Корисник:Lejla Mešić

Mar 13 2008 - 16:19 hoću i ja Putovajući kroz svet , menjajuci grad po grad državu za državom , prijatelje po prijatelje , okolinu svaku , ostvljajući najlepse uspomene i jedini trag detinjstva svoga i danas se seti sa suzama oca svoga . Djevočica tiha i vesela uvek raspevana od malena razigrana i tatina mala maza stojala je jednog sunčanog predivnog dana na stepenicama ispred haustora tadašnjeg stana u domovini koja nema njen rodni grad ali ga voli svakim danom sve više i danas dan jednina lepa sećanja i ono malo detinjstva , sa komšijama igra , sneško i grudvanje , plivanje i splavovi veliki ogromni slapovi jedino što lepo vezano za detinjstvo njeno je ostalo tata joj je tiho šapnuo na uvo čuvaj brata dok se ne vratim , broj do stotinu pa se sa bratom u stan skloni . To je bio kraj detinjstva njenoga , prijateljstva iz kvarta i svih onih veselih trenutka. Odveo ih je tata i mamu i nju i brata opet u daleki nepoznati svet , gde nikada pre nije bila samo sa suzama u očima znao je i on da nema više radosti , znao je da djevojčica neće imati i jednog traga mladosti . Sa veštačkim osmehom brzo je rekao ne uzimaj ništa samo sedi u automobil i spusti glavu idemo kroz miniranu travu nije svatila šta to znači , čuvala je brata i smirivala mamu ali je poslušala tatu i od tog dana prstala da sluša ioga osim tatu . Nedugo nakon toga prolazeći kroz pakao od groba do groba i ne znajući šta je smrt izbledeo je njen duh nestala razigranost i raspevanost Stojala je nepomična u mraku neke ruševine među razrušenim kućama na vrhu nekog brda u kojem je prvi puta tata je ležao kao da je zaspao , dovezli su ga tako lepog i mirnog uvek sa ozbiljnom facom vojnom opet su joj rekli desio se najtuzniji dan iako ti je tek dvanaest godina znaš , već si dovoljno odrasla gledala je nepomična i skamenjena mislila je da spava , držala mu glavu i zvala tata nije se javljao nije se ni nasmejao samo je spavao znala je da se probuditi neće , neće više nikada u glavi joj je odzvanjala samo pomisao zašto tata gledala je milione ljudi oko sebe jedini put zabranivši bratu ulaz u te odaje Nije mogla da se odvoji , išli su svi prema njegovoj sahrani milovala mu je ljubljeći bledo lice usnulo pitajući zašto je poginulo odgovor niko nije dao iako su joj rekli tako maloj da je djete iako već zrelo . Poslednji pozdrav dala je tati poljupcem u čelo dok su ga pakovali u drveni sanduk zakivajuči nekim starim klinovima kao kutija u kojoj je otišao njen tata na izlazu ruševine te , bez prozora od stakla prekrivenim najlonima i bez vrata pitala je onog gospodina što joj je rekao da joj je mrtav tata može li i ona sa tatom gde i on ide samo da sama ne bude rekao je ne može ne ideš ti tamo tebe čeka puno svega lepoga opet je stojala sa krokodilskim suzama i ne pitajući glasno se derala hoću da idem sa tatom gde god da je to , moj je tata hoću da sam pored njega sada hoću da sam sa svojim tatom vodite i mene sada gospodin je stojao nem i zbunjen rekao samo momenat lezi malo eto me odma izlazivsi iz ruševine pune jada zaključali su djevojčicu izgubljenu na zemlji tada . Nije imalo joj smisla išta , samo je ležala plačući i čekajući da je sa sobom opet povede bilo gde njen tata . Pola tog jezika kojeg su ljudi na tom brdu govorili nije razumela jer je u drugom svetu odrstala i rođena pa onako zbunjena počela je da mrzi sebe samu tada nije tu bio njen tata da se igra sa njom , da joj prevede šta to znači što je zaspao sada Postala je nema i hladna , duša prazna , odrasla je sa dvanaest godina u moru punom grobova koje je sprečavao da umru njen tata sada je i on sa njima u kutiji onoj zakopan i zatvoren čavlima . Razmišljala je možda se i probudi ipak bi ja da budem tu kod njega da sačekam da me zagrli i čuva od svega .Plakala je i plakala dozivala tata u ruševinu tu nije htela da ode više ikada ali joj se nije probudio tata. Prolazili su dani poslušala je tatine reči čuvala brata , vodila ga u školu , oblačila , igračke mu kupovala tako mala samo da i on ne pita gde tata mama je pala u trans, par godina za redom iz kreveta nije ustala,u tuđem svetu su bili pokušavali smrt zaustaviti i smrću su ostali i pogođeni pa je u sebi devojčica mala stalno ponavljala otišao mi je tata neće i tačka ni brat ni mama ja ću da odem prva da vidim kako je moj tata. Nije se više igrala igračkama , izbegavala je decu drugu , ni skim nije pričala osim sa jedinom sačuvanom slikom tate dugo provodeći sat i dane tata šta da radim kako koliko niko me nije životu ovom novom!