача били су:
- Тешан Подруговић (није стварао нове већ редакције постојећих песама);
- Старац Милија (Вук од њега бележи чувену песму Бановић Страхиња);
- Старац Рашко (испољава склоност према легендама и чудима што се највише види у песми Зидање Скадра);
- Слепа Живана (наглашена емоционалност у песмама; од ње Вук бележи песму Иво Сенковић и ага од Рибника);
- Слепа Јеца (ученица слепе Живане од које Вук бележи песму Смрт војводе Пријезде);
- Филип Вишњић (он је професионални певач, од њега потичу многе песме, као нпр. Смрт Марка Краљевића);
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
Литература[уреди | уреди извор]
- Увод у усмену књижевност, Самарџија, Снежана, Народна књига Алфа, 2007.
- Народна књижевност, Латковић, Видо, Научна књига, Београд, 1967.
- Јунаци и маске, Сувајџић, Бошко, Друштво за српски језик и књижевност Србије, Београд, 2005.
- Историја српске књижевности, Деретић, Јован, Сезам бук, 2013.