Извор странице Источни фронт (Други светски рат)

{{друге употребе|Велики отаџбински рат (термин)}}
{{malo_inlajn_referenci}}
{{Инфокутија Војни сукоб
| битка = Источни фронт
| део = [[Други светски рат|Другог светског рата]]
| слика = EasternFrontWWIIcolage.png
| величина_слике = 300п
| опис_слике = 
| датум = [[22. јун.]] [[1941]]—[[9. мај.]] [[1945]].
| локација = [[Совјетски Савез]] и [[Источна Европа]]
| резултат = Совјетска победа
| страна1 = '''[[Антихитлеровска коалиција|Савезници]]:'''<br />{{застава|СССР|1936}},<ref name="СавезничкаПомоћ">Делимичну помоћ Совјетском Савезу су пружиле [[Сједињене Америчке Државе током Другог светског рата|Сједињене Државе]] и [[Војна историја Уједињеног Краљевства током Другог светског рата|Уједињено Краљевство]].</ref> <br />[[Датотека:Flaga PPP.svg|22п|ивица]] [[Пољска подземна држава]],<br /> {{застава|Народна Република Тува|name = Тува}} (до припајања Совјетском Савезу 1944),<br /> {{зас|Монголија|1921}} [[Народна Република Монголија|Монголија]]
| страна2 = '''[[Силе Осовине]]:'''<br />{{застава|Трећи рајх}},<ref name="ОсовинскаПомоћ">Немачки савезници су пружили Немачкој помоћ у виду значајног броја трупа и материјала на фронту. Такође, Немачка је регрутовала многе стране регруте, на пример у [[Руска ослободилачка армија|Руску ослободилачку армију]].</ref> <br />{{зас|Краљевина Италија| name = Италија}} [[Италија]] (до 1943),<br />{{зас|Румунија}} [[Краљевина Румунија|Румунија]] (до 1944),<br /> {{застава|Финска}} (до 1944),<br />{{зас|Мађарска|1920}} [[Краљевина Мађарска|Мађарска]],<br />{{зас|Словачка|1939}} [[Словачка република (1939—1945)|Словачка]],<br />{{застава|НДХ}},<br />{{зас|Бугарска}} [[Краљевина Бугарска|Бугарска]] (до 1944),<br />{{зас|Шпанија|1938}} [[Плава дивизија|Шпанија]] (до 1943, незванично)
| заповедник1 = {{зас|Совјетски Савез|1936}} [[Јосиф Стаљин]],<br />{{зас|Совјетски Савез|1936}} [[Георгиј Жуков]],<br /> {{зас|Совјетски Савез|1936}} [[Алексеј Антонов]],<br /> {{зас|Совјетски Савез|1936}} [[Иван Коњев]],<br />{{зас|Совјетски Савез|1936}} [[Родион Малиновски]],<br /> {{зас|Совјетски Савез|1936}} [[Иван Баграмјан]],<br /> {{зас|Совјетски Савез|1936}} [[Кирил Мерецков]],<br /> {{зас|Совјетски Савез|1936}} [[Иван Петров (генерал)|Иван Петров]],<br />{{зас|Совјетски Савез|1936}} [[Александар Родимицев]],<br />{{зас|Совјетски Савез|1936}} [[Константин Рокосовски]],<br />{{зас|Совјетски Савез|1936}} [[Павел Ротмистров]],<br />{{зас|Совјетски Савез|1936}} [[Семјон Тимошенко]],<br /> {{зас|Совјетски Савез|1936}} [[Фјодор Толбухин]],<br />{{зас|Совјетски Савез|1936}} [[Александар Васиљевски]],<br />{{зас|Совјетски Савез|1936}} [[Николај Ватутин]],<br />{{зас|Совјетски Савез|1936}} [[Климент Ворошилов]],<br />{{зас|Совјетски Савез|1936}} [[Андреј Јеременко]],<br />{{зас|Совјетски Савез|1936}} [[Матвеј Захаров]]
| заповедник2 = {{зас|Нацистичка Немачка}} [[Адолф Хитлер]],<br />{{зас|Нацистичка Немачка}}  [[Федор фон Бок]],<br />{{зас|Нацистичка Немачка}} [[Ернст Буш]],<br />{{зас|Нацистичка Немачка}} [[Хајнц Гудеријан]],<br />{{зас|Нацистичка Немачка}} [[Евалд фон Клајст]],<br />{{зас|Нацистичка Немачка}} [[Гинтер фон Клуге]],<br />{{зас|Нацистичка Немачка}} [[Георг фон Кихлер]],<br />{{зас|Нацистичка Немачка}} [[Вилхелм фон Леб|Вилхелм Ритер фон Леб]],<br />{{зас|Нацистичка Немачка}} [[Вилхелм Лист]],<br />{{зас|Нацистичка Немачка}} [[Ерих фон Манштајн]],<br />{{зас|Нацистичка Немачка}} [[Валтер Модел]],<br />{{зас|Нацистичка Немачка}} [[Фридрих Паулус]],<br />{{зас|Нацистичка Немачка}} [[Герд фон Рундштет]],<br />{{зас|Нацистичка Немачка}} [[Фердинанд Шернер]],<br />{{зас|Нацистичка Немачка}} [[Ерхард Раус]],<br />{{зас|Краљевина Италија}} [[Ђовани Месе]], [[Италија током Другог светског рата|ЦСИР]],<br />{{зас|Краљевина Италија}} [[Итало Гариболди]], [[Италија током Другог светског рата|АРМИР]],<br />{{зас|Румунија}} [[Петре Думитреску]], [[Трећа армија (Румунија)|3. армија]],<br />{{зас|Румунија}} [[Константин Константинеску]], [[Четврта армија (Румунија)|4. армија]],<br />{{зас|Финска}} [[Карл Ленарт Еш]],<br />{{зас|Мађарска|1940}} [[Густав Јани]], [[Мађарска друга армија|2. армија]],<br />{{зас|Шпанија|1938}} [[Ференц Сомбатељи]],<br />{{зас|Шпанија|1938}} [[Агустин Муњоз Грандес]],<br />{{зас|Шпанија|1938}} [[Емилио Естебан Инфантес]]
}}
{{Источни фронт (Други светски рат)}}{{Кампање Другог светског рата}}
'''Источни фронт''' током [[Други светски рат|Другог светског рата]] је назив за сукобе вођене у источној Европи, озлоглашене по непамћеној жестини, разарању и неизмерним губицима живота. Многи извори укључују [[Инвазија на Пољску|Немачку инвазију на Пољску]] из [[1939]]. у борбе вођене на Источном фронту, али је фокус овог чланка на много већим сукобима вођеним од јуна [[1941]]. до маја [[1945]], у којима су две главне зараћене стране биле [[Нацистичка Њемачка|нацистичка Немачка]] и [[Совјетски Савез]]. Совјетски Савез је тријумфовао, и из сукоба изашао као војна и индустријска [[суперсила]]. Совјетски Савез је након рата остварио контролу над источном Европом, а Немачка је окупирана и подељена.{{чињеница|date=12. 2015. }}

На [[руски језик|руском]], овај сукоб се назива '''[[Велики отаџбински рат (термин)|Великим отаџбинским ратом]]''' (''Великая Отечественная война''), име које алудира на [[Руска Империја|Руско]] – [[наполеон I Бонапарта|наполеонски]] ''[[наполеонова инвазија на Русију|отаџбински рат]]'' на руском тлу [[1812]]. године. Руско-фински рат се може сматрати северним крилом Источног фронта. Неки историчари овај сукоб називају '''Руско-немачким ратом''', а други користе термин '''Совјетско-немачки рат''' или '''Немачко-совјетски рат'''.{{чињеница|date=12. 2015. }}

== Преглед ==
Рат између Немачке и Совјетског Савеза је отпочео [[22. јун]]а [[1941]], када су немачке трупе извршиле инвазију на део [[Пољска|Пољске]] који су претходно држали Совјети, а завршио се [[8. мај]]а [[1945]], када су се немачке оружане снаге безусловно предале након [[Битка за Берлин|Берлинске битке]]. Немачка је била у прилици да доведе појачања из три своје савезничке земље из [[Силе Осовине|сила Осовине]] - [[Италија|Италије]], [[Мађарска|Мађарске]] и [[Румунија|Румуније]] као и одређене контингенте колаборационистичких снага из окупираних и вазалних држава: Француске, Белгије, НДХ… - као подршку на фронту и накнадно окупираним територијама. Одређену помоћ је имала и од антикомунистичких [[мали рат|партизана]] као и од [[Плава дивизија|Шпанске дивизије]]. Совјетски Савез је имао помоћ у виду партизана из многих источноевропских земаља, највише из Пољске и Југославије. Осим тога, [[1. пољска армија|1]]. и [[2. пољска армија]], које су наоружали и обучили Совјети, се борила уз [[Црвена армија|Црвену армију]] на Источном фронту.{{чињеница|date=12. 2015. }}

Источни фронт је био далеко највеће и најкрвавије бојиште Другог светског рата, и заиста има мало сукоба у историји човечанства који се са њим могу упоредити. Подразумевао је више копнених борби него сви остали фронтови Другог светског рата заједно. Црвена армија и остале снаге Совјетског Савеза су успеле да нанесу око 75% губитака - око 2,5 милиона људи - које су претрпеле немачке копнене снаге (''-{Heer}-'' и ''-{Waffen-SS}-'') током Другог светског рата. Немачки савезници (укључујући [[Јапан]]) су изгубили најмање 800.000 војника у борбама са Совјетским Савезом, уз додатних 1,4 милиона који су пали у заробљеништво. Са друге стране, СССР је изгубио најмање 8,7 милиона војника. Већина Немаца који су заробљени су интернирани на принудни рад након рата. Последњи ратни заробљеници су ослобођени тек 1956, након дугих преговора, мада се пола милиона ратних заробљеника није вратило кући услед смрти.{{чињеница|date=12. 2015. }}

Немачка инвазија на исток је била мотивисана моћним антисловенским расизмом који су нацисти осећали, који није имао пандан на Западном фронту, што је довело до огромне бруталности и према војницима и према цивилима.{{чињеница|date=12. 2015. }}

Рат је нанео огромне губитке и патње цивилном становништву погођених земаља. Иза линија фронта, зверства према цивилима у зонама које су Немци окупирали су била уобичајена, укључујући и [[Холокауст]]. Немачке снаге и њихови савезници су се понашали према цивилном становништву посебно брутално, села су спаљивана, а хиљаде цивилних таоца убијано. Обе стране су учестало практиковале тактику спржене земље. Када су се борбе преместиле на територију насељену Немцима, масовна силовања немачких жена су била уобичајена. Након рата, немачко становништво [[Источна Пруска|Источне Пруске]] и [[Шлеска|Шлеске]] је измештено на запад, што је представљало једну од највећих присилних миграција у светској историји.

Велики део борби се одигравао у насељеним местима, или у њиховој близини, и акције обе стране су допринеле огромним жртвама међу цивилима.{{чињеница|date=12. 2015. }}

== Позадина ==
Након вишегодишњег одбијања Француске и Велике Британије да потпишу савез с Совјетским Савезом против Нацистичке Немачке, потписан је [[Споразум Рибентроп—Молотов|Споразум Рибентроп-Молотов]] из августа 1939. Тада је договорен споразум о ненападању између Нацистичке Немачке и Совјетског Савеза, и тајни протокол који је описивао како ће [[Финска]], [[Естонија]], [[Летонија]], [[Литванија]], [[Пољска]] и [[Румунија]] бити подељене између ове две земље. У [[инвазија на Пољску|инвазији на Пољску]] 1939. године, две силе су напале и поделиле ову државу, а јуна 1940. Совјетски Савез је претњом да ће употребити силу добио дипломатске ратове против Румуније и три [[балтичке државе]] што му је омогућило да мирно [[окупација балтичких држава|окупира Естонију, Летонију и Литванију]] и да поврати украјинске, белоруске и молдавске територије у северним и североисточним областима Румуније (северна [[Буковина]] и [[Бесарабија]]).{{чињеница|date=12. 2015. }}

Током скоро две године, источна граница је била мирна. До маја 1940. трајао је [[Лажни рат]], а затим је Немачка окупирала [[Операција Везерибунг|Данску, Норвешку]], [[Битка за Француску|Француску]], и Балканско полуострво.{{чињеница|date=12. 2015. }}

[[Адолф Хитлер]] је одувек намеравао да прекрши пакт и да нападне Совјетски Савез. У свом ''[[Мајн кампф]]у'' је говорио о неопходности [[животни простор (идеологија)|стицања нових простора за живот Немаца]] у источној Европи. Планирао је да успостави Немце као расу господара у западној Русији, да већину Руса побије или депортује у Сибир где би ови радили у рудницима. Након чистки 1930-их, сматрао је Совјетски Савез војно слабим и зрелим за освајање: „Ми само треба да развалимо врата, и цела трула структура ће се срушити."

[[Јосиф Стаљин]] се бојао рата са Немачком, а уједно је слепо веровао да ће се Хитлер држати споразума. Постоје веровања да је Стаљин одбијао тврдње о припремама [[операција Барбароса|Барбаросе]] као провокације које долазе са британске, па чак и немачке стране. Иако су Немци концентрисали врло велику количину трупа у источној Пољској, и вршили тајне осматрачке летове преко границе, Стаљин је игнорисао упозорења својих, као и страних обавештајаца, и није чинио ништа да би земљу спремио за предстојећи рат. Штавише, на саму ноћ инвазије, совјетске трупе су примиле директиву коју су потписали маршал [[Семјон Тимошенко]] и генерал армије [[Георгиј Жуков|Георги Жуков]] која је гласила (што је захтевао Стаљин): „не одговарати ни на какве провокације“ и „не предузимати никакве акције без посебних наређења“. Немачка инвазија је стога ухватила совјетску војску и руководство потпуно неспремне и у изненађењу.{{чињеница|date=12. 2015. }}

== Операције ==
=== Инвазија: лето 1941. ===
{{Посебан чланак|Операција Барбароса}}
[[Датотека:Источни фронт од јуна 1941 до децембра 1941.png|мини|300п|[[Операција Барбароса]]: Немачка инвазија на [[Совјетски Савез]], [[21. јун]] [[1941]] — [[5. децембар]] 1941.
{{легенда|#fff8d5|до 9. јула 1941.}}
{{легенда|#ffd2b9|до 1. септембра 1941.}}
{{легенда|#ebd7ff|до 9. септембра 1941.}}
{{легенда|#ccffcd|до 5. децембра 1941.}}
]]

У 04:45 [[22. јун]]а 1941, четири милиона немачких, италијанских, румунских, и других војника је прешло границе и започело јуриш у Совјетски Савез. Током наредних месец дана, офанзива која се развијала као стабло дрвета је била потпуно незаустављива. Немачке оклопне снаге су опколиле стотине хиљада совјетски војника у огромним џеповима, које су затим смањивале спорије пешадијске дивизије, док су тенкови настављали јуриш.{{чињеница|date=12. 2015. }}

Циљ Групе армија Север је био [[Санкт Петербург|Лењинград]], преко балтичких држава. Ова армијска група се састојала од 16. и 18. армије, и 4. оклопне групе. Формација је прешла преко [[Литванија|Литваније]], [[Летонија|Летоније]], [[Естонија|Естоније]] и руских градова [[Псков]]а и [[Велики Новгород|Новгорода]].{{чињеница|date=12. 2015. }}

Група армија Центар се састојала од две оклопне групе (2. и 3.), које су се кретале на исток са обе стране [[Брест (Белорусија)|Брест-Литовска]], како би се спојиле испред [[Минск]]а, а пратиле су их 2, 4. и 9. армија. Комбиноване тенковске снаге су изашле на реку [[березина|Березину]] за само шест дана, 650 -{km}- од својих почетних линија. Следећи задатак им је био да пређу реку [[Дњепар]], што је и учињено до [[11. јул]]а. Након тога, мета им је био [[Смоленск]], који је пао [[16. јул]]а, али је [[битка код Смоленска (1941)|битка за Смоленск]] блокирала немачко напредовање до средине септембра, што је практично пореметило [[блицкриг]].{{чињеница|date=12. 2015. }}

Група армија Југ, коју су чиниле 1. оклопна група, 6, 11. и 17. армија је имала задатак да напредује кроз [[Галиција|Галицију]] и у [[Украјина|Украјину]]. Њено напредовање је, међутим, било знатно спорије, и само је коридор према [[Кијев]]у био осигуран до средине јула. 11. армија, потпомогнута са две румунске армије, се пробијала кроз [[Бесарабија|Бесарабију]] према [[Одеса|Одеси]]. 1. оклопна група се за кратко окренула од Кијева, и напредовала је према превоју Дњепра. Када се спојила са 17.армијом код [[Умањ|Умана]], група је [[уманска битка|заробила 100.000 Совјета]] у огромном џепу.{{чињеница|date=12. 2015. }}

Како се [[Црвена армија]] повлачила иза Дњепра и [[Сјеверна Двина|Двине]], совјетско руководство је посветило своју пажњу премештању што већег дела тешке индустрије овог региона. Фабрике су расклапане, транспортоване што даље од линије фронта, и поново састављане у удаљеним крајевима иза [[Урал (планина)|Урала]] и у [[средња Азија|централној Азији]]. Већина цивилног становништва није могла да буде евакуисана заједно са опремом, и оно је остављено на немилост нацистима.{{чињеница|date=12. 2015. }}

Освајањем Смоленска и напредовањем према [[Луга (река)|реци Луги]], групе армија Центар и Север су завршиле свој први велики задатак: да пређу преко и задрже „копнени мост“ између Двине и Дњепра. Пут ка Москви, сада удаљеној само 400 -{km}-, је био широм отворен.{{чињеница|date=12. 2015. }}

Немачки генерали су се залагали да се одмах изврши напад на Москву, али је Хитлер одбио њихове предлоге, истичући значај заузимања украјинских житница и тешке индустрије, као и концентрисање совјетских резерви у области [[Гомељ]]а између јужних крила Групе армија Центар, и слабо напредовање Групе армија Југ на јужној деоници фронта. Издато је наређење 2. оклопној групи да се окрене на југ и напредује према Кијеву. Ово је трајало током целог августа и дела септембра, али када се 2. оклопна група спојила са 1. оклопном групом код [[Локвица|Локвице]] [[5. септембар|5. септембра]] 665.000 Совјета је заробљено, и [[Битка за Кијев (1941)|Кијев је пао]] [[19. септембар|19. септембра]].{{чињеница|date=12. 2015. }}

=== Москва и Ростов: Јесен 1941. ===
{{Посебан чланак|Операција Тајфун|Битка за Ростов (1941)}}
Хитлер је одлучио да сада настави поход на Москву, и за ту прилику је преименовао оклопне групе у оклопне армије. У [[битка за Москву|операцији Тајфун]], која је отпочела [[30. септембар|30. септембра]], 2. оклопна армија је јуришала дуж калдрмисаног пута од [[Орел]]а (освојеног [[7. октобар|7. октобра]]) до реке [[Ока (притока Волге)|Оке]] код [[Плавск]]а, док су 4. оклопна армија (премештена из Групе армија Север у групу Центар) и 3. оклопна армија окруживале совјетске трупе у два велика џепа код [[Вјазма|Вјазме]] и [[Брјанск]]а. Група армија Север се поставила испред [[Санкт Петербург|Лењинграда]] и покушавала је да одсече железничку везу од града ка истоку код [[Тихвин]]а. Тако је отпочела 900-дневна [[Опсада Лењинграда]]. Северно од [[Северни поларник|Арктичког круга]], немачко-финске снаге су кренуле на [[Мурманск]], али нису могле да допру даље од реке Лице, где су стале.{{чињеница|date=12. 2015. }}

Група армија Југ је ишла на југ од Дњепра, ка обали [[Азовско море|Азовског мора]], такође напредујући кроз [[Харков]], [[Курск]] и [[Доњецк|Сталино]]. 11. армија се кретала у [[Крим]], и преузела је контролу над целим полуострвом до јесени (изузев [[Севастопољ]]а, који се држао до [[3. јул]]а [[1942]]). [[21. новембар|21. новембра]], Немци су [[Битка за Ростов (1941)|заузели Ростов]], капију ка [[Кавкаске планине|Кавказу]]. Међутим, немачке линије су биле превише растегнуте, и совјетски браниоци су извршили контранапад на најистуреније делове 1. оклопне армије са севера, и натерали Немце да се повуку из града и иза реке [[Мијус|Миус]]; ово је био прво значајно немачко повлачење током рата.{{чињеница|date=12. 2015. }}

Тек што је отпочела операција Тајфун, ''руско време'' је почело да делује. Током друге половине октобра су падале кише, које су претвориле ретке путеве у бескрајна блатишта која су заробила немачка возила, коње и људство. На 160 -{km}- до Москве, горе је тек претходило, када је температура почела да се спушта, а снег да пада. Возила су поново могла да се крећу, али људи нису, јер су се смрзавали без зимске одеће. Немачко руководство, очекујући да ће кампања бити готова за пар месеци, није опремило своје армије за зимске борбе.{{чињеница|date=12. 2015. }}

У последњем јуришу, [[15. новембар|15. новембра]], Немци су покушали да окруже Москву. [[27. новембар|27. новембра]], 4. оклопна армија је дошла на само 30 -{km}- од [[Кремљ]]а и дошла је до једне окретнице московских трамваја, док 2. оклопна армија никако није успевала да заузме [[Тула|Тулу]], последњи руски град који је стајао на путу ка престоници. Након састанка одржаног у [[Орша|Орши]] између шефа армијског генералштаба, генерала [[Франц Халдер|Франца Халдера]], и шефова три [[Армијска група|армијске групе]] и [[армија]], одлучен је да се крене на [[Москва|Москву]], јер је за њих било боље, како је тврдио шеф [[Група армија Центар|Групе армија Центар]], [[Федор фон Бок]], да окушају срећу на бојишту него да само чекају и омогуће противнику да скупи снаге.{{чињеница|date=12. 2015. }}

Међутим, до [[6. децембар|6. децембра]] је постало јасно да је [[Вермахт]] исувише слаб да освоји Москву, и напад је морао да се прекине. Генерал Жуков је тада отпочео свој контра-напад.{{чињеница|date=12. 2015. }}

=== Совјетска контра-офанзива: Зима 1941. ===
{{Посебан чланак|Московска битка|Друга битка за Харков|Опсада Севастопоља (1941—1942)}}

[[Датотека:Eastern Front 1941-12 to 1942-05.png|мини|300п|Совјетска зимска контра-офанзива, од [[5. децембар|5. децембра]] [[1941]]. до [[7. мај]]а [[1942]].]]
Током јесени, Жуков је пребацивао свеже и добро опремљене снаге из Сибира и са далеког истока у Москву (ове снаге су биле стациониране тамо у очекивању јапанског напада, али је Стаљинов врхунски шпијун, [[Рихард Зорге]] дознао да су Јапанци планирали напад на југоисточну Азију и Пацифик, уместо на Русију). [[5. децембар|5. децембра]], 1941. појачања су напала немачке линије око Москве, уз подршку нових тенкова [[Т-34]] и ракетних бацача [[Каћуша]]. Совјетске снаге су биле припремљене за зимско ратовање, и укључивале су неколико скијашких батаљона. Изнурени и смрзнути Немци су били разбијени и одбачени уназад између 100 и 250 -{km}- до [[7. јануар]]а 1942.{{чињеница|date=12. 2015. }}

Даљи совјетски напад је покренут у касном јануару, и његово тежиште је било на раскрсници између Групих армија Север и Центар, између језера [[Селигер]] и [[Ржев]]а, и напад је направио рупу између две немачке армијске групе. У садејству са напредовањем од [[Калуга (град)|Калуге]] на југозапад од Москве, било је планирано да се две офанзиве споје код Смоленска, али су се Немци окупили, и успели да спрече ово спајање, задржавши избочину код Рзева. Совјетски падобрански десант на [[Дорогобуж]] је био невероватно неуспешан, и они падобранци који су преживели су морали да беже ка зонама које су држали партизани, које су почеле да се формирају иза немачких линија. На северу, Совјети су опколили немачки гарнизон у [[Демјански џеп|Демјанску]], који је опстајао помоћу снабдевања из ваздуха четири месеца, и успоставили су фронт код [[Холм (Новгородска област)|Холма]], [[Велиж]]а и [[Великије Луки|Великијех Луки]].{{чињеница|date=12. 2015. }}

На југу, Црвена армија се пробила преко реке [[Северски Доњец|Доњец]] код [[Изјум]]а и направила избочину дубоку 100 -{km}-. Намера је била да се Група армија Југ прибије уз [[Азовско море]], али како је зима слабила, Немци су били у стању да изведу контра-напад, и одсеку прерастегнуте совјетске трупе у [[Друга битка за Харков|Другој бици за Харков]].{{чињеница|date=12. 2015. }}

=== Дон, Волга и Кавказ: Лето 1942. ===
{{Посебан чланак|Битка за Вороњеж (1942)|Битка за Кавказ|Стаљинградска битка}}

[[Датотека:Eastern Front 1942-05 to 1942-11.png|мини|300п|[[Операција Плаво|Операција Плави]]: Немачка напредовања од [[7. мај]]а [[1942]]. до [[18. новембар|18. новембра]] 1942.
{{легенда|#fff8d5|до 7. јула 1942.}}
{{легенда|#ffd2b9|до 22. јула 1942.}}
{{легенда|#ebd7ff|до 1. августа 1942.}}
{{легенда|#ccffcd|до 18. новембра 1942.}}
]]

Мада су били начињени планови да се поново нападне Москва, [[28. јун]]а 1942, офанзива је поново почела у другом смеру. Група армија Југ је преузела иницијативу, направивши упориште фронта [[Битка за Вороњеж (1942)|битком за Вороњеж]] а затим пратећи [[Дон]] јужно. Основни план је био да се осигурају Дон и Волга, а затим да се уђе на Кавказ према нафтним пољима, али су операциона питања и лична таштина нагнали Хитлера да нареди остваривање оба циља истовремено. Ростов је поново освојен [[24. јул]]а када се придружила 1. оклопна армија, а онда је та група кренула на југ према граду [[Мајкоп]]у. Као део ове кампање, изведена је операција Шамил, чији је план био да група [[Дивизија Бранденбург|Бранденбрушких командоса]] обучених у униформе совјетског [[НКВД]]-а дестабилизује одбрану Мајкопа, и олакша улазак 1. оклопне армије у нафтни град.{{чињеница|date=12. 2015. }}

У међувремену, 6. армија се кретала према [[Волгоград|Стаљинграду]]. Овој армији током дугог периода није пружала подршку 4. оклопна армија, која је скренула да помогне 1. оклопној армији у преласку преко Дона. Док се 4. оклопна армија придружила стаљинградској офанзиви, совјетска одбрана (сачињена од 62. армије под [[Василиј Чујков|Василијем Чујковим]]) се згуснула. Прелазак преко Дона је довео немачке снаге до Волге [[23. август]]а, али наредна три месеца [[Вермахт]] ће се борити улицу по улицу у [[Битка за Стаљинград|Стаљинградској бици]].{{чињеница|date=12. 2015. }}

На југу, 1. оклопна армија је досегла обронке Кавказа и реку [[Малка (река)|Малку]]. Крајем августа, румунске планинске јединице су се придружиле Кавкаској кампањи, док су 3. и 4. румунска армија биле прераспоређене након успешно завршеног задатка чишћења азовског приморја. Оне су заузеле позиције са обе стране Стаљинграда. Свесни постојаног антагонизма између својих савезница, [[Румунија|Румуније]] и [[Мађарска|Мађарске]] око [[Трансилванија|Трансилваније]], Немци су раздвојили румунску армију на Дону од Мађарске 2. армије, Италијанском 8. армијом. Сви Хитлерови савезници су били присутни - укључујући [[Словачка|словачки]] контингент са 1. оклопном армијом, и [[Хрватска|усташки]] пук придружен 6. армији.{{чињеница|date=12. 2015. }}

Офанзива на Кавказу се успорила, пошто Немци нису били способни да се пробију иза [[Малгобек]]а, до главне мете - [[Грозни|Грозног]]. Уместо тога, они су променили правац напредовања како би му пришли са југа, прешавши Малку крајем октобра и ушавши у [[Северна Осетија — Аланија|Северну Осетију]]. У првој недељи новембра, у предграђима [[Владикавказ|Орджоникидзеа]], 13. тенковска дивизија је била заустављена, и немачке снаге су морале да се повуку. Офанзива у Русији је била готова.{{чињеница|date=12. 2015. }}

=== Стаљинград: Зима 1942. ===
{{Посебан чланак|Стаљинградска битка|Операција Сатурн|Друга Ржев-сичевка офанзива|Трећа битка за Харков|Битка за Великије Луки}}
[[Датотека:Eastern Front 1942-11 to 1943-03.png|мини|300п|Операције [[Операција Уран|Уран]], [[Операција Сатурн|Сатурн]] и [[Операција Марс|Марс]]: Совјетско напредовање на Источном фронту, од [[18. новембар|18. новембра]] [[1942]]. до марта [[1943]].]]

Док су се немачка 6. армија и 4. оклопна армија пробијале у Стаљинград, совјетске армије су се гомилале са обе стране града, посебно на мостобранима на Дону, које Румуни нису успевали да смање, и са ових мостобрана су Совјети напали [[19. новембар|19. новембра]] 1942. У [[Операција Уран|операцији Уран]], два совјетска фронта су се пробила кроз румунске положаје и спојила код [[Калач]]а [[23. новембар|23. новембра]], заробивши иза себе око 300.000 војника сила Осовине. Симултана офанзива на сектору Ржева, позната као [[операција Марс]] требало је да напредује до Смоленска, али је била неуспешна, јер су је Немци тактички савладали.{{чињеница|date=12. 2015.}}

Немци су журили да пребаце трупе у Русију у очајничком покушају да подрже напад на Стаљинград, али офанзива није могла да отпочне до [[12. децембар|12. децембра]], до када је 6. армија у Стаљинграду била већ изгладнела исувише слаба да би подржала офанзиву. [[Операција Зимска олуја]], са три пребачене тенковске дивизије, је брзо напредовала од [[Котељниково|Котељникова]] према [[Аксај (река)|реци Аксај]] али је заустављена 65 -{km}- од циља. Како би одвратили покушај спасавања немачке 6. армије, Совјети су одлучили да разбију Италијане, и покушају да приђу иза снага које су долазиле у помоћ 6. армији. Ова операција је почела [[16. децембар|16. децембра]]. Оно у чему су Совјети успели је да униште велики број летелица које су дотурале залихе у Стаљинград. Прилично ограничени домет совјетске офанзиве, мада још увек коначно усмерен према Ростову, такође је оставио Хитлеру времена да увиди поенту, и повуче Групу армија А са Кавказа, и назад преко Дона.{{чињеница|date=12. 2015.}}

Дана [[31. јануар]]а 1943, 90.000 преживелих од 300.000 људи из немачке 6. армије се предало. До тада је и мађарски контингент био збрисан. Совјети су напредовали од Дона 500&nbsp;km на запад од Стаљинграда, марширајући кроз Курск (ослобођен [[8. фебруар]]а 1943) и Харков (ослобођен [[16. фебруар]]а 1943). Како би очували позицију на југу, Немци су у фебруару одлучили да напусте избочину код Ржева, и војску одатле искористе за успешан контранапад у источној Украјини. [[Ерих фон Манштајн|Манштајнова]] контраофанзива, ојачана посебно обученим СС Панцер корпусом опремљеним [[Панцер VI Тигар|Тигар тенковима]] је почела [[20. фебруар]]а 1943, и Немци су напредовали од [[Полтава|Полтаве]] [[Трећа битка за Харков|назад у Харков]] у трећој недељи марта, када је већ почело пролећно отапање снега. Ово је оставило истакнуту избочину на фронту, концентрисану на Курск.{{чињеница|date=12. 2015.}}

=== Курск: лето 1943. ===
{{Посебан чланак|Курска битка}}

[[Датотека:Eastern Front 1943-02 to 1943-08.png|мини|300п|Немачко напредовање у биткама за [[Трећа битка за Харков|Харков]] и [[Битка код Курска|Курск]], од [[19. фебруар]]а [[1943]]. до [[1. август]]а 1943.]]

После неуспелог покушаја освајања [[Волгоград|Стаљинграда]], Хитлер је преузео планирање нове кампање од Немачке врховне команде и поставио је [[Хајнц Гудеријан|Гудеријана]] за Генералног инспектора оклопних јединица. Расправа између немачких генерала о предстојећој офанзиви била је веома поларизована па је чак и сам Хитлер био нервозан због напада на Курску избочину. Све информације које су стигле до Хитлера и Врховне команде говориле су о томе да су Совјети у претходних 6 месеци снажно утврдили Курску избочину и да су на овај део фронта пребацили велики број противтенковских топова, артиљеријских оруђа и минобацача. Међутим, генерални став Немачке врховне команде, који је у великој мери наметнут од стране Хитлера, био је да ће једна снажна немачка офанзива значајно исцрпити совјетске војне потенцијале и стабилизовати за дуже време ситуацију на Источном фронту што би Немачкој омогућило да се избори са очекиваним искрцавањем Западних савезника негде у [[Европа|Европи]]. Правац напредовања немачких трупа требало је да буде следећи: јужни крак немачких снага требало је да отпочне напад из избочине код града [[Орл]]а и да напредује северно ка [[Курск]]у: северни крак немачких снага требало је да напредује из правца [[Белгород]]а ка Курску: оба крака требало је да се састану код [[Тим]]а чиме би обруч око руских снага у Курској избочини био затворен. На овај начин поново би се успоставила линија фронта коју је група армија „Југ“ држала у зиму 1941-42. год.{{чињеница|date=12. 2015.}}

Иако су Немци знали да су огромне људске резерве Црвене армије исцрпене током лета 1941-42. године. Совјети су и даље попуњавали своје јединице људством које су регрутовали са ослобођених територија.{{чињеница|date=12. 2015.}}

Под притиском својих генерала Хитлер је донео одлуку да нападне код Курска. Своју одлуку базирао је на информацијама које је прикупио [[Абвер]], а које су у великој мери биле погрешне. [[Ставка]] је својим активним деловањем и ширењем дезинформација преко шпијунске мреже Луси у [[Швајцарска|Швајцарској]], успела да створи погрешну слику о снази совјетских положаја и совјетских јединица на Курској избочини,а и да прикупи податке о њемачким припремама. Када је почела, немачка офанзива каснила је неколико месеци због чекања на нове немачке тенкове типа Пантер и Тигар који је требало да одиграју кључну улогу у пробијању совјетске линије фронта. Међутим, Совјети су ово одлагање искористили да своје положаје појачају са највећим бројем противтенковских оруђа која су икада била сконцентрисана на једном месту.{{чињеница|date=12. 2015.}}

На северу је цела немачка 9. армија пребачена из ржевске у орловску избочину са задатком да отпочне напад из [[Малоархангељск]]а у правцу Курска. Међутим, њене снаге нису успеле да остваре ни први задатак, а то је заузеће [[Окхлатовка|Ољховатке]] која се налазила на само 8 -{km}- иза првих совјетских положаја. Напредовање јединица 9. армије у великој мери је успорено дубоким и густим минским пољима које су Совјети посејали дуж одбрамбеног појаса. После само неколико сати борби немачки команданти додатно су исфрустрирани када су схватили да горје на којем су се налазили руски положаји није једина природна препрека на путу ка Курску. Због снажног руског отпора правац напредовања немачке 9. армије усмерен је ка [[Понири]]ју, западно од Ољховатке, али ни тамо није дошло до пробоја због чега су Немци прешли у дефанзиву. Дубина утврђених положаја омогућила је Русима да успоре и коначно зауставе немачко напредовање на овом правцу чиме су се створили услови за контранапад. [[12. јул]]а 1943. године јединице Црвене армије пробиле су немачку линију фронта на споју између 211. и 293. пешадијске дивизије на реци [[Жиздра]] и кренуле у правцу [[Карачев]]а који се налазио у немачкој позадини иза Орла.{{чињеница|date=12. 2015.}}

[[Датотека:Bundesarchiv Bild 101III-Merz-025-18, Russland, Männer der Waffen-SS.jpg|мини|300п|Вафен-СС Панцергренадири из 3. СС-панцер-дивизије „Тотенкопф“ на почетку [[Битка код Курска|Курске битке]]]]

Немачка офанзива на југу, коју је предводила немачка 4. оклопна армија састављена од три тенковска корпуса, којом је командовао генерал-пуковник [[Херман Хот|Хот]], имала је више успеха. Напредујући са обе стране горњег [[Северски Доњец|Доњеца]], на уском коридору, 2.СС оклопни корпус и немачка СС. оклопно-гренадирска дивизија „Велика Немачка“ пробијале су се кроз густа минска поља и преко узвишења у правцу [[Обојањ]]а. Жесток совјетски отпор приморао је Немце да промене правац напредовања са источног на западни део фронта, али су немачки тенкови напредовали 25 -{km}- у дубину све до сусрета са резервом совјетске 5. гардијске тенковске армије изван [[Прохоровка|Прохоровке]]. 12. јула се на овом правцу развила велика тенковска битка у којој је учествовало преко хиљаду тенкова. После Другог светског рата, [[Битка код Прохоровке]] проглашена је од стране руских војних историчара за највећу тенковску битку у историји. Новија истраживања пружају сасвим другачију слику. Тенковска битка код Прохоровке је заправо био хаотичан и неуспео напад око 250 тенкова совјетске 5. гардијске тенковске армије на одбрамбене положаје немачког II СС корпуса. Неустрашиви фронтални напад био је неочекиван, али и лоше организован, због чега су га немачке јединице успешно разбиле. Совјетски тенкови, око 400 комада уништени су током 12. јула. Немци су изгубили незнатан број тенкова, али су губици у пешадији, која се у блиској борби сукобила са руским тенковима [[Т-34]] били значајни. До краја дана су обе стране била толико исцрпљене да је на овом делу фронта дошло до смиривања ситуације. Без обзира на лоше напредовање северног крака [[Ерих фон Манштајн|Манштајн]] је одлучио да настави напад са 4. оклопном армијом. Међутим, без обзира на све, способност Црвене армије да трпи велике губитке у материјалу и људству и да настави да се бори довела је до заустављања немачке офанзиве, иако су немачки губици били знатно мањи од совјетских. Под утицајем неуспеле контраофанзиве на југу, Црвена армија прешла је у офанзиву на северу, код орловске избочине, пробила је немачку линију фронта и избила у позадину немачке 9. армије. Августа  1943. године, Хитлер је повукао II СС оклопни корпус са јужног крака Курске избочине чиме је операција Цитадела окончана неуспехом.

Битка код Курска подсећала је на битке из [[Први светски рат|Првог светског рата]] - пешадија која напредује под митраљеском ватром и тенкови који нападају на батерије противтенковских топова. Највећи део немачке ратне опреме је био нов и непроверен, а њихове посаде нису биле довољно обучене за руковање новим типовима наоружања. Јединице опремљене новим тешким ловцима на тенкове типа Фердинанд [[Елефант]], наоружаним са одличним немачким топом калибра 88 -{mm}- нису биле опремљене митраљезом због чега су постајале лаки плен пешадије или су уништаване од стране совјетских противтенковских топова постављених у формацији у облику потковице која је слабији бочни оклоп немачких оклопних возила излагала њиховој ватри. Ови положаји су такође били заштићени малим рововима за једног или два војника који су били наоружани митраљезима и противтенковским минама, који су онемогућавали немачкој пешадији да напредује уз своје тенкове и да их штити од напада руске пешадије. Курска офанзива је последња офанзива која се по својим размерама може мерити са немачким офанзивама током 1941 и 1942. године. После овог пораза Хитлерово поверење у његове генерале је значајно опало. Његово ментално здравље је такође претрпело тежак ударац што ће се у великој мери одразити и на стратешке одлуке које је доносио до краја рата.{{чињеница|date=12. 2015. }}

=== Украјина: јесен и зима 1943. ===
[[Датотека:Источни фронт од августа 1943 до децембра 1944.PNG|мини|300п|Совјетска напредовања од [[1. август]]а [[1943]]. до [[31. децембар|31. децембра]] [[1944]].
{{легенда|#fff8d5|до 1. децембра 1943.}}
{{легенда|#ffd2b9|до 30. априла 1944.}}
{{легенда|#ebd7ff|до 19. августа 1944.}}
{{легенда|#ccffcd|до 31. децембра 1944.}}
]]

Продор совјетских снага у позадину орловске избочине био је веома озбиљан. Чак ни омиљена Хитлерова СС дивизија „Велика Немачка“, која је пребачена из [[Белгород]]а у [[Карачев]], није успела да заустави напредовање руских јединица, због чега је донета стратешка одлука да се напусти [[Орел]] (Црвена армија ослободила је овај град [[5. август]]а 1943. год.) и да се немачке јединице повуку на [[Хаген линија|Хаген линију]] испред [[Брјанск]]а. На југу, совјетске јединице пробиле су фронт немачке Групе армија „Југ“ у близини Белгорода и наставиле да напредују у правцу [[Харков]]а. У жестокој покретној бици која је уследила на овом делу фронта, током јула и августа 1943. године немачки тенкови Тигар успели су да успоре и зауставе руски напад на једном делу фронта али су били принуђени на повлачење због пробоја руских јединица у правцу Псела, због чека је Харков коначно морао да буде евакуисан 22. августа.{{чињеница|date=12. 2015.}}

Немачке јединице које су почетком августа држале положај на Мијусу и које су биле састављене од 1. оклопне армије и поново формиране 6. армије биле су преслабе да би могле да се одупру совјетском нападу који их је приморао да се повуку кроз Донбаски индустријски басен све до [[Дњепар|Дњепра]]. Због овог повлачења Немци су изгубили значајне индустријске ресурсе и половину житница које су биле један од главних стратешких циљева инвазије на СССР. Због лоше стратешке ситуације на овом делу фронта Хитлер је био принуђен да се сагласи са општим повлачењем немачких јединица на западну обалу реке Дњепар, на којој је требало да се успостави одбрамбена линија Источни зид (-{Ostwall}-), као пандан одбрамбеној линији Западни зид (-{Westwall}-) која је изграђена да би заштитила западне границе Немачке. Међутим, у тренутку када је немачка Група армија „Југ“ напустила источну [[Украјина|Украјину]] и почела да се повлачи преко Дњепра, током септембра, ова линија још увек није била изграђена. Совјетске јединице које су у стопу пратиле немачке јединице које су се повлачиле, искористиле су лоше утврђене немачке положаје на западној обали реке да би у ходу форсирале Дњепар на више места и успоставиле мостобране на западној обали. [[24. септембар|24. септембра]] Совјети су покушали да прошире мостобран падобранским десантом у близини [[Кањев]]а. Иако је овај покушај пропао, нове совјетске јединице које су искористиле заштиту падобранаца, прешле су реку и утврдиле се на мостобрану. Током септембра и октобра месеца немачки положај на Дњепру је постао неодржив док се совјетски мостобран све више и више ширио. Најзначајнији градови дуж Дњепра полако су почели да падају Совјетима у руке. Прво је ослобођен град [[Запорожје]],14.октобра а затим и [[Дњипро|Дњепропетровск]] 25.октобра. У јануару 1944. године десет немачких дивизија које су се нашле у совјетском окружењу код [[Черкаси]]ја успело је да се пробије, али уз велике губитке. Затим се у марту двадесет немачких дивизија из састава 1. оклопне армије којом је командовао генерал [[Ханс-Валентин Хубе]], нашло у окружењу у тзв. Хубеовом џепу код Камењец-Подољског. После две недеље тешких борби 1. оклопна армија је успела да се уз велике губитке пробије из окружења.{{чињеница|date=12. 2015.}}

Даље на Северу, немачка Група армија „Центар“ која је полако потискивана са Хаген линије, изгубила је релативно мало територија, али и важне градове као што су Брјанск 17. и [[Смоленск]], који је ослобођен 25. септембра. Овај град је био кључна тачка комплетног немачког одбрамбеног система, али су немачка 4, 9. армија и 3. оклопна армија још увек држале своје положаје на горњем Дњепру. На делу фронта Групе армија „Север“ једва и да је било борби све до јануара 1944. године када је ослобођен [[Велики Новгород|Новгород]]; до краја фебруара Црвена армија је стигла до [[Естонија|Естоније]].{{чињеница|date=12. 2015. }}

Совјетске јединице које су напредовале на јужном делу фронта, избиле су у марту на румунску границу. [[Одеса]] је ослобођена  10.априла, а [[Севастопољ]] 9.маја 1944. год.{{чињеница|date=12. 2015. }}

=== Белорусија: лето 1944. ===
{{Посебан чланак|Операција Багратион|Лавов-Сандомјежка офанзива|Словачки народни устанак}}

На централном делу фронта, масивна совјетска офанзива под називом [[Операција Багратион]], која је почела [[22. јун]]а [[1944]]. године, довела је до уништења немачке Групе армија „Центар“. Немци су део јединица ове групе армија пребацили две недеље пре почетка совјетске офанзиве у западну Европу како би се супротставили савезничком искрцавању у [[Нормандија|Нормандији]]. Четири совјетска фронта, састављене од 120 дивизија, сручиле су се на ослабљене немачке положаје.{{чињеница|date=12. 2015.}}

Совјети су остварили предност од десет према један у тенковима и седам према један у пешадији у односу на Немце. У тренутку напада совјетска бројчана и квалитативна предност је била огромна. Црвеној армији, која је у овој офанзиви ангажовала преко 2,5 милиона војника, Група армија „Центар“ је могла да се супротстави са једва 800.000 војника. Немачки фронт се распао. Главни град [[Белорусија|Белорусије]], [[Минск]], ослобођен је [[3. јул]]а 1944. године и у њему је опкољено и заробљено 50.000 немачких војника. Десет дана касније совјетске снаге избиле су на предратну границу са Пољском. Брзо напредовање Црвене армије одсекло је јединице Групе армија „Север“ у [[Курландија|Курландији]] од главнине немачких снага. Операција Багратион је по свим мерилима била једна од највећих у Другом светском рату. Губици Црвене армије износили су 765.815 погинулих, несталих, рањених и болесних војника као и 2.957 уништених тенкова и јуришних топова. Немачки губици износили су око 445.000 војника, од којих је највећи део заробљен.

На суседном делу фронта совјети су [[13. јул]]а 1944. године покренули Лавов-Сандомирску офанзиву која је натерала немачке снаге у западној Украјини на повлачење. Црвена армија је на југу ушла у Румунију што је довело до значајних политичких промена у овој држави. У пучу, који је изведен 23. августа збачена је нацистички оријентисана румунска влада што је омогућило совјетима да већ 31. августа уђу у [[Букурешт]]. 12. септембра у [[Москва|Москви]] је потписано примирје између Румуније и Совјетског Савеза под условима које је диктирала совјетска влада. Излазак Румуније из рата створио је велику празнину на јужном крилу Источног фронта, што је за последицу имало губитак читавог [[Балканско полуострво|Балкана]].{{чињеница|date=12. 2015.}}

У Пољској је брз продор Црвене армије приморао Пољску домовинску армију да започне Операцију Темпест. Током [[Варшавски устанак|Варшавског устанка]] совјетска армија зауставила се на реци [[Висла|Висли]], немоћна да помогне пољским устаницима у [[Варшава|Варшави]]. Покушај 1. пољске и Црвене армије да помогне борцима у граду одбијен је крајем септембра уз тешке губитке, због издаје лондонских експонената међу устаницима . 
У [[Словачка|Словачкој]] је од августа до септембра 1944. године трајао [[Словачки народни устанак]] који је представљао борбу између јединица немачког Вермахта и побуњених словачких трупа. Центар устанка био је у [[Банска Бистрица|Бањској Бистрици]].{{чињеница|date=12. 2015.}}

Дана 8. септембра 1944. године. Црвена армија отпочела је напад на Дукла кланац на Словачко-Пољској граници. Два месеца касније Руси су пробили линију фронта и ушли у Словачку. Губици обе стране су износили: 85.000 совјетских војника и неколико хиљада Немаца, Словака и Чеха.{{чињеница|date=12. 2015.}}

=== источна Европа: јануар-март 1945. ===
{{Посебан чланак|Висло-Одранска офанзива}}
[[Датотека:Eastern Front 1945-01 to 1945-05.png|мини|300п|Совјетска напредовања од [[1. јануар]]а [[1945]]. до [[7. мај]]а 1945.]]

Јединице Црвене армије су коначно ушле у [[Варшава|Варшаву]] 17.јануара 1945. године након што су је Немци сравнили са земљом и напустили.  Однос снага био је значајно у корист Црвене армије која је имала девет пута више војника, десет пута више артиљерије и десет пута више тенкова и самоходне артиљерије у односу на [[Вермахт]]. Након четири дана жестоких борби Црвена армија је пробила немачку линију фронта и наставила даље напредовање преваљујући у просеку 30-40 -{km}- дневно. Током ове офанзиве, која је трајала 23 дана, опкољен  је град [[Познањ]], а јединице Црвене армије избиле су на реку [[Одра|Одру]], на само 60 -{km}- од [[Берлин]]а. Укупни совјетски губици током ове операције износили су 194.000 војника (мртви, нестали, болесни и рањени) и 1.267 тенкова и јуришних топова.{{чињеница|date=12. 2015.}}

Дана [[25. јануар]]а 1945. године. Хитлер је преименовао постојеће немачке групе армија: Група армија „Север“ преименована у Групу армија „Курландија“; Група армија „Центар“ је преименована у Групу армија „Север“, а Група армија „А“ је преименована у Групу армија „Центар“. Група армија „Север“ је сатерана у мали џеп око града [[Калињинград|Кенигзберга]] у Источној Пруској.{{чињеница|date=12. 2015.}}

Контранапад који је извела немачка Група армија „Висла“, под командом [[Хајнрих Химлер|Хајнриха Химлера]], претрпео је неуспех [[24. фебруар]]а што је за последицу имало совјетски продор у [[Померанија|Померанију]] и чишћење десне обале реке Одре од преосталих немачких јединица. На југу су пропала три немачка покушаја да се деблокира немачки гарнизон у [[Будимпешта|Будимпешти]] због чега су се немачке јединице у граду предале 13. фебруара. Немачке армије су поново прешле 6.марта у контранапад на Хитлерово инсистирање да се линија фронта поново успостави на реци [[Дунав]]. Немачки напад је разбијен [[16. март]]а, а истог дана Црвена армија је прешла у офанзиву. Црвена армија ушла је у Аустрију [[30. март]]а, а [[Беч]] је заузет [[13. април]]а.{{чињеница|date=12. 2015.}}

Кенингсберг је пао [[9. април]]а, али су поједине немачке јединице наставиле да пружају отпор на мостобранима на Хајлгенбелу и у Курландији све до краја рата. Операција у Источној Пруској, иако у сенци Висло-Одранске операције и касније [[Битка за Берлин|битке за Берлин]], била је једна од највећих и најскупљих које је Црвена армија водила у Другом светском рату. У периоду од 13. јануара до 25. априла Црвена армија имала је губитке од 584.788 војника и 3.525 тенкова и јуришних топова.{{чињеница|date=12. 2015.}}

Почетком априла месеца, [[Ставка]] је повукла из борбе [[2. Белоруски фронт]] генерала [[Константин Рокосовски|Константина Рокосовског]] и пребацила га на запад, на источну обалу реке Одре. Током прве две недеље априла совјети су извршили, до тада, најбржу рокаду јединица на првој линији фронта. [[1. Белоруски фронт]] генерала [[Георгиј Жуков|Георгија Жукова]], који се налази на линији фронта од [[Франкфурт на Одри|Франкфурта на Одри]], на југу, па све до [[Балтичко море|Балтика]] на северу, пребачен је на део фронта наспрам [[Зеловски висови|Зеловских висова]]. 2. Белоруски фронт заузео је некадашње положаје 1. Белоруског фронта, северно од Зеловских висова. Пребацивање совјетских јединица отворило је привремене празнине у совјетском распореду што су остаци 2. немачке армије, која је била у окружењу у Гдањску, искористили да се пребаце преко реке Одре. На југу је маршал Коњев променио правац напредовања [[1. Украјински фронт|1. Украјинског фронта]] који је уместо ка [[Шлеска|Горњој Шлезији]] наставио да наступа на северозапад ка реци [[Лужичка Ниса|Ниси]]. Ова три совјетска фронта укупно су бројала 2,5 милиона војника (укључујући и 75.556 војника 1. пољске армије); 6.250 тенкова; 7.500 авиона; 41.600 артиљеријских оруђа; 3.225 ракетних лансера типа Каћуша и 95.388 моторних возила.{{чињеница|date=12. 2015.}}

=== Берлин: април 1945. ===
{{Посебан чланак|Битка за Берлин}}

Све што је Совјетима остало да ураде је да лансирају офанзиву и освоје територију која ће касније ући у састав [[Немачка Демократска Република|Источне Немачке]]. Совјетска офанзива је имала два циља. Како је [[Јосиф Стаљин|Стаљин]] гајио сумње у намере западних савезника да предају совјетској страни територију коју би они окупирали а која је припадала послератној Совјетској окупационој зони, офанзива је требало да буде извршена на широком фронту, и да напредује што је могуће брже на запад, како би се са западним савезницима сусрела што је даље могуће. Али главни мотив је био да се освоји Берлин. Ова два циља су била међусобно сагласна, јер запоседање окупационе зоне не би било могуће извести брзо уколико се не заузме Берлин. Такође је значајна била чињеница да су се у Берлину налазили стратешки циљеви, као што су Адолф Хитлер, и [[Историја нуклеарног оружја#Други светски рат|њемачки нуклеарни програм]].

Офанзива чији је циљ био да се заузме Источна Немачка и Берлин је започела [[16. април]]а нападом на [[Битка за Берлин#Битка за Одру-Најсе|немачку линију фронта на рекама Одра и Најсе]]. Након неколико дана жестоких борби, Совјетски 1. БФ и 1. УФ су направили рупе у немачкој линији фронта, и јуришали су Источном Немачком. До [[24. април]]а делови 1. белоруског фронта и 1. украјинског фронта су завршили опкољавање Берлина, и [[Битка за Берлин]] је ушла у своје финалне етапе. [[25. април]]а, 2. БФ се пробио кроз линију немачке 3. оклопне армије, јужно од [[Шчећин]]а. Сада им је био слободан пут на запад према [[Британска 21. армијска група|Британској 21. армијској групи]] и на север према балтичкој луци [[Штралзунд|Штралсунд]]. [[Совјетска 58. гардијска дивизија]] из [[5. гардијска армија|5. гардијске армије]] је успоставила контакт са [[Америчка 69. пешадијска дивизија|Америчком 69. пешадијском дивизијом]] из [[Америчка прва армија|Прве армије]] близу [[Торгау]]а, на реци [[Лаба|Лаби]].{{чињеница|date=12. 2015.}}

Дана [[29. април]]а, док су се совјетски војници пробијали ка центру Берлина, Адолф Хитлер се оженио [[Ева Браун|Евом Браун]], а затим извршио самоубиство 30.априла попивши [[цијанид]] и пуцајући у себе. [[Хелмут Вајдлинг]], командант одбране Берлина, је предао град Совјетима [[2. мај]]а. Све заједно, берлинска операција (16. април - 8. мај) је стајала Црвену армију 361.367 војника (мртвих, несталих, рањених и болесних) и 1.997 тенкова и јуришних топова. Немачке губитке у овом периоду није могуће ни приближно одредити.{{чињеница|date=12. 2015. }}

У 02:41 ујутро [[7. мај]]а, [[1945]], у врховном штабу савезничких снага, немачки начелник генералштаба, генерал [[Алфред Јодл]] је потписао документе о безусловној предаји свих немачких снага савезницима. У документима је између осталог стајало ''Све снаге под немачком контролом ће прекинути активне операције у 23:01 часа по Централно-европском времену, 8. маја 1945''. Наредног дана, мало пре поноћи, Кајтел,Штупф и Фидебург потписали капитулацију у Берлину, у штабу маршала Жукова. [[Крај Другог светског рата у Европи|Рат у Европи је завршен]].{{чињеница|date=12. 2015.}}

У Совјетском Савезу се узима да је рат завршен [[9. мај]]а, када је предаја ступила на снагу по [[Москва|московском]] времену. Овај датум се слави као национални празник, [[Дан победе]] (День Победы) у [[Русија|Руској Федерацији]] и неким другим постсовјетским земљама.{{чињеница|date=12. 2015.}}

Неке немачке армије су у почетку одбиле да се предају, и наставиле су са [[Прашка офанзива|борбама у Чехословачкој]] отприлике до [[11. мај]]а.{{чињеница|date=12. 2015.}}

== Вође ==
Совјетски Савез и Нацистичка Немачка су биле идеолошки вођене тоталитарне државе у којима су вође имале готово апсолутну власт. Карактер сукоба је стога био одређен личностима вођа и њиховим идеологијама у много већој мери него на било којем другом бојишту Другог светског рата.{{чињеница|date=12. 2015.}}

[[Адолф Хитлер]] је држао ратне акције под чврстом контролом, проводећи доста времена у командним бункерима (најпознатији су били код [[Растенбург]]а у [[Источна Пруска|Источној Пруској]], код [[Виница (Украјина)|Винице]] у [[Украјина|Украјини]], и у [[Берлин]]у). У кључним периодима рата, држао је дневне ситуационе конференције, на којима је користио свој завидни таленат за јавне наступе да придобије за себе генерале који би му се противили.{{чињеница|date=12. 2015. }}

Веровао је да је војни геније, са потпуним увидом у ратна збивања. У августу 1941. када су [[Валтер фон Браухич]] (начелник [[Вермахт]]а) и [[Федор фон Бок]] предлагали напад на Москву, Хитлер је уместо овога наредио опкољавање и освајање Украјине, како би заузео украјинске житнице, индустрију и природне ресурсе. Неки историчари верују да је ова била погрешна одлука, којом је Хитлер пропустио прилику да победи у рату.{{чињеница|date=12. 2015.}}

Хитлер је веровао да је током зиме 1941—1942. његово тврдоглаво одбијање да допусти немачким армијама да се повуку спасло [[Група армија Центар|групу армија Центар]]. Касније је рекао [[Ерхард Милх|Ерхарду Милху]],

:Морао сам да будем непопустљив. Морао сам да кажем чак и мојим најближим генералима да се спакују, два генерала армије, на пример … Овој господи сам само могао да кажем, „Вратите се у Немачку што брже можете – али оставите армију под мојом командом. И армија остаје на фронту."

Успешна совјетска одбрана Москве навела је Хитлера да инсистира на одсудној одбрани територија, чак и када то није имало никаквог војног смисла и да отпушта генерале који су се повлачили без његове изричите дозволе. Официри који су показивали личну иницијативу замењени су са фанатичним Нацистима који су извршавали само његова наређења. Велики број заробљених немачких војника у другој половини рата, у бици код Стаљинграда, у Корсун-Черкаси џепу и на другим местима био је директна последица Хитлерових наређења. Многе дивизије остајале су опкољене у градовима тврђавама или су биле бесмислено жртвоване на неважним секторима фронта зато што Хитлер није дозвољавао повлачење и напуштање освојених територија.{{чињеница|date=12. 2015.}}

Хитлерово некомпетентно командовање Немачком војском изазвало је фрустрацију код многих његовим фелдмаршала и генерала што је био и један од главних разлога за покушај државног удара 1944. године који је пропао 20. јула исте године и чији организатори и учесници су били осуђени на смрт. После неуспелог државног удара Хитлер је изгубио поверење у војску и у даљем току рата се у потпуности ослањао на [[Шуцштафел|СС]] и на проверене чланове Нацистичке партије. Ограничивши се само на СС и проверене нацисте, Хитлер је до краја рата именовао на кључне положаје у војсци гомилу неспособњаковића и улизица; очигледан пример овакве праксе било је именовање шефа СС [[Хајнрих Химлер|Хајнриха Химлера]] за команданта Групе армија „Висла“ која је учествовала у одбрани Берлина [[1945]]. године који је убрзо подлегао притиску и претрпео нервни слом само да би био замењен са способним немачким генералом Готардом Хајнрицијем.

Хитлерово управљање ратом имало је катастрофалне последице за Немачку армију која се борила до краја рата само захваљујући професионализму и истрајности својих официра и војника. Ипак, савезнички генерали који су читали дешифроване немачке војне депеше увек су били срећнији када је немачким јединицама које су се налазила на правцу њиховог напредовања командовао Хитлер. Ф. В Винтерботом је написао следеће за Хитлерово наређење [[Герд фон Рундштет|Герду фон Рундштету]] да настави напад на запад током Арденске офанзиве:

:''Из искуства смо знали да кад Хитлер одбије да слуша препоруке својих генерала, ствари крену лоше без изузетка.''

[[Јосиф Стаљин]] је сносио највећу одговорност због совјетских неуспеха током прве две године рата.{{чињеница|date=12. 2015.}}

У [[Велика чистка|Великој чистки]] спроведеној по Стаљиновом наређењу у [[Црвена армија|Црвеној армији]] тридесетих година 20. века, страдао је високи официрски кадар укључујући и заговорника модерног блицкрига [[Михаил Тухачевски|Михаила Тухачевског]]. На кључна места у армији именовани су опортунисти као што је био [[Григориј Кулик]], који се противио механизацији армије и производњи тенкова. Неповерење у војску довело је до стварања система „двоструког командовања“ у којем је сваки високи официр имао свог [[политички комесар|политичког комесара]] који је обавезно био члан [[Комунистичка партија Совјетског Савеза|Комунистичке партије СССР]] и који се старао да официр послушно спроводи наређења партије.{{чињеница|date=12. 2015.}}

Након совјетске окупације источне [[Пољска|Пољске]], [[Балтичке државе|Балтичких држава]] и [[Бесарабија|Бесарабије]] 1939-40. године. Стаљин је инсистирао да сваки педаљ окупиране територије буде под контролом војске; због тога су војне јединице са добро утврђених граничних положаја пребачене на запад, на нове границе Совјетског Савеза, на истуреним положајима који су били тешко одбрањиви. Претпостављало се да ће предстојећи рат бити вођен изван граница СССР због чега су слабо разрађивани војни планови за његову одбрану. Са порастом напетости између две земље, на пролеће 1941. године. Стаљин се свим силама трудио да не пружи повод Хитлеру за напад на СССР; због тога је одбио да дозволи да Црвена армија повиси степен борбене готовости када је уочено концентрисање немачких јединица на граници и када су учестали прелети немачких извиђачких авиона. Због овог Стаљиновог одбијања да прихвати стварну ситуацију Немци су успели да у првим данима агресије на СССР униште скоро целокупну руску авијацију која је још увек била распоређена на истуреним аеродромима у близини линије фронта.

Стаљиново инсистирање на сталним контранападима без претходне припреме проузроковале су губитак скоро свих расположивих тенкова којима је Црвена армија располагала 1941. године на Источном фронту; многи тенкови су због лошег планирања и логистичке подршке једноставно остали без горива на путу за бојиште.{{чињеница|date=12. 2015.}}

[[Датотека:Marshal_of_the_USSR_1976_CPA_4553.jpg|мини|140п|[[Георгиј Жуков|Георгија Жукова]] многи сматрају једним од најуспешнијих теренских команданата.]]

За разлику од Хитлера, Стаљин је био способан да учи на својим грешкама и знатно је усавршио своје умеће вођења рата. Врло брзо је схватио опасност коју са собом носи лоша припрема ратних операција због чега је инсистирао на успостављању компетентне команде и контроле над организацијом која је била поверена Ставки, коју су чинили [[Семјон Тимошенко]], [[Георгиј Жуков]] и [[Климент Ворошилов]].{{чињеница|date=12. 2015. }}

У преломној фази рата, током јесени [[1942]]. године. Стаљин је учинио велике уступке армији: поново је успостављена јединствена команда, враћене су еполете које су носили царистички официри који су се прикључили револуцији [[1917]]. године и др. Елитне дивизије добиле су наслов „Гардијске“. Међутим, ови уступци били су уведени заједно са строгим правилима службе: Наредба бр. 277, издата 28. јула 1942. године претила је војним судом оним официрима који се повуку без наређења. Непослушни официри и војници били су прекомандовани у казнене батаљоне и чете, а оне који би покушали да побегну са фронта ликвидирао је [[НКВД]]-а на лицу места без претходног суђења.

Чим је постало јасно да ће [[Совјетски Савез]] победити у рату Стаљин се постарао да пропаганда стално потенцира његово војно вођство као пресудно за победу у рату; победнички совјетски генерали су гурнути у запећак и никада им није дозвољено да се баве политиком. После рата Црвена армија је претрпела још једну чистку: многи успешни официри су деградирани и распоређени на неважне функције (укључујући и Жукова, Малиновског и Коњева); неколицини је мучењем изнуђено признање за ковање завере због чега су послати у [[Гулаг]]е. Никоме није дозвољено да угрози Стаљинов култ личности. Једини изузетак било је послератно именовање Жукова за министра одбране.{{чињеница|date=12. 2015.}}

== Окупација и репресије ==
[[Датотека:The last Jew in Vinnitsa, 1941.jpg|десно|мини|200п|Припадник ''Einsatzgruppe D'' убија Јеврејина који клечи испред попуњене масовне гробнице у Виници, [[Украјина]], 1941.]]
Немачка је током [[1941]]. године освојила огромне територије које је требало умирити и на њима успоставити немачку управу. Неки совјетски грађани, углавном у републикама у којима Руси нису чинили већину становништва, дочекали су немачке освајаче као ослободиоце од стаљинистичке репресије. Међутим, није им требало много да схвате да су њихови нови господари скоро исто толико сурови као и њихови претходници. Нацистички оријентисани национални Белоруски, Украјински и Козачки ослободилачки покрети нису уливали поверење Хитлеру; неки од ових покрета прикључени су немачкој војсци док су други брутално угушени. Ни једна од окупираних територија није имала било какав облик самоуправе. Напротив, нацистичка идеологија планирала је да овај део Совјетског Савеза колонизује немачким становништвом, док би домаће становништво било ликвидирано, прогнано или претворено у робовску радну снагу.

Неке окупиране територије, као што је то био случај са Балтичким државама, постале су саставни део Велике Немачке; у другима су формирани Комесаријати који су имали задатак да извуку максималну корист са ових територија. У септембру 1941. год. [[Ерих Кох]] је именован за Комесара Украјине. У свом поздравном говору Кох је изнео суштину немачке политике према окупираним територијама: „Ја сам познат као крволочни пас… Наш посао је да из Украјине исисамо сва добра којих се можемо дочепати… Од вас очекујем највећу могућу суровост према локалном становништву."

Злочини према јеврејском становништву на окупираним територијама у Совјетском Савезу су почели одмах по њиховој окупацији. Поред [[Ајнзацгрупе|СС Ајнзацгрупа]] које су окупљале и убијале Јевреје, Немци су охрабривали и локалне антисемите да се укључе у њихов систематски погром. У јулу 1941. год. [[Шуцштафел|СС]] група под командом генерала [[Ерих фон дем Бах-Зелевски|Ериха фон дем Бах-Зелевског]] започела је систематско убијање Јевреја, укључујући и масакр код Баби-Јара у којем је убијено 30.000 људи. До краја 1941. године преко 50.000 немачких војника било је ангажовано на ликвидацији Јевреја. Постепена индустријализација овог гнусног подухвата довела је до усвајања тзв. [[Коначно решење|Коначног решења]] јеврејског питања и до покретања [[Операција Рајнхарт|Операције Рајнхард]] у склопу које су формирани логори за истребљивање Јевреја: машинерија за [[холокауст]]. Током три године окупације убијено је између 1-2 милиона совјетских Јевреја. И друге етничке групе, укључујући Роме и Синте, такође су биле мета организованог истребљивања.{{чињеница|date=12. 2015.}}

Масакр Јевреја и других етничких мањина био је само део смрти које је проузроковала нацистичка окупација. Много хиљада совјетских грађана је такође убијено, али је највише умрло од глади због немачких реквизиција за војску. Током повлачења кроз Украјину и Белорусију 1943-44. године немачки окупатори су дословно примењивали политику "[[Спаљена земља|спаљене земље]]". Немачка војска спалила је многе градове и села, уништила комплетну инфраструктуру и залихе хране и усеве што је за последицу имало смрт многих цивила који су умирали од глади или зиме. Укупан број цивила који су погинули или умрли током Другог светског рата у Совјетском Савезу креће се од 7 милиона (Енциклопедија Британика) до 17 милиона (-{Overy}-).

Нацистичка идеологија и суров третман локалног становништва и руских ратних заробљеника подстакла је стварање широког партизанског покрета отпора на окупираним територијама којима су се прикључили чак и антикомунисти и националисти. Партизански покрет на окупираним територијама, који је бројао и до неколико стотина хиљада војника (велики број његових припадника чинили су официри и војници Црвене армије који су током немачког блицкрига 1941. године остали иза немачке линије фронта), као и прилике које немачка војска није искористила, представљају један од главних фактора који су допринели поразу [[Вермахт]]а на Истоку.{{чињеница|date=12. 2015.}}

== Индустријска производња ==
Совјетска победа је у великој мери извојевана захваљујући способности совјетске индустрије да надмаши немачку, упркос великим губицима у људству и територијама. Стаљинови петогодишњи планови су почев од 1930. спровели процес индустријализације области око [[Урал (планина)|Урала]] и централне Азије. Возови који су током 1941. године довозили руске јединице на фронт, у повратку су вршили евакуацију на хиљаде фабрика из Белорусије и Украјине на сигурне области далеко од линије фронта.{{чињеница|date=12. 2015.}}

Како су током 1943. године људске резерве биле на измаку, Црвена армија је у предстојећим великим офанзивама морала да се ослони на војну технику. Повећање производње војне индустрије постигнуто је на уштрб животног стандарда обичних грађана - повећање је углавном постигнуто применом принципа „тоталног рата“ под паролом „све за фронт“ - као и уз помоћ војне опреме која је у складу са [[Закон о зајму и најму|Споразумом о зајму и најму]] допремана из [[Сједињене Америчке Државе|САД]] и [[Уједињено Краљевство|Уједињеног Краљевства]].

Немачка индустрија није могла да се такмичи са Совјетском производњом (у 1943. године. Совјетски Савез је произвео 24.000 тенкова наспрам 13.000 немачких). Совјети су постепено усавршавали постојећу ратну технику, у исто време поједностављујући и убрзавајући процес производње што је знатно утицало на повећање продуктивности војне индустрије. У међувремену, немачка индустрија је била принуђена да развија нову, знатно усавршену војну технику као што су то били тенкови типа Пантер и противоклопни бацачи типа Панцерфауст чији је процес производње био прилично сложен и дуготрајан.{{чињеница|date=12. 2015.}}

== Жртве ==
* [https://web.archive.org/web/20101225004221/http://web.jjay.cuny.edu/~jobrien/reference/ob62.html (извор)] Источни фронт је јединствен у Другом светском рату по величини и жестини борби које су на њему вођене. Источни фронт је такође био најсмртоносније ратиште у Другом светском рату. Немачки војни губици на Источном фронту износили су преко 4 милиона војника, совјетски, између 7-8 милиона војника док је број цивилних жртава био око 14 милиона. Овако великом броју жртава допринео је геноцидни карактер убијања у Совјетском Савезу, која су обухватала не само смрти на бојном пољу већ и бројне злочине над цивилним становништвом, убијање ратних заробљеника обе стране, убијање заробљених партизана, масовна немачка неселективна употреба артиљерије и авијације као и бруталност са којом је Стаљин третирао претпостављене непријатеље његовог режима. Честе борбене операције, али највише примена политике „спаљене земље“ довела је до уништења великог броја насељених места као и залиха хране и усева у пољима што је проузроковало додатне патње и смрт цивилног становништва које је умирало од болести, глади и хладноће.{{чињеница|date=12. 2015.}}

Према наводима генерала Романа Руденка током [[нирнбершка суђења|суђења у Нирнбергу]], материјална штета у Совјетском Савезу, коју је нанела инвазија сила Осовине, процењује се на 679 милијарди рубаља. Ова штета се састоји у, између осталог, потпуном или делимичном уништењу 2.508 црквених објеката, 1.710 градова, 70.000 села и заселака, 31.850 индустријских постројења, 40.000 миља железничке пруге, 4.100 железничких станица, 40.000 болница, 84.000 школа, и 43.000 јавних библиотека. Седам милиона коња и 17 милиона оваца и коза је заклано или одвезено<ref>''-{[[Њујорк тајмс]]'', [[9. фебруар]] [[1946]], Volume 95, Number 32158.}-</ref>

== Види још ==
{{Велики отаџбински рат}}
* [[Хронологија Источног фронта]].
* [[Војна историја Немачке током Другог светског рата]].
* [[Операција Зилберфухс]], напад сила Осовине на совјетски Арктик.
* [[Совјетска инвазија Манџурије|Операција Августовска олуја]], совјетска кампања против [[Јапан]]а у [[Манџурија|Манџурији]].
* [[Хронологија Другог светског рата]].
* [[Заробљена немачка опрема у совјетској употреби на Источном фронту]]
* [[Пакфронт]], совјетска војна тактика
* [[Панцеркајл|Панцеркрејл]], немачка војна тактика

== Референце ==
{{извори}}

== Литература ==
* {{Cite book|ref=harv| last=Beevor| first = Antony| last2=Cooper| first2 = Artemis| title = Stalingrad|year=1998| url =https://archive.org/details/stalingrad0000beev| publisher = Viking| location = |id=}}
* {{Cite book|ref=harv| last=Beevor| first = Antony| title = Berlin: The Downfall 1945|year=2002| url =https://archive.org/details/berlindownfall190000beev| publisher = Penguin| location = |id=}}
* {{Cite book|ref=harv| last=Erickson| first = John| title = The Road to Stalingrad|year=1975| url =https://archive.org/details/roadtostalingrad0000eric_c1j5| publisher = Harper &amp; Row| location = |id=}}
* {{Cite book|ref=harv| last=Erickson| first = John| title = The Road to Berlin|year=1982| url = | publisher = Harper &amp; Row| location = |id=}}
* {{Cite book|ref=harv| last=Erickson| first = John| last2=Dilks| first2 = David| title = Barbarossa, the Axis and the Allies|year=1994| url = | publisher = Edinburgh University Press| location = |id=}}
* {{Cite book|ref=harv| last=Glantz| first = David| last2=House| first2 = Jonathan| title = When Titans Clashed: How the Red Army stopped Hitler|year=1995| url = | publisher = University Press of Kansas| location = |id=}}
* {{Cite book|ref=harv| last=Guderian| first = Heinz| title = Panzer Leader|year=2001| url = | publisher = [[Da Capo Press]], New York| location = |id=}}
* {{Cite book|ref=harv| last=Liddell Hart| first = Basil| title = History of the Second World War|year=1973| url =https://archive.org/details/historyofsecondw0000lidd_i0g4| publisher = Cassel &amp; Co; Pan Books| location = |id=}}
* Rudiger Overmans''Deutsche militarische Verluste im Zweiten Weltkrieg''
* {{Cite book|ref=harv| last=Overy| first = Richard| title = Russia's War: A History of the Soviet Effort: 1941—1945|year=1997| url =https://archive.org/details/russiaswar00over_0| publisher = Penguin| location = |id=}}
* {{Cite book|ref=harv| last=Seaton| first = Albert| title = The Russo-German War 1941—45|year=1971| url = | publisher = Praeger| location = |id=}}
* {{Cite book|ref=harv| first = F. W.| last=Winterbotham| title = The Ultra Secret|year=1974| url = | publisher = Orion| location = |id=}}

== Спољашње везе ==
* [https://web.archive.org/web/20040605002900/http://www.onwar.com/maps/wwii/eastfront1/index.htm OnWar мапе Источног фронта]
* [http://www.wilhelm-radkovsky.de/ Erinnerungen des Leutnants d.R. Wilhelm Radkovsky 1940—1945.]
* [http://english.pobediteli.ru/ Победители: Флеш анимација Источног фронта] (слике, снимци, интервјуи, меморијали. Писано из руске перспективе)
* [https://web.archive.org/web/20120716181951/http://www.feldgrau.com/index.html Feldgrau.com] Немачке оружане снаге 1919—1945.

{{Други светски рат}}
{{подножје|Историја}}

[[Категорија:Источни фронт у Другом светском рату| ]]
[[Категорија:Велики отаџбински рат]]
[[Категорија:Бојишта Другог светског рата]]