Javni prostor

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Javni prostor je prostor koji po svojim osobinama i po svojoj funkciji služi javnoj svrsi, omogućava socijalnu komunikaciju, pristupačan je i otvoren za sve, bez obzira na starosnu dob, pol, seksualnu orijentaciju, rasnu, versku, nacionalnu ili društveno-ekonomsku-političku pripadnost. Javni prostor može se koristiti slobodno za svaku vrstu aktivnosti, kako individualno, tako i kolektivno, koje ne ulaze u konflikt sa pravima drugih grupa ljudi ili individua koje ga takođe koriste. Osnovna karakteristika javnog prostora jeste da je jednako dostupan svima i da je ta dostupnost nedvosmislena.[1] To su mesta najvećeg intenziteta razmene unutar gradskih fizičkih struktura, i oduvek su bili osnovna komponenta fizičkog okruženja obezbeđujući osnovne potrebe čoveka (odmor, razonodu, rekreaciju,...) i okvir svakodnevice.

Istorija[уреди]

Definicija javnog prostora vrlo često zavisi od konteksta u kojem se koristi, te može imati različite karakteristike, koje se kreću od vrlo preciznih funkcionalnih, kompozicionih, vlasničkih odrednica do filozofskih, ili metaforičkih. Na primer, javni prostor ima svoje određenje u društveno-humanističkim naukama[2], ali i u arhitektonsko-urbanističkoj praksi. U prvom slučaju fokus je na društvenoj, odnosno političkoj i drugoj relevatnoj dimenziji javnog života, u okviru kojih se reflektuju vrednosti, običaji, međusobne interakcije i svakodnevne prakse jednog društva[3]. Iz arhitektonsko-urbanističke perspektive javni prostor se istorijski vezuje za period antičke Grčke i razvoja prvih urbanih naselja. U Staroj Grčkoj „agora“ (u prevodu trg), predstavljala je središte gradskog života, prostor za sastajanje, razgovor, trgovinu, političke ili reprezentativne svrhe[4]. Pandan agori je u antičkom Rimu bio „forum“, takođe središte javnog života, gde su se održavale narodne skupštine, pozorišne predstave, verske svečanosti, razgovori, ali i prve gladijatorske borbe.[5]

Primena danas[уреди]

Danas se formiranje javnih gradskih prostora vrši kroz oblikovanje novih ili transformaciju postojećih kroz promenu namene. Međutim, karakter javnog prostora značajno je izmenjen u okviru modernog grada. Od prostora koji su prvenstveno bili namenjeni sastajanju, slobodnom provođenju vremena, interakciji, postali su resurs potencijalnog ekonomskog nadmetanja[6] ili hibridne javnosti, što je vrlo često slučaj u anglo-saksonskoj kulturi.[7] U prvom slučaju, javni prostori postali su katalizatori urbane obnove gde bivaju izloženi nekontrolisanoj komercijalizaciji i privatizaciji. Dok u drugom postaju mesta prividne javnosti u okviru kojih se urbanim mobilijarom, nadgledanjem[8] i oblikovanjem jasno isključuje bilo kakvo „neprimereno“ ponašanje. Naime, uvođenjem kamera, bodljikavih površina, ili intenzivnog osvetljenja, urbani dizajn javnog prostora postaje „agent pristojnosti“ tog prostora.[8]

Iz navedenih razloga, veliki izazov u oblikovanju javnog prostora danas leži u određenjima koja dolaze iz oblasti društveno-humanističkih nauka, a koja uključuju pitanje javne sfere, interakcije i razmene, odnosno pitanje njegove dostupnosti. Prvo uključuje, važno i aktuelno pitanje participativne demokratije, dok је drugo karakteristično za koncept „prava na grad“[9] koji u fokus stavlja pitanja slobode odlučivanja u kakvom gradu želimo da živimo. Ove pozicije naglašavaju značaj učestvovanja i odlučivanja u procesima od kolektivnog značaja kojim se unapređuje kvalitet života i prostor oblikuje prema potrebama svih onih koji ga koriste.

Tipovi i vrste[уреди]

Tipološke odrednice mogu biti dosta široke, u smislu pitanja režima korišćenja, dostupnosti i namene (kulturna, vojna, administrativna, trgovinska, itd.), te zahtevaju terminološku određenost koja omogućava jasnije razumevanje pojmova. Iako se vrlo često za objekte u javnoj svojini ili objekte javne namene kaže da su javni prostori, kao npr. škole, vrtići, bolnice, vojni i industrijski kompleksi, oni nisu dostupni, jer funcionišu u prostorno i vremenski kontrolisanim uslovima koji upravo određuju pitanja režima korišćenja i dostupnosti.

Upravo se iz ovog razloga u savremenoj praksi često koristi preciznija odrednica javnog prostora koja pod tim podrazumeva otvorene gradske prostore dostupne svima. Generalni plan Beograda 2021 otvoreni javni prostor definiše se kao „svaki otvoren prostor u gradu koji je namenjen opštem korišćenju i dostupan svim građanima za kretanje i korišćenje u cilju obavljanja različitih aktivnosti vezanih za taj prostor, za sadržaje u okolnim gradskim blokovima i za grad u celini.“[10] Međutim, takođe napominje da su njegove granice deonice regulacionih linija okolnih blokova, odnosno eksplicitno za javni gradski prostor proglašava samo onaj u javnom vlasništvu. Pod javnim otvorenim prostorom podrazumevaju se postojeći ili planirani prostori javnog građevinskog zemljišta (prema Zakonu o planiranju i izgradnji ili opštinskim odlukama o proglašenju javnog građevinskog zemljišta) u funkciji neograničene javne upotrebe i pristupa (ulice, trgovi, skverovi, parkovi, pešačke staze, prospekti, međublokovski prostor kod otvorene tipologije blokova, priobalje, igrališta i sl).[11]

Reference[уреди]

  1. ^ Čaldarović, O. (1996). Javni prostori i javnost u gradu: Pretpostavke socijalne interakcije. ČIP 3/5. стр. str. 86. 
  2. ^ Hajer, M. & Rejindorp, A. (2001). In Search of New Public Domain. NAI: Netherlands. 
  3. ^ Zukin, S. The cultures of cities. Cambridge. 1995: MA: Blackwell. 
  4. ^ Hubbard Howland, R. (1958). The Athenian Agora. The American School of Classical Studies as Athens. Princeton, New Jersey. 
  5. ^ Newsome, D. J. The Forum and The City: Rethinking Centrality in Rome and Pompeii (3rd Century B:C. – 2nd Century A.D.). 2010: The University of Birmingham: Institute of Archeology and Antiquity College of Arts and Law. 
  6. ^ Zukin, S. (1995). The Cultures of Cities. Malden and Oxford: Blackwell Publishing. 
  7. ^ Savičić, G., & Savić, S. (Eds) (2013). Unpleasent Design. Belgrade: G.L.O.R.I.A. 
  8. 8,0 8,1 Danilović Hristanović, N (2010). Urbanističko-arhitektonski elementi za obezbeđenje višeg stepena bezbednosti na javnim gradskim prostorima [doktorska disertacija]. Beograd. 
  9. ^ Lefebvre, H. (2008). Pravo na grad. Zagreb: L. Kovačević, T. Medak, M. S. Petar Milat, T. Valentić, & V. Vuković, Operacija grad: Priručnik za život u neoliberalnoj stvarnosti (str. 16-30). 
  10. ^ „Generalni urbanistički plan Beograda” (PDF). [urbel.com/uploads/Magazin-INFO-arhiva/info28_tema.pdf]. Urbanistički zavod Beograd. 2016. Приступљено 3. 6. 2019. 
  11. ^ „Studija javnih prostora”. [urbel.com/uploads/Magazin-INFO-arhiva/info28_tema.pdf]. Urbanistički zavod Beograd. 2010.