Сикон

С Википедије, слободне енциклопедије

Сикон тип грађе сунђера настаје усложњавањем најпростијег аскон типа путем набирања (стварања уврата/инвагинација и изврата/евагинација) телесног зида. Код сикон типа грађе је, у односу на полазни аскон тип, повећана површина контакта хоаноцита са водом, а смањена запремина спонгоцела. Један од резултата оваквог типа грађе је постизање већих димензија тела (типично су им пречници до неколико cm).

Sikon.PNG

Евагинације телесног зида су покривене хоанодермом и ограничавају радијалне канале, који су у вези са спонгоцелом кроз отворе - апопиле (лат. apopyla), док су инвагинације покривене пинакодермом, ограничавају интеррадијалне канале који су у вези са спољашњим стубом воде. Веза интеррадијалних и радијалних канала се остварује кроз многоброне мале каналиће - прозопиле (лат. prosopyla). Веза интеррадијалних канала и спољашњег стуба воде може бити директна, или кроз уске остија створене хипертрофијом ткива.

Ток воде кроз сикон тип сунђера је следећи: остија - интеррадијални канали - прозопила - радијални канали - апопила - спонгоцел - оскулум.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Догељ, В, А: Зоологија бескичмењака, Научна књига, Београд, 1971.
  • Крунић, М: Зоологија инвертебрата 1, Научна књига, Београд, 1977.
  • Крунић, М: Зоологија инвертебрата 2, Научна књига, Београд, 1979.
  • Маричек, магдалена, Ћурчић, Б, Радовић, И: Специјална зоологија, Научна књига, Београд, 1986.
  • Матоничкин, И, Хабдија, И, Примц - Хабдија, Б: Бескраљешњаци - билогија нижих авертебрата, Школска књига, Загреб, 1998.
  • Marcon, E, Mongini, M: Све животиње света, ИРО Вук Караџић, Београд, 1986.
  • Радовић, И, Петров, Бригита: Разноврсност живота 1 - структура и функција, Биолошки факултет Београд и Stylos Нови Сад, Београд, 2001.
  • Ратајац, Ружица: Зоологија за студенте Пољопривредног факултета, ПМФ у Новом Саду и МП Stylos Нови Сад, 1995.