Корисник:Emilijamartic1/песак2

С Википедије, слободне енциклопедије
Библиотека јавних информација
Оснивање31. јануара 1977.
ЛокацијаПариз, Француска
Врстајавна административна установа зависна од Министарства културе
Обим10.400 м 2 читаоница на 3 нивоа
ТиражОдштампано 371.000 томова
ДиректорКристин Карие
Адресаулица Бобоург бр. 19
75004 Париз
Веб-сајтbpi.fr

Библиотека јавних информација[1] (фр. La Bibliothèque publique d’information), такође позната под скраћеницом Бпи (фр. Бpi), главна је јавна библиотека у Паризу . Основана као национална јавна установа, има статус удружене организације са Центром Жорж Помпиду (фр. Centre Georges-Pompidou), у коме се физички налази. Садржи приближно 400 000 докумената, укључујући 360 000 томова.

Историја[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Национални центар уметности и културе Жорж Помпиду (фр. Centre national d'art et de culture Georges-Pompidou).

Генеза пројекта[уреди | уреди извор]

Пројекат за велико јавно читање библиотеке у центру Париза, намењен за ублажавање загушења у Народној библиотеци, доследан је са одлуком да се пренесе на Централне хале у Рунгису (фр. Rungis) у 1963. - 1965. године . Генерални администратор Националне библиотеке Етиен Денери (фр. Étienne Dennery) предложио је да се искористи слободни простор за инсталирање ове опреме.

Међуресорни одбор за јавно читање основан је 1966. године под вођством Жоржа Помпидуа , који је овом питању придавао велики значај, а нова библиотека била је под V-тим планом. Требало је да понуди 1.300 места, 1.000.000 свезака и 2.000 периодичних публикација преко 11.000  м 2 и да буде отворена за све. Програм је одобрен од стране министра националног образовања, Алон Перифита (фр. Alain Peyrefitte), 11. децембра 1967. 24. октобра 1968, под вођством Ренеа Капитанта (фр. René Capitant), Паришки савет је утврдио локацију јавне библиотеке на платоу Бобоург, власништво града Париза. Архитектонски пројекат, који је предвиђао изградњу неколико зграда усред зелених површина, развио је архитекта Бернард Фажерон.

Према Жан-Пиеру Сегуину (фр.Jean-Pierre Seguin), тадашњем главном кустосу у Националној библиотеци и који је требало да постане први директор Бпи-а: „Његов позив биће информативна библиотека, а састав фонда биће усмерен ка општој неспецијализованој студији. Збирке ће занимати све дисциплине и тицаће се стране производње, као и француске продукције.[2] »  На кризу, тада широко препознату и осуђену у читању, која се нарочито манифестовала падом читалачке праксе, Жан-Пиер Сегуин је предложио да се одговори опремом која се неће користити за читање већ за информације. За њега је библиотека „живо средиште културе и информисања“[3] од које корисник, који има сва средства неопходна за оријентацију, мора бити у могућности да потпуно слободно бира и која не мора читаоца да упути на одређену врсту дела. Нова установа, пише Жан-Пиер Сегуин, „биће намењена информацијама више него једноставном читању, које ће се потом састојати у омогућавању корисницима да имају ажуран инвентар фонда других библиотека, анализирају садржај набављених докумената, селективне библиографије и телефонску секретарицу “  .[4]

Имплементација[уреди | уреди извор]

Након одлуке председника републике Жоржа Помпидуа у децембру 1969. године о стварању новог музеја модерне уметности на платоу Бобоург[5], у фебруару 1970. године одлучено је да се два пројекта комбинују у оквиру исте културне опреме. У концепцији председника Помпидуа, библиотека је требало да привуче посетиоце који би затим могли да открију остале културне активности које се нуде.

Библиотека јавних информација, Париз, децембар 2011.

Библиотекари су од почетка критиковали нову опрему, доводећи у питање недостатак позајмљивања књига, као и дубље концепт информационе библиотеке, окрећући леђа традиционалној политици развоја читања јавно.

Нова библиотека је требало да буде пилот установа, излог за све иновације у области информисања и јавног читања. Поред бесплатног приступа штампаним и периодичним збиркама, читаоцима је под истим условима морала да понуди приступ новим технологијама, односно у време отварања, аудиовизуелним документима. Оснивач Жан-Пиер Сегуин такође је желео да Бпи буде прва библиотека у Француској која има рачунарски систем; штавише, у то време на визионарски начин, јер расположива техника још увек није била дорасла овој амбицији, овај рачунарски систем није морао бити алат за управљање у служби библиотекара, већ алат за истраживање у служби читалаца.

О јавном информисању библиотека је формално основана је Одлуком Н О  76-82 од 27. јануара 1976. Отворена је за јавност годину дана касније 31. јануара 1977.

Обнова 1997-2000.[уреди | уреди извор]

У јесен 1997. , Центар Помпиду и његови различити одсеци затворили су се ради генералне обнове која је завршена крајем 1999 . Током овог периода, Бпи је отворио привремене и уске просторије у суседном округу Орлож, у улици Брантом, док је изводио пројекат глобалне рекомпјутеризације свог документарног система. Центар Помпиду поново је отворио своја врата у јануару 2000. године: приступ библиотеци је сада са задњег дела Центра, улица Бобоург. У 2015. години да се побољша време чекања које може да достигне више од четири сата[6], усваја систем за емитовање саобраћаја у реалном времену кроз наменску мобилну апликацију и изазива „мит“ свог реда стављајући га у перспективу помоћу објективних мерења.[7] Од 8 нивоа Центра Помпиду који су доступни јавности на укупној површини од 45.000  м 2 [8], Бпи, са сопственом кафетеријом и чији је улаз сада независан од Форума, заузима трећину нивоа 1 у полукату и нивоа 2 и 3 , или приближно 17.000  м 2 , укључујући 10.400  м 2 читаоница. Остатак зграде, приближно 28.000  м 2, у ствари је посвећен Националном музеју модерне уметности, који се састоји од 18.500  м 2 сталних и привремених изложбених простора, ту су и његови анекси и простори повезани са њим (едукативне радионице, књижаре, бутик, ресторани итд.).

Када се поново отвори, нуди много развијенији документарни систем: са исте радне станице корисник може приступити каталогу библиотеке и разним базама података, као и одабраним ЦД-РОМ-овима и веб локацијама. Такође нуди увид у своје звучне документе путем робота. У 2004. години, што је модернизовао консултације своје колекције документарног филма: Филмови су сада доступни за консултације о мултимедијалним станицама. Године 2006, успоставља се портал за документарне филмове који замењује претходни систем доносећи значајна побољшања: тематско саветовање о различитим врстама електронских извора (филмови, веб странице итд.).

2008. године обновљена је веб страница интегришући проблеме приступачности.

У периоду 2013-2014. Покренула је пројекат за реновирање своје веб странице: три веб локације су стављене на мрежу у октобру 2014. године:

  • институционална веб локација www.bpi.fr[9], која представља опште информације о библиотеци, њеним мисијама, као и збирке и практичне информације.
  • професионална веб локација[10]  која има за циљ да представи информације и услуге намењене професионалцима у библиотекама и документацији, као и акције сарадње које се спроводе или у којима Бпи учествује.
  • веб часопис Бализ[11], који представља „тематски садржај о актуелним догађајима“.

Истовремено, нови каталог заснован на јединственом систему претраживања  доступан је на мрежи.[12] Коначно, ту је и сајт Националног каталога документарних филмова[13]  , избора од 1.500 документарних филмова о чијим се правима преговара за јавне библиотеке медија.

Од 2015. године присутан је и на мобилним уређајима кроз три апликације[14], чије подручје деловања премашује подручје Бпи:

  • Еурекои који омогућава корисницима Интернета да постављају своја питања, али такође приступају претраживачу који индексира више од 5.000 питања и одговора које су изабрали библиотекари.
  • Богатсво (фр. Affluences) која посетиоцима омогућава да знају распоред, услуге, а посебно тренутно и предвиђено време чекања за сваки сат у дану, а све се ажурирају сваког минута.
  • Центар Помпиду који вам омогућава да откријете савремене уметничке колекције музеја у коме се налази библиотека.

Мисије и организација[уреди | уреди извор]

Бпи има одређене карактеристике које га разликују од већине других јавних библиотека:

  • национална јавна установа : то није општинска библиотека, већ национална јавна установа под надзором Министарства надлежног за културу (то је „национална библиотека“, како је наведено указом којим је основана [15] );
  • нема кредита: колекције су резервисане за консултације на лицу места;
  • нема продавнице: све његове колекције су слободно доступне, а Бпи нема складиште . Као резултат тога, био је пионир у увођењу корова у Француској, то јест у уклањању онолико докумената из збирки сваке године колико их има;
  • мисија националне сарадње : она такође врши мисију националне сарадње. Од почетка је Бпи морао да састави каталог фонда других француских библиотека и да га ажурира у реалном времену, а који би потом могле да користе друге библиотеке. Овај пројекат никада није угледао светлост дана, али је илустровао позив „мрежног шефа“ који је Жан-Пиер Сегуин желео да да Бпи-у.

Бпи нуди  услуге за самостално учење[16], почев од библиотеке медија са језицима, које омогућавају посетиоцима да самостално науче језик по свом избору и које су биле веома успешне.

Улога Бпи као мреже врши се нарочито управљањем системом Еурекои и координацијом „мреже Карел“ за колективно преговарање о приступу одређеним дигиталним ресурсима у корист локалних библиотека.

Статус Бпи-а одређује поглавље II наслова IV књиге III регулаторног дела Законског наслеђа. Њиме управља управни одбор чији је председник по службеној дужности председник Центра Жорж Помпиду[17], а руководи директор именован указом председника Републике на предлог министра за културу и након консултација са председником Центра.[18]

Директори Бпи-а[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Evans, Christophe (1998). La BPI à l’usage. Éditions de la Bibliothèque publique d’information. ISBN 978-2-84246-028-0. 
  2. ^ Fussman, Gérard (1985), Postface à la leçon inaugurale du vendredi 5 octobre 1984, Collège de France, ISBN 978-2-7226-0222-9, Приступљено 2020-12-31 
  3. ^ Seguin, Jean-Pierre (1987). Comment est née la Bpi. Éditions de la Bibliothèque publique d’information. ISBN 978-2-902706-14-3. 
  4. ^ „Ibidem”. Lexikon des gesamten Buchwesens Online. Приступљено 2020-12-31. 
  5. ^ Dufrêne, Bernadette (1995). „La série des expositions internationales du Centre Georges Pompidou : pour un nouveau modèle”. Publics et Musées. 8 (1): 75—101. ISSN 1164-5385. doi:10.3406/pumus.1995.1066. 
  6. ^ Delisle, Léopold (1871). „État des manuscrits latins de la Bibliothèque nationale au 1er août 1871.”. Bibliothèque de l'école des chartes. 32 (1): 20—62. ISSN 0373-6237. doi:10.3406/bec.1871.446386. 
  7. ^ Fontenille, Pascale (2015), Montez le son ! Une collection qui vous ressemble, Presses de l’enssib, ISBN 979-10-91281-58-4, Приступљено 2020-12-31 
  8. ^ Gellereau, Michèle (2007-10-01). „Bernadette Dufrêne (sous la direction de) : Centre Pompidou, 30 ans d’histoire”. Études de communication (30): 151—154. ISSN 1270-6841. doi:10.4000/edc.541. 
  9. ^ Even, Flora (2016). „Création d’un site institutionnel web 3.0 : de la communication à l’information”. I2D - Information, données & documents. 53 (4): 12. ISSN 2428-2111. doi:10.3917/i2d.164.0012. 
  10. ^ Share and Archive, Routledge, 2014-10-17, стр. 265—284, ISBN 978-1-315-76775-8, Приступљено 2020-12-31 
  11. ^ „Balises pour un futur incertain”. Esprit. Février (2): 6. 2007. ISSN 0014-0759. doi:10.3917/espri.0702.0006. 
  12. ^ Barbier-Bouvet, Jean-François, Annexe 2. Méthodologie de la recherche, Éditions de la Bibliothèque publique d’information, стр. 165—180, ISBN 978-2-84246-168-3, Приступљено 2020-12-31 
  13. ^ www.cataloguenational.fr
  14. ^ „Ouvrages sur le développement diffusés en France en août-novembre 1998”. Tiers-Monde. 39 (156): 923—925. 1998. ISSN 1293-8882. doi:10.3406/tiers.1998.5291. 
  15. ^ Berce, Françoise (1990). „Les Collections Iconographiques de la Direction du Patrimoine”. Art Libraries Journal. 15 (1): 22—25. ISSN 0307-4722. doi:10.1017/s0307472200006611. 
  16. ^ Tremblay, Nicole A. (2003). L'autoformation pour apprendre autrement. [Montréal, Que.]: Presses de l'Université de Montréal. ISBN 2-7606-2398-X. OCLC 415987858. 
  17. ^ Berce, Françoise (1990). „Les Collections Iconographiques de la Direction du Patrimoine”. Art Libraries Journal. 15 (1): 22—25. ISSN 0307-4722. doi:10.1017/s0307472200006611. 
  18. ^ Tudesq, André-Jean (1997), Introduction, Maison des Sciences de l’Homme d’Aquitaine, стр. 7—10, ISBN 978-2-85892-214-7, Приступљено 2020-12-31 
  19. ^ „Justification de la memoire de M. Pierre Codde [...] contre un decret de l'inquisition du 14. janvier 1711.”. Dutch Pamphlets Online. Приступљено 2020-12-31. 
  20. ^ Geffroy, Claire (1977). „PUBLICITE MENSONGERE / Loi du 27 Décembre 1973 / Décret d'application de la loi du 1er août 1905 ( contravention) /décret du 14 Mars 1973”. Revue Judiciaire de l'Ouest. 1 (1): 115—122. ISSN 0243-9069. doi:10.3406/juro.1977.3318. 
  21. ^ CHAPITRE XI. TRIBULATIONS ET DEFINITIVE RUPTURE (29 août 1664-29 août 1667), De Gruyter, 1969-12-31, стр. 360—402, ISBN 978-3-11-140102-7, Приступљено 2020-12-31 
  22. ^ Geffroy, Claire (1977). „PUBLICITE MENSONGERE / Loi du 27 Décembre 1973 / Décret d'application de la loi du 1er août 1905 ( contravention) /décret du 14 Mars 1973”. Revue Judiciaire de l'Ouest. 1 (1): 115—122. ISSN 0243-9069. doi:10.3406/juro.1977.3318. 
  23. ^ Geffroy, Claire (1977). „PUBLICITE MENSONGERE / Loi du 27 Décembre 1973 / Décret d'application de la loi du 1er août 1905 ( contravention) /décret du 14 Mars 1973”. Revue Judiciaire de l'Ouest. 1 (1): 115—122. ISSN 0243-9069. doi:10.3406/juro.1977.3318. 
  24. ^ Saujot-Besnier, Colette (2002). „Chronique juridique. Le statut des vestiges archéologiques d'après la loi du 17 janvier 2001 et son décret d'application du 16 janvier 2002”. Revue archéologique de l'ouest. 19 (1): 231—235. ISSN 0767-709X. doi:10.3406/rao.2002.1198. 
  25. ^ „ENSEIGNEMENT / Participation des parents au conseil de classe / Légalité du décret du 16 Septembre 1969 modifiant l'article 25 du décret du 8 novembre 1968”. Études et dossiers (Institut d'études judiciaires de Rennes). 7 (2): 75—76. 1976. ISSN 2021-5819. doi:10.3406/juro.1976.3224. 
  26. ^ Mollet, Guy (1997), Annexe V. Décret du 19 juin 1956, JO du 20 juin 1956, Institut de la gestion publique et du développement économique, стр. 392—400, ISBN 978-2-11-088977-5, Приступљено 2020-12-31 
  27. ^ „Nicolas Arnaud nommé directeur de l'Insu”. La Météorologie (102): 4. 2018. ISSN 0026-1181. doi:10.4267/2042/68201. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Emilijamartic1/песак2&oldid=23674642”