Dijagnostička virusologija
Dijagnostička virusologija | |
---|---|
Синоними | Laboratory diagnosis of viral infections |
Сврха | laboratorijska dijagnostika virusnih infekcija |
Dijagnostička virusologija (engl. Diagnostic Virusology) je skup metoda laboratorijske dijagnostike virusnih infekcija. Dijagnostička virologija je u 21. veku doživela čitav niz brzih promena usled pojave molekularnih tehnika i povećane kliničke osetljivosti seroloških ispitivanja.[1]
Značaj
[уреди | уреди извор]Dijagnostička virusologija je od izuzetnog značaj kod virusnih infekcija u nekim oblastima kliničke medicine, kod:
- imunokompromitovanih pacijenta,
- bolesnika sa transplantiranim oganima,
- transplantacije koštane srži,
- HIV pozitivnih pacijenta,
- pacijente sa seksualno prenosivim bolestima,
- akutnih respiratornih infekcija,
- gastrointestinalnih infekcija (naročito kod male dece, ali i kod odraslih),
- infekcija sličnim mononukleozi,
- akutnih ili hroničnih virusnih hepatitisa,
- teških infekcija oka,
- kod novorođene dece i fetuse sa kongenitalnim infekcijama.[1]
Dijagnostika virusološka takođe ima poseban značaj za javno zdravlje, jer uspešno, identifikuje uzročnika respiratornih infekcija i krucijalna je za prepoznavanje novih sojeva virusa influence i može inicirati program masovne imunizacije u slučaju pojave epidemije.[2]
Metode
[уреди | уреди извор]Od najpoznatijih metoda virusologije u kliničkoj laboratorisjkoj dijagnostici se primenjuju:
Vizuelizacija virusa elektronskim mikroskopom
[уреди | уреди извор]Elektronska mikroskopija je složena, skupa, tehnički komplikovana metoda dijagnostike virusa, koja zahteva dobro obučen kadar, koji je samo jedan od nedostataka metode. U druge nedostke spadaju:
- niska osetljivost (potrebno je > 106 virusnih čestica/ml ili gr uzorka),
- virusi koji imaju iste morfološke karakteristike (oblik, veličinu i simetriju) odnosno pripadaju istoj familiji ne mogu se diferencirati elektronskom mikroskopijom.
Zato je ova metoda uglavnom ograničene upotrebe, koja se svodi na istraživačke laboratorije i centre.[3][4]
Detekcija virusnih antigena
[уреди | уреди извор]Detekcija virusnih antigena se zasniva na imunofluorescenciji, imunoenzimskim testovima (imunoperoksidaza, ELISA, aglutinacija). Najčešće se metodama detekcije virusnih antigena, koristi za njihovu identifikuju:[1]
U uzorcima iz respiratornog trakta — identifikuju se: respiratorni sincicijalni virus (RSV), virus influence i parainfluence, adenovirusi
U uzorcima iz kožnih lezija — identifikuje se HSV i VZV
U uzorku stolice — identifikuje se rotavirus
U uzorcima krvi pacijenta — identifikuje se HSV i VZV i CMV i hepatitis B virus (površinski antigen)
Detekcija virusnog genoma
[уреди | уреди извор]Detekcija virusnog genoma je molekularna tehnika koja se zasniva na PCR, drugim tehnikama amplifikacije nukleinskih kiselina, DNK ili RNK hibridizaciji i sekvenciranje nukleinskih kiselina
Detekcija virusnog genoma u novije vreme se pokazalae kao dobra metoda, kod virusnog genoma (DNK ili RNK) za:[1]
- otkrivanje novih virusa,
- ispitivanje rezistencije virusa,
- dizajniranje novih antivirusnih lekova,
- dizajniranje vakcina.
Izolocija virusa (ćelijska kultura)
[уреди | уреди извор]Izolacija virusa ili ćelijska kultura, može da bude iz:
- embrionisanih jaja,
- laboratorijske životinje.
Dokazivanje antivirusnih antitela u serumu (serologija)
[уреди | уреди извор]Serologija se zasniva na:
- testu neutralizacije,
- testu inhibicije hemaglutinacije,
- testu aglutinacije,
- testu fiksacije komplementa,
- ELISA,
- imunofluorescenciji,
- vestern blot tehnici.
Izolacija virusa u ćelijskoj kulturi, iako je vrlo senzitivna i specifična metoda, primenjuje se samo u bolje opremljenim laboratorijama jer zahteva specifičnu opremu i određeno iskustvo mikrobiologa.
Dijagnostička primena seroloških testova
[уреди | уреди извор]Neki od primera dijagnostičke primene seroloških testova u virusologiji prikazan je u donjoj tabeli:[5]
Test | Pimeri primene testa |
---|---|
Fiksacija komplementa |
|
ELISA |
|
Imunofluorescencija |
|
Aglutinacija |
|
Vestern blot i rekombinantni imunovezujući eseji |
|
Izvori
[уреди | уреди извор]- ^ а б в г Nevena Arsenović-Ranin, Marina Milenković, Zorica Stojić-Vukanić (2010). „Imunološke i molekularne tehnike u laboratorijskoj dijagnostici virusnih infekcija”. Arh farm. 60: 1257.
- ^ Storch GA. Diagnostic Virology. In: Knipe DM, Howley PM. Fields Virology. (4th изд.). Lippincott Williams & Wilkins. 2001. стр. 493—531. Недостаје или је празан параметар
|title=
(помоћ). - ^ Kudesia G, Wreghitt. Clinical and Diagnostic Virology. Cambridge University Press, 2009.
- ^ Murray PR, Witebsky FG. The Clinician and the Microbiology Laboratory. In: Mandell, Douglas and Bennett´s principles and practice of infectious diseases, eds. Gerald L. Mandell, John E. Bennett, Raphael Dolin. (7th изд.). Churchill Livingstone Elsevier. 2010. стр. 233—65. Недостаје или је празан параметар
|title=
(помоћ). - ^ Nevena Arsenović-Ranin, Marina Milenković, Zorica Stojić-Vukanić (2010). „Imunološke i molekularne tehnike u laboratorijskoj dijagnostici virusnih infekcija”. Arh farm. 60: 1268.
Spoljašnje veze
[уреди | уреди извор]Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja). |