Корисник:Aleksandar Rajić

Aleksandar Rajić, srpski književnik i pisac (1973). Rođen na Zvezdari, odrastao u Novom Beogradu. Tada, gradski klinac na asfaltu je malom belom kredom ispisivao prve svoje misli i osećanja. Sada, inspiraciju za svoje pisanje romana pronalazi u Geštalt psihoterapiji ili radom na slikarskim i muzičkim delima. Pa, na svojim putovanjima kroz romantičnu Italiju i otmenu Francusku. “Svaka moja knjiga je posvećena poverenju i davanju, svaka moja napisana stranica je; iskrena misao moja, koju poklanjam čitaocu na dar.”

Talija izdavaštvo | Aleksandar Rajić knjige: http://www.talijaizdavastvo.rs/korpa/pretra%C5%BEi?controller=search&s=Aleksandar+rajic

YouTube | Aleksandar Rajić Official: www.youtube.com/user/cubansasa

👓

BIBLIOTEKA PISCA: Univerzalna misao prihvatanja / a, šta ako je to, to... (Geštalt literatura), Terapija sa anđelom (Roman literatura), Duhovna seansa (Roman), a.r Ružica s tufnicama - Aleksandra Ivanović / intervjui (Unikatna knjiga), Psihologija mudraca / o ljubavi... (Roman), Dnevnik psihoterapeuta (Sabrane priče). Citazioni del libro (E-book), Gospođicine usne (Psihološko ljubavni roman), Oficir s pismom (Psihoterapijski roman), Između duše i tela (Izabrana dela, odlomci), Sveti vladika (Život i misli vladike Nikolaja Velimirovića), kneginja Olga i knez Pavle (Dokumentarna knjiga), Ljubavne priče psihoterapeuta (E-book), Devojka iz... (Psihološki roman), Kuhinjica moje majke (Pavina knjiga recepata), Tople kiše (Knjiga poezije), Dečakovi stripovi (Autobiografska knjiga), Pozorište bez trupe (Psihodrama).

📖

Odlomak iz romana: | GOSPOĐICINE USNE | Psihološko ljubavni Roman:

Opet mi to crnilo pada na oči; gde sam i šta se ovo tu dešava, šta? Plaši me ovaj ponovni mrak, al' kako mu se odupreti i kako ga pobediti? Kako izbeći crnilo ledeno koje me ponovo obuzima. I, pored svega... Mislim da sam i dalje ja svestan situacije, osećam truckanje kočije i čujem galop konja koji grabe i nekud žure. Čujem, te snažne udare kiše koja tutnji po krovu kabine u kojoj se nalazim, sve to čujem i lagano ja tonem u mrak. Gde ja to tonem?

     U, u prokleti mrak! I, mrzim ja, ovo svoje ledeno osećanje to da ledenije ne može biti. Neki mi spas i neko spasenje, potiljak ljubi! Sada ja osećam neke tople usne i poljupce koji me ljube po obrazima i koji me ljube po šakama mojim, miluju me toplinom svojom. Ali mrak i mrak me obuzima, i lukavo me on robi. Mrak, ponovo ja nestajem. Mrak... Gluv i crn mrak. Leden mrak. Nema me nestajem, ja nestajem. Da li je mrak utroba demona koja me je progutala? I sada ja u demonskom njegovom gladnom trbuhu ko’ u tamnici sam. Kada ću dželata ja ugledati svog?             
    Budim se o budim. Teško pokrećem kapke, al' nekako ja otvaram svoje umorne oči... Ležim na ogromnom krevetu, podseća me na onaj srednjovekovni veliki krevet. Gde sam, gde se to ja nalazim? Nekim teškim prekrivačem sam ja, ja prekriven, mislim da je to neki veliki starinski jorgan na meni? Vruće mi je... Ali, a ja nemam snage, da se otkrijem. Sad gledam u neki visoki plafon i na njemu starinski luster ukrašen svećama, čudno kako su sveće dogorele na njemu. Prostorija il' spavaća soba u kojoj sam, ima neki miris tamljana ili nekog bilja i jak miris ulja.

    Nekako nogama odgurujem prekrivač sa sebe, i ja gušim se u ovom prostoru i u ovoj prostoriji. I, i sada, uspevam nekako da pomerim prekrivač sa sebe, oh ja, Bože uspeo sam da skinem ovo sa sebe konačno sam uspeo da smaknem prekrivač sa tela svog. Podižem se u sedeći položaj i odupirem se rukama od ležaj ispod sebe, podižem se na slabe noge i imam osećaj da ću se srušiti na zemlju al' ne, moram ostati na svojim slabim nogama moram ostati, moram. 
    Šta je ovo na meni? Na sebi imam veliku belu raskopčanu mušku košulju krutu i vlažnu od znoja, a sa grudi mi spada neko bilje koje mi se nalazilo na nedrima, bilje je pomešano s uljem koje se oseća svud po prostoriji, sav sam ulepljen od ulja i od tog bilja na sebi, ispod pasa a oko prepona i trbuha imam neko platno koje podseća na neku pelenu koja se stavlja deci i bebama.
    Ugledah prozor, o moram napraviti svoje teške korake, ja moram stići do tog velikog prozora, koji je zamračen nekom neprovidnom zavesom, moram stići do prozora što pre, jer gušim se i treba mi vazduha. Koraci, to nisu moji koraci već ja nekako vučem noge po škriputavom podu, a tu na njemu je neki veliki starinski ćilim koji me grebucka po tabanima. Da... Dovukao sam se do prozora, i držim se za zavesu levom rukom, dok je desnom rukom ja razmačinjem.
    Svetlost, nagla sunčeva svetlost mi obasjava lice, otvaram prozor, prozor je otvoren, konačno sam ja uspeo da dođem do čistog vazduha, udišem svežinu spoljašnjeg sveta. Privikavam svoje oči na svetlost dana, treba mi vremena da jasno uočim spoljašnjost i sliku ispred sebe. Konačno sam progledao... Ja, ja konačno vidim ispred sebe. O, Bože gde sam, kakvo je ovo mesto i kakav je ovo grad...?
                                                       (A.Rajić)