Извор странице Историја Византије

{{Мало инлајн референци}}
{{чишћење
|разлог = неповезаност текста и неуређеност пасуса
|датум=03. 2021.
}}
[[Датотека:Constantinoplewalls2.jpg|мини|300п|[[Цариградски бедеми|Зидине Константинопоља]] данас]]

== Рана византијска епоха ==
Основе [[Византијско царство|Византијског царства]] чиниле су [[римско право]] и државно уређење, [[грчки језик]] и култура, и [[Хришћанство|хришћанска вера]] и етика. Значајни фактор силе и утицаја у држави постаје [[хришћанска црква]], од које византијски цареви добијају од [[479]]. године царску круну. Због спорова у [[догма]]тским питањима (христологија = однос божанског и људског у Христу) царство слаби. Раскол се завршава [[431]]. године — [[Други васељенски сабор|Другим васељенским сабором]] у [[Ефес]]у: учење антиохијског епископа Несторија се одбацује, нагласак људске природе Христа, а учење Кирила, александријског епископа, признаје.

[[Четврти васељенски сабор]] у [[Халкидон|Халкедону]] [[451]]. — монофизитско учење (које каже да се [[Исус|Христрова]] људска природа растопила у његовој божанској природи, те је Христос само Бог) осуђује се као [[јерес]]; од папе Лава првог. Блажени Августин је формулисао учење о двојној природи Христове (-{duae natura, una persona}- — две природе, једна личност; Христос је [[Богочовек]]) као обавезно признато. Утицај Германа (и могуће Словена) на двору у првој половини [[5. век]]а се уклања, уз помоћ малоазијског племена Исавријанаца. Ови смењују Германе који полазе према Западу (као нпр. [[Готи]]). [[476]]. године германски вођа [[Одоакар]] се признаје као римски патрициус (првак, намесник) у Италији. Одоакар је свргнуо задњег западно-римског цара Ромула Августула. Њега побеђују [[Остроготи]] (источни Готи), који ће да створе своје царство у Италији све до западног [[Балканско полуострво|Балкана]]. Западни Готи ([[Визиготи]]) освајају територије данашње [[Шпанија|Шпанију]], [[Франци]] главни део данашње [[Француска|Француске]] и западну [[Немачка|Немачку]], Бургунди у југоисточној Француској и Швајцарској, [[Вандали]] у [[северна Африка|северној Африци]], [[Британија (провинција)|Британију]] нападају и насељавају германска племена, најпре [[Англи]] и [[Саси]].

527—565 — [[Јустинијан I]], ожењен Теодором, завршава рат са Персијанцима ''вечним миром'', да би могао да поведе рат за поновно заузимање територија некадашњег [[Западно римско царство|Западног римског царства]]: добија [[северна Африка|северну Африку]] [[535]]. године, [[Италија|Италију]] и западни [[Балканско полуострво|Балкан]] [[553]], јужну Шпанију [[554]]. године, са војводама [[Велизар (војсковођа)|Велизаром]] и [[Нарзес]]ом. Због економске и финансијске преоптерећености избијају народне буне (посебно присталица [[Монофизитство|Монофизита]]), после сузбијања тзв. „Побуне Ника” ([[532]]. године, по лозинци устаника „Ника” — на грчком „побеђуј”, по неким изворима око 30.000 убијених) царев аутократски положај је учвршћен; Јустинијан се такође меша и у црквене послове као „епископ изван Цркве” ({{јез-лат|Caesaropapismus}} — цезаропапизам).

528—535 — [[Јустинијанова кодификација|кодификација римског права]] ({{јез-лат|corpus iuris civilis}}): институције, дигести и пандекти (уџбеници, списи античких правника), „-{Codex Iustinianus}-” (збирка царевих устава — конституције), новеле (укази које је Јустинијан издао после [[534]]). Најпознатија баштина Јустинијанове владавине је црква Св. Софије ([[Аја Софија|Хагија Софија]]) у 'данашњем' [[Цариград]]у ([[Истанбул]]у). [[568]]. године Италију освајају [[Лангобарди]]; једино [[Рим]], [[Равена]], [[Венеција]], [[Напуљ]] и друга места, као и [[Сицилија]] остају у Византији.

582—602 — [[Маврикије]] оснива, после упада [[Авари|Авара]] и [[Словени|Словена]] на Балкан, тзв. егзархате (намесништва) за стабилизовање царства: у [[Равена|Равени]] (италијански) и [[Картагина (град)|Картагини]] (северна Африка). Егзарх има војну и цивилну власт, због чега његов ауторитет расте. [[591]]. године Маврикије осваја [[Јерменија|Јерменију]].

== Средња византијска епоха ==
610—641 — [[Ираклије]] (титула: василевс — вазилеос, античко-грчки назив за краља — уместо императора). [[грчки језик|Грчки]] постаје званични језик. Са тематским државним уређењем, Ираклије наставља дело цара Маврикија: подела царства на војно-административне јединице (теме) под једним [[стратег]]ом, који поседује војну и цивилну власт над провинцијом. Колонизацијом војника стварају се војници-земљопоседници (стратиоти); сваки стратиот је војник, он добија посед са правом да га даје у наследство. Из средстава са поседа је требало добијати средства за живот и војну опрему. [[626]]. године су у исто време напади [[Авари|Авара]] и [[Словени|Словена]] са једне, [[Персијанци|Персијанаца]] са друге стране на Византију; [[628]]. године је победа над Персијанцима који су пре тога Византији отели [[Египат]], [[Сирија|Сирију]], [[Палестина (регија)|Палестину]], [[Јерусалим]] и [[Јерменија|Јерменију]]. Следи слом Персијског царства, и почетак арабљанског освајања [[Сасанидско царство|Персије]] и целог [[Иран]]а. Због сталних арапских напада на источне границе царства, Балканско полуострво препушта се Словенима, који за време цара [[Констанс II Погонат|Констанса II]] (641—668) признају врховну власт Византије. У то време и [[Срби]] и [[Хрвати]] 'званично' (односно најкасније) долазе у своју данашњу домовину. Одвијају се [[Арапи|арапски]] напади (674—678, 717—718) на сам [[Константинопољ]], који [[Словени]] почињу да називају ''[[Цариград]]''.

717—802 — [[Исавријска династија|Сиријска (Исавријска) династија]]. Због утицаја [[Јудаизам|јудаизма]] и [[ислам]]а, долази до Иконоборства — одбацивања икона чије је поштовање у Византији као и код осталих православаца јако распрострањено. На власт је дошао Лав који је забранио поштовање икона и започиње њихово уништавање. Супротно иконоборцима стоје Иконодули. Највећи борац за иконе и теолошко оправдање икона долази од Св. [[Јован Дамаскин|Јована Дамаскина]], монаха и теолога у манастиру Св. Саве — Мар Саба — код Јерусалима (Св. Сава српски — [[Свети Сава|Растко Немањић]] — је посетио овај манастир, по чијем је оснивачу узео своје монашко име, и дан данас има српских православних монаха у том манастиру. Ту је Сава добио свој „пастирски штап” Св. Саве старијег, за који се говорило да је Св. Сава старији или Освећени предвидео да ће једнога дана доћи неки племенити младић царског рода, који ће носити његово име, и њему да се преда његов пастирски штап; Сава је по предању из Мар Сабе донео и икону Св. Богородице Тројеручице — хиландарску).

[[740]]. године је победа над Арапима код Акроинона. Следе војни успеси [[Константин V|цара Константина петог]], Арабљани више нису опасност за опстанак Византије. Ратови Византинаца и Арабљана постају погранични ратови. Арапска експанзија иде према западу: освајање византијске [[северна Африка|северне Африке]] и [[Шпанија|Шпаније]] западних [[Готи|Гота]]. [[751]]. године пада [[Равена]] и то је слом последње византијске власти у [[Италија|Италији]], тако да Византији преостаје само Јужна [[Италија]]. [[800]]. године франачки краљ [[Карло Велики]] крунисан је од папе Лава III у [[Рим]]у као римски цар, те долази до споја римске цркве са западом који је започео још папа Стефан II.

752—757 — са франачким краљем [[Пипин Мали|Пипином]], са овим актом се завршава. Рим напушта Византију и окреће се према западним народима. [[812]]. године [[Михаило I Рангабе|Михаил I]] признаје Карлу царску титулу, као западно-римском владару.

820—867 — влада [[Аморијска династија|Аморијска]] (фригијска — Фригија, стара античка земља у Западној Малој Азији — Турској) династија, па услеђује арапско освајање острва [[Крит]]а. После краја Иконобораца и победе Иконодула ([[843]]. године), долази до новог процвата Византије под Михаилом III.

842—867 — цар [[Михаило III Аморијац]]. Долази до проповедања хришћанске вере и мисионирање међу словенским народима: 'словенски апостоли' Св. [[Ћирило и Методије]] иду у [[Моравска|Моравску]]. Покрштава се бугарски каган Борис ([[865]]), а Срби примају хришћанску веру: у то време (око [[850]]. године) српски велики жупан [[Властимир]] одбија да призна државну превласт Византије, и ствара прву независну српску државу. [[863]]. је византијска победа над арапским емиром од Мелитене и то означава почетак офанзивне политике Византије на истоку. [[867]]. године дешава се први већи раскол међу источном и западном Црквом у тзв. [[мала шизма|малој шизми]], за време цариградског патријарха Фотија.

Тематско уређење уздиже војну снагу Византије. Војска се саставља од војних јединица из „тема” и градских гарда у [[Цариград]]у (тзв. тагмата), а ратна морнарица из приморских тема и царске флоте код Цариграда. Долази до поделе државне управе на логотезије (министарства) под логотетима; главни [[логотет]] јесте дромос, вођа државне политике (као данас нпр. [[премијер]]). Процес [[феудализација|феудализације]] кроз стварање једне тематске аристократије и пораст манастирских поседа праве од слободних сељака и стратиота кметове великим поседницима. Византија мора поново да узима у војну службу најамнике. Контрола над већим градовима остаје у чврстој руци централне власти, кроз занатске задруге и организације. Сукоби и борбе за превласт између службенички (дворске) аристократије престонице и војне аристократије у провинцијама.

== Врхунац Византије (златно доба Византијског царства) ==
867—1056 — влада македонска династија, за многе најзначајнија и „највизантијскија” династија.
Са царевима Василије (Василеиос) I и Лавом (Леон) IV долази до обнове римског права (законици: 3 „василике”).

Врхунац царске свевласти (апсолутизма) — цар је изабраник Божији, а влада тотална бирократизација државног апарата (имало и своју лошу страну, јер се ово време описује и као време када војник није хтео бити војник, него да буде службеник). Обнова византијске власти у Јужној Италији дешава се са добијањем [[Беневенто|Беневента]] ([[873]]) и [[Бари]]ја ([[876]]). Али, и византијски главни непријатељи тог времена, Арапи (поред Бугара на Балкану), имају успеха: освајање Сицилије ([[902]]), пљачкање Солуна ([[904]]).

[[907]]. године [[Русија|руски]] напад на Византију је одбијен. Руси су били позвани у помоћ против Бугара и њиховог цара Симеона (893—927), који је безуспешно покушавао да освоји Византију, односно Цариград; али су се Руси предомисли, па су напали саму Византију. Цареви Роман I и Лакапен (920—944) побеђују и Русе ([[941]]) и Арапе ([[943]]). У то време, бугарски цар Симеон кратко осваја и Србију ([[923]]/[[924|4]]) али је кнез [[Часлав Клонимировић|Часлав]] око [[927]]/[[928|8]]. године обнавља.

963—969 — Војвода [[Нићифор]] (Никифорос) Фокас (а касније и сам византијски цар) осваја од Арапа натраг острво Крит ([[961]]) и [[Алеп]]о у Сирији ([[962]]), а као цар острво [[Кипар]] и Киликију у данашњој југоисточној Турској.

969—976 — цар [[Јован I Цимискије]] побеђује на два фронта: Русе ([[971]]) и Бугаре (Руси се коначно протерују са Балкана, док источна Бугарска постаје византијска провинција), а на истоку од Арапа осваја Сирију и Палестину. Цар Јован Цимискије је такође покорио и [[Србија|Србију]], те су српски жупани поново морали да приме вазалске дужности према Византији. Исто важи и за [[Хрватска|Хрватску]], само што су хрватски краљеви добровољно прихватили вазалство, добијајући од византијског цара признање своје власти.

Међутим, врхунац византијске власти бива за време владавине цара [[Василије II Бугароубица|Василија II]] (Бугароубице) од [[976]]. до [[1025]]. Са венчањем своје сестре са руским великим кнезом Владимиром ([[989]]), који постаје хришћанин, хришћанска вера се шири по Русији. Руска Црква се ставља у надлежност цариградског патријарха. Како је цар Василије II обезбедио византијска освајања у Сирији против арапских Фатимида (који су као калифи владали Египтом, Либијом, северном Африком — данашњим Тунисом, Алжиром, Мароком, а привремено и Сиријом и Палестином), Василије побеђује и македонско царство- цара Самуила у дуготрајним борбама (991—1014), а 1014. године је коначни пораз Македонаца (односно Јужних Словена под вођством цара Самуила) код [[Струмица|Струмице]], где долази до ослепљења око 14.000 македонских заробљеника, а Македонија, постаје византијска провинција ([[1018]]).

== Пад Средњовизантијског царства (1025—1204) ==
Због незаустављеног феудализма долази до слабљење фискалне и војне снаге царства (укидање темате — војних провинција), признања фискалне аутономије (слобода од пореза) великим поседницима и давање у закуп пореза, затим слабљења војничког система стратиота (војничких сељака) и увођења пронија-система (препуштања државног или „царског” земљишта и сваку зараду из те земље за службу на једно одређено време, у почетку за војну службу, а касније за сваку врсту службе), стварања велике и мање аристократије (нпр. пронијари). Истовремено се ствара харистикар-систем, тј. привремено се преузимају црквени односно манастирски поседи, који се препуштају световним управницима. Такође долази до превеликог раста броја службеничке бирократије у [[Цариград]]у, обично на штету војске.

[[1045]]. је освајање [[Јерменија|Јерменије]] (последње византијско освајање на истоку), а [[1054]]. године је црквени раскол између истока и запада ([[велики раскол|велика шизма]]).
Након изумирања македонске династије (1059—1078) долази нова династија ([[династија Дука|Дука]]) што узрокује напредовање [[Нормани|Нормана]], [[Печенези|Печенега]] и Мађара, али посебно Турака, и због тога долази до [[битка код Манцикерта|турске победе код Манцикерта]] ([[1071]]) над Византинцима, у којој византијски цар Роман IV Диоген гине. Турци освајају главни део [[Мала Азија|Мале Азије]], тј. данашње Турске, и стварају око [[1080]]. године своју прву државу на тлу Византије, тзв. [[Румски султанат|Румску (римску) султанију]]. Такође се обнавља и српска држава, са [[Војислављевићи]]ма са средиштем у [[Дукља|Дукљи]] (прва српска краљевина [[1077]]. године). Византија губи и Хрватску (краљевина [[1076]]. године), коју [[1096]]. осваја [[Краљевина Угарска|Угарска]], као и италијанске провинције које освајају [[Нормани]]. Византији преостаје, од територије коју је имала око [[1050]]. године, цело [[Балканско полуострво]] ([[Хрватска]], [[Србија]], [[Северна Македонија]], [[Бугарска]], [[Грчка]]…), јужна [[Италија]], цела данашња [[Турска]], северна [[Сирија]]…

=== Пад Барија у руке Нормана (април 1071) ===
{{главни чланак|Пад Барија (1071)}}
Одлучни [[Нормани|нормански]] вођа [[Роберт Гвискар|Роберт Гвидискар]] систематски је освајао [[византијске територије у јужној Италији]] средином [[11. век|11. века]]. У [[април]]у он осваја [[Бари]], чиме је [[Византијско царство|Византија]] изгубила последње поседе на [[Апенинско полуострво|Апенинском полуострву]], а [[Нормани]] су јасно назначили да се њихове амбиције у погледу територија посрнулог [[Византијско царство|Царства]] ту не завршавају. То се могло закључити и на основу [[Норманска експанзија|норманске експанзије]] у целој [[Европа|Европи]], нарочито након [[норманско освајање Енглеске|продора у Британију]] [[1066]]. године под вођством [[Вилијам I Освајач|Вилијама Освајача]] тј. норманске победе у [[Битка код Хејстингса|бици код Хејстингса]].

Ова опасност је приморала [[Византијско царство|Византију]] да покуша на све начине да се припреми за предстојећу инвазију, што се одразило у повећању намета и дажбина не би ли се дошло до преко потребних средстава, јер је царска каса била скроз празна. Повећани намети и покушаји [[Хеленизација|хеленизације]] довели си до нове [[словенски устанци против Византије|словенске побуне у средњем Балкану]] под вођством [[Ђорђе Војтех|Ђорђа Војтеха]] ([[Словенски устанак у Поморављу 1072.|Словенски устанак у Поморављу 1072]]).

=== Битка код Манцикерта (26. август 1071) ===
{{главни чланак|Битка код Манцикерта}}
[[Турци|Турски]] продори у [[Исток|источне]] делове [[Мала Азија|Мале Азије]] приморале су [[роман IV Диоген|цара Романа Диогена]] да са [[Војска|војском]] крене и покуша да заустави [[Турци|Турке]] пре него што се окрену ка централном делу Мале Азије. У [[Битка код Манцикерта|бици код Манцикерта]] [[26. август]]а 1071. [[византијска војска]] је поражена, а сам [[Роман IV Диоген|Диоген]] је заробљен, што је отворило пут [[Турци]]ма у [[Мала Азија|Малу Азију]] која је представљала [[Житница|житницу]] [[Византијско царство|Царства]] и чије је [[становништво]] чинило већи део [[Византијска војска|византијских снага]].

Важно је истаћи да су се [[Византијска војска|византијске снаге]] код [[Манцикерт]]а након почетка [[Битка|битке]] и издаје једног дела трупа, повукле из борбе и из целе битке изашле практично неоштећене. Према проценама [[Византијско царство|византијски]] губици су били око 10.000 људи од око 40.000 колико се процењује да је Диоген водио са собом. Главнина војске је сачекала [[Роман IV Диоген|Диогена]] који је након недељу дана пуштен из [[Турци|турског]] заробљеништва и повукла се ка унутрашњости Царства, што су већ учинили остали делови [[Византијска војска|византијске војске]]. Ово јасно говори о томе да византијска војска није била уништена и самим тим да није била неспособна да заштити источне границе Царства, о чему сведочи и податак да Турци нису заузели Манцикерт који им је [[Роман IV Диоген|Роман]] у том походу одузео.

Касније је [[битка код Манцикерта]] означена као почетак краја (''Катастрофа код Манцикерта''), а неретко је [[Грци]] карактеришу као ''Почетак масакра'', који је у наредним вековима спроведен ([[Геноцид над Јерменима]]) и још увек се спроводи на тим просторима ([[Септембарски погром]]).

=== Византија након 1071. ===
Ова два удара дошла су најгорем тренутку по [[Византијско царство|Византију]]. [[Роман IV Диоген]] који је, због политичке издаје, претрпео пораз [[Битка код Манцикерта|код Манцикерта]] и пао у [[Турци|турско]] заробљеништво закључио је мир са [[Турци]]ма. Међутим политички сукоби који су изазвали пораз код Манцикерта и даље су постојали и још више су се заоштравали да би своју кулминацију достигли [[24. октобар|24. октобра]] 1071. када за [[цар]]а бива проглашен Михајло Дука ([[Михајло VII Парапинак|Михајло VII Дука]]) уместо [[Роман IV Диоген|Диогена]], што [[Византијско царство|Царство]] баца у још већи [[грађански рат]] који се окончава тек [[4. април]]а [[1081]]. када за цара бива [[вијенац|овенчан]] [[Алексије I Комнин|Алексије Комнин]].

Збацивање Диогена са власти покреће [[Турци|Турке]] у акцију, јер су они мир закључили са [[Роман IV Диоген|Диогеном]], а не [[Михајло VII Парапинак|Михајлом]] и стога су тај мир сматрали ништавним сада када [[Роман IV Диоген|Диоген]] више није био цар. Како невоља никада не иде сама у преврате и борбе око цариградског трона отворено су се укључивали Турци дајући подршку претендентима, а [[1072]]. године у срцу [[Балканско полуострво|Балканског полуострва]] [[Словенски устанак у Поморављу 1072.|Словени подижу устанак]] под вођством [[Ђорђе Војтех]]а. [[Нормани|Норманске]] припреме за инвазију и њихова отворена сарадња и преговори са [[Михаило Војислављевић|Михајлом Војислављевићем]] и неким од претендената за царски трон везивали су и оно мало војске што је царство могло издвојити за сопствену одбрану од силних грађанских ратова, за [[балканско полуострво]] чиме је Турцима отворен пут у [[Мала Азија|Малу Азију]] и они су већ око 1080. године држали скоро целу Малу Азију, стигавши до [[Тасос|Христопоља]] (насеља на [[Азија|азијској страни]] [[Босфор]]а, насупрот [[Цариград]]а), тешко је опустошивши.

На катастрофалну ситуацију у Царство додатно су утицали пљачкашки походи [[Печенези|Печенега]] и стални [[Опсада Београда (1071)|мађарски упади]]. Такво стање у [[Византијско царство|Царству]] искористили су [[Хрвати]] и [[Срби]] који су се приближили [[Света столица|светој столици]], од које су заузврат добили [[краљ]]евске [[вијенац|венце]]. Тако је [[Хрватска]] 1076. године постала краљевина, а [[Дмитар Звонимир|Звонимир]] њен први краљ. [[Зета (држава)|Зетски владар]] [[Михаило I Војислављевић|Михаило Војислављевић]] добија 1077. године потврду краљевске титуле од [[Папа|Папе]] чиме [[Зета (држава)|Зета]] постаје прва [[Српска краљевина Дукља|српска краљевина]]. [[Михаило I Војислављевић|Михаило]] се није зауставио на краљевском [[венцу]], већ је склопио савез са [[Нормани]]ма и [[Драчка тема|драчким стратегом]] о заједничкој акцији против [[Византијско царство|Царства]], која се изјаловила у том трену, али је 1081. године када су Нормани напокон стигли на [[Балканско полуострво|Балкан]] његов син [[Константин Бодин]] отворено стао на њихову страну.

=== Династија Комнина (1081—1185) ===
{{Посебан чланак|Династија Комнина}}

1081—1118 — цар [[Алексије I Комнин]] води борбе против Нормана који су упали у [[Албанија|Албанију]] и стигли до [[Солун]]а, затим против [[Печенези|Печенега]] који су [[1090]]. стигли до самог Цариграда, и против Турака. Ово представља почетак офанзивне политике и периода „кад су сви хтели у војску”. [[1082]]. у [[Венеција|Венецији]] [[Млетачка република|Млеци]] за помоћ против Нормана добијају привилегије у царству и право да по целом царству тргују без плаћања пореза, што представља почетак венецијанске превласти на мору, односно њиховог трговинског царства и доминације. 1096. је био [[Први крсташки рат|Први крсташки поход]] где цар Алексије успева да поврати западне територије Мале Азије, и добије признату врховну власт над Антиохијом у Сирији.<ref>{{Cite book|title=Историја Византијског царства|last=ШАРЛ|first=Дил|publisher=Логос Арт|year=2008|isbn=978-86-7360-096-3|location=Београд|pages=115—116}}</ref>

1118—1143 — цар Јован II побеђује Печенеге, бори се против Угарске и Венеције за [[Далмација|Далмацију]] и [[Хрватска|Хрватску]], побеђује Србију, која ступа у вазалство Византији, затим осваја тзв. Малу Јерменију на југоисточном приморју данашње Турске, и Антиохију ([[1138]]).

1143—1180 — цар Манојло I је поред Алексија I најважнији византијски владар овог периода. Он је покушао да обнови византијску власт у Италији освајањем италијанске [[Анкона|Анконе]], затим је маштао о освајању Рима и рестаурацији универзалног [[Римско царство|Римског царства]], што доводи до економског колапса Византије. У међувремену, Срби са Урошем дижу устанак, а византијске борбе се настављају против Нормана, Угара и Срба. [[1158]]. године врховна византијска власт је над крсташким државама у Сирији и Палестини. [[1159]]. године, после победе над Угарском, долази до поновне византијске превласти у Србији и византијског утицаја и у Хрватској. Византија изгледа као да је поново у узлету и, директно или индиректно, влада скоро на истим територијама као за време македонске династије, али [[1175]]. године долази до савеза Венеције са Норманима против Византије, [[1176]]. византијске снаге трпе пораз од Турака код [[Мисиокефалон]]а, а [[1180]]. [[Стефан Немања]] диже српски устанак, и српско-угарски савез против Византије. [[1185]]. године Нормани освајају поново Албанију и пљачкају Солун.

1185—1187 — Срби освајају [[Ниш]], [[Скопље]] и [[Софија|Софију]], а [[Краљевина Угарска (1000—1918)|Угарска]] [[Босна|Босну]], [[Београд]] и [[Браничево (тврђава)|Браничево]].

1185—1204 — влада династија Анђела (Ангелои) у чије време Византија иде према својој пропасти. [[1187]]. године Бугари дижу устанак, а Византија је приморана да, након краткотрајног успеха у Србији ([[1190]]), призна самосталност Бугарске и Србије. Византији преостају у [[Европа|Европи]] углавном грчке територије, исте територије које ће крсташи [[1204]]. године да поделе међу собом.

1202—1204 — [[Четврти крсташки рат|Четврти крсташки поход]], наводно против [[Египат|Египта]], али млетачки дужд и таст [[Стефан Првовенчани|Стефана Немањића]], [[Енрико Дандало]], окреће се против Византије. 1204. долази до освајања и пљачкања Цариграда, што представља највеће пљачкање у средњем веку, као и масакрирање домаћег становништва. Оснива се крсташка држава на тлу Византије, тзв. [[Латинско царство]]. Оно је обухватало данашњу [[Грчка|Грчку]] и европску [[Турска|Турску]], као мали део Мале Азије преко пута Цариграда. Византији преостаје [[Албанија]] и западна Турска, али долази до поделе: Албанија и део западне Грчке ([[Епир]]) постаје тзв. Епирска деспотовина, док западна Мала Азија (Турска) скоро до [[Анкара|Анкаре]] постаје Никејско царство. Трећи део је мали приморски део на северу данашње Турске, са градовима [[Трапезунт]]ом или Трабзон — тзв. Трапезунтско царство. Ова три дела су била у међусобном непријатељству због наследства византијског царства, али као победник излази Никејско царство, које [[1261]]. године враћа Цариград и тако коначно да добија византијско наслеђе.

== Слабљење и пад Византије ==
[[Датотека:Balkan and Byzantium in 1265-SR (Serbian).svg|мини|300п|Обновљена Византија под Михаилом Палеологом]]
{{Посебан чланак|Пад Византије у XIII веку|Пад Византије у XV веку}}

Пошто су крсташи 1204. освојили Цариград и централне византијске територије око данашње Грчке и [[Цариград]]а, преостала Византија, мада подељена, организује се у три државе: [[Никејско царство]], по престоници [[Никеја|Никеји]], данашњем [[Никеја|Изнику]] у [[Турска|Турској]], затим [[Трапезунтско царство]], са [[Трапезунт]]ом или Трабзоном као престоницом, и [[Епирска деспотовина]], са Артом и Јањином као престоницама. Борбу за византијско наслеђе преузимају Епирска деспотовина (грчки [[Епир]] са [[Албанија|Албанијом]]) и Никејско царство (западни део данашње Турске), док се Трапезунтско царство (данашњи турски Трабзон на приморју [[Црно море|Црног мора]], на међи са [[Грузија|Грузијом]] и [[Јерменија|Јерменијом]]) већ рано издваја из те трке, задовољавајући се са својим положајем као хришћанском предстражом на истоку. Као такво, Трапезунтско царство траје све до [[1461]]. године. У Србији влада [[Стефан Првовенчани|Стефан Немањић „Првовенчани”]] (1196—1227).

У Епирској деспотовини, епирски ратоборни деспот Теодор I (1215—1230) води борбе против [[Србија|Србије]], [[Бугарска|Бугарске]] и [[Латинско царство|Латинског царства]] и осваја Солун од крсташа или Латина [[1224]]. године, што га доводи у сукоб са Никејским царством.
Никејско царство себе сматра даље Романијом (Византијом) и византијску традицију води даље цар Теодор I Ласкариос (1204—1222). У томе му помаже васељенски патријарх, који је своје седиште из Цариграда преместио у Никеју. Тако је и васељенски патријарх [[Манојло Сарантена]] у Никеји установио српску Цркву, [[Свети Сава|Саву Немањића]] уводећи у чин православног архиепископа српских и поморских земаља ([[1217]]). Цар Теодор тражи такође савез са Бугарима, и заједно са Бугарима побеђује Латине (крсташе) [[1205]]. код [[Једрене|Хадријанопоља]].

1222—1254 — цар Јован III Ватац одузима од Латинског царства територије у Европи, осваја [[1246]]. Солун и побеђује све своје ривале (Епир и Бугарску).

== Обнова ==
1258—1282 — цар Михаило VIII Палеолог побеђује коначно Латинско царство. [[1259]]. године бој код Пелагоније и победа над коалицијом Епира са [[Сицилија|Сицилијом]] и Србијом представља пропаст тзв. француске витешке власти. У [[Морејска деспотовина|Мореји]] на [[Пелопонез]]у ствара се нови византијски центар са градом [[Мистра|Мистром]]. 1261. године никејске снаге ослобађају Цариград од Латина и тиме Латинско царство практично престаје да постоји. Цар Михаило као и васељенски патријарх свечано се враћају у стару и славну византијску престоницу. Византијско царство обухвата [[Цариград]], [[Епир]] и [[Тесалија|Тесалију]], односно централну и северну Грчку, европски део данашње Турске, северозападни део данашње Турске (источно до данашњих градова Денизли, Кутахуа и Зонгулдак), Македонију, јужну Бугарску, централну Албанију и централни Пелопонез. У то време, Византија је много изгубила од старог сјаја, али је свој духовни утицај задржала најпре међу православним народима. Међутим, са смањивањем својих територија Византија добија и једну нову државну мисао: почиње себе да сматра све више једном грчком државом, тако да Византија тог доба постаје све више једно грчко царство. У централној Грчкој око [[Атина|Атине]] и северног Пелопонеза и даље владају Латини ([[Атинско војводство]] и [[Кнежевина Ахаја|Ахајска кнежевина]]). Цар Михаило пак тражи дипломатске односе са Француском, [[Монголи]]ма, а посебно са [[папа|папом]], али [[1274]]. црквена унија Лионског сабора не може да се оствари, док у Србији влада краљ [[Стефан Урош I|Урош Велики]] (1243—1276).

1282—1328 — за време владавине цара Андроника II, у Византији је било све већег утицаја цркве и монаштва ([[Света гора]]), па држава запада у епоху грађанских ратова (1321—1354).

1328—1354 — [[Јован VI Кантакузин|Јован Кантакузин]], ослоњен на тзв. Исихасте, монашки покрет, проглашава се царем. У грађанском рату са тзв. [[Зилоти (православље)|Зилоти]]ма мешају се и Срби и Турци. Посебно српски цар [[Стефан Душан]] напредује и осваја од Византије целу [[Македонија|Македонију]] (осим [[Солун]]а), Тесалију, Епир и [[Етолија|Етолију]] — тј. централну и северну Грчку и Албанију, себе проглашавајући царем Срба и Византије. Душан се представља као бранитељ легитимног византијског цара, али се Кантакузин већ [[1347]]. уз турску помоћ враћа на престо. [[1349]]. године, међутим, Турци (Османлије) освајају скоро целу византијску Малу Азију, Византији преостаје само [[Тракија]] са Цариградом, Солун, и [[Мистра]] на Пелопонезу. [[1354]]. Турци освајају [[Галипоље]], и прелазе у Европу, а Јован Кантакузин се повлачи и постаје [[монаштво|монах]].

1354—1391 — цар је [[Јован V Палеолог|Јован V]], а [[1361]]. Турци освајају Адријанопољ (Једрене), који постаје османлијска престоница све до [[1453]]. Цар Јован V мора да прихвати врховну власт Османлија. Османлије побеђују и Србе у биткама [[Маричка битка|на Марици]] ([[1371]]. и [[1389]]. [[Косовска битка|на Косову]]). Угарски краљ је [[Жигмунд Луксембуршки]] је покренуо [[1396]]. крсташки поход на Турке који се завршио неуспешно.

== Коначан пад ==
1391—1425 — цар Манојло II путује кроз Европу (1399—1402) молећи помоћ против Турака. Олакшање ситуације доноси турски пораз од Монгола [[1402]]. године, које хришћанске државе не искоришћавају, док је Византија сама, смањена углавном на Цариград, Солун и Мистру, слаба да покрене озбиљне кораке против Османлија. [[1422]]. године долази до прве турске опсаде Цариграда.

1425—1448 — цар Јован VIII нада се помоћи са запада. Папа за узврат тражи покатоличење Византије. Цар проглашава црквену унију са папом после сабора у Фиренци [[1439]]. Међутим, западна помоћ против Турака изостаје, док православна црква одбија унију, а народ жестоко протестује против склапања уније са католицима. Пошто Исидор, кијевски митрополит, признаје унију, руска црква се одваја од цариградске. Крсташке походе под вођством Угара ([[Јанош Хуњади]]) Османлије разбијају код [[Варна|Варне]] ([[1444]]) и на Косову ([[1448]]).

1448—1453 — цар је [[Константин XI Палеолог Драгаш|Константин XI Палеолог]] (или ''Драгаш'', по мајци Српкињи [[Јелена Драгаш|Јелени Драгаш]]), а Османлије даље нападају Цариград, и 1453. је нова опсада Цариграда. [[29. мај]]а 1453. је пад Цариграда после дуге опсаде и јуначке одбране у којој живот у уличним борбама губи и последњи византијски цар, што представља крај Византије ([[Пад Цариграда (1453)]]). Последње византијске или грчке државице освајају Турци: [[1460]]. [[Пелопонез|Мореју]] и 1461. [[Трапезунт]]. Србија пада у периоду до [[1485]]. године, а главну српску државу, [[Српску деспотовину]] и [[Смедерево]], Османлије освајају [[1459]]. године.

На место Византије долази нова азијско-европска империја Османлија, која прети хришћанској Европи. Следи преношење културног наследства античког доба кроз византијске научнике у Италију (почетак хуманизма) и прелаз државног наследства и предвођење православне цркве на Русију и Москву.

=== Пад Цариграда ===
{{Главни чланак|Пад Цариграда (1453)}}
После двомесечне опсаде Османлије успевају да [[29. мај|29.05.]] под вођством њиховог тадашњег владара Мехмеда II Освајача продру и заузму град и том приликом у завршним борбама јуначки гине последњи византијски цар Константин Драгаш.

=== Пад Мистре ===
{{Главни чланак|Пад Мистре (1460)}}
Пред надмоћном војском Османског царства која [[1456]]. године осваја [[Атина|Атину]], последњи морејски деспот Тома напушта Мистру и она без борбе бива заузета 1460. године. Последњи морејски деспот Тома бежи у [[Рим]] и [[1461]]. године предаје [[Папа|Папи]] последњи свој посед на Балканском полуострву утврђени град Месембрију. Његов брат и савладар Димитрије после пада Мистре, као противник ''Латина''(Папства и Запада) одлази у Цариград код Мехмеда II.

=== Пад Трапезунта ===
{{Главни чланак|Пад Трапезунта (1461)}}
Пред надмоћном османском војском последњи трапезунтски цар Давид Велики Комнин предаје град у [[август]]у 1461. године без борбе Мехмеду II, после чега му бива дозвољено да настави живот са породицом на поседима у околини [[Једрене|Хадријанопоља]] које му је доделио султан. Две године касније Мехмед га оптужује да је учествовао у завери против њега и [[1. новембра]] погубљује Давида и његова преостала три [[син]]а, бацивши њихове лешеве вранама изван [[Цариградски бедеми|цариградских бедема]], забранивши да буду сахрањени.

== Значај Византије ==
Значај Византије је био у одбрани хришћанске Европе од Персијанаца, Арапа и Турака. Западноевропским народима пружена је у то време могућност да се национално развију. Велико дело Византије јесте христијанизација [[Словени|Словена]], прво Бугара и Срба, а затим и Руса. Грчка (православна) теологија, источна мистика и монаштво делују на Европу. Такође, Византија је сачувала и предала духовно добро античког доба осталим народима Европе када су они постали способни да га прихвате.

== Види још ==
* [[Односи између средњевековне Србије и Византије]]

== Референце ==
{{извори}}

== Литература ==
* {{Cite book|ref=harv|last=Ђурић|first=Иван|autorlink=Иван Ђурић|year=1984|title=Сумрак Византије: Време Јована VIII Палеолога 1392—1448|location=Београд|publisher=Народна књига| url =}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Коматина|first=Предраг|title=Црквена политика Византије од краја иконоборства до смрти цара Василија I|year=2014|location=Београд|publisher=Византолошки институт САНУ|url=https://www.academia.edu/7316071/Church_policy_of_Byzantium_from_the_end_of_Iconoclasm_to_the_death_of_emperor_Basil_I}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Острогорски|first=Георгије|authorlink=Георгије Острогорски|year=1965|title=Серска област после Душанове смрти|location=Београд|publisher=Научно дело|url=https://books.google.rs/books?id=5YPvAQAACAAJ}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Острогорски|first=Георгије|authorlink=Георгије Острогорски|year=1969|title=Историја Византије|location=Београд|publisher=Просвета|url=https://books.google.rs/books?id=glVoAAAAMAAJ}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Острогорски|first=Георгије|authorlink=Георгије Острогорски|year=1970|title=Византија и Словени|location=Београд|publisher=Просвета|url=https://books.google.rs/books?id=mX8JAQAAIAAJ}}

== Спољашње везе ==
{{Други пројекти
| commons     = Byzantine Empire
| wikispecies = <!-- Wikispecies -->
| wiktionary  = <!-- Wiktionary -->
| wikiversity = <!-- Wikiversity -->
| wikibooks   = <!-- Wikibooks -->
| wikisource  = Историја византијског царства (Ш. Дил)
| wikiquote   = <!-- Wikiquote -->
| wikinews    = <!-- Wikinews -->
}}

{{Византијско царство|историја}}

{{нормативна контрола}}

[[Категорија:Историја Византије| ]]
[[Категорија:Историја бивших држава]]