Пређи на садржај

Пад фашизма у Италији

С Википедије, слободне енциклопедије
Италијански маршал Пјетро Бадољо, који је формирао нову владу после уклањања Мусолинија са власти.

Фашистичка влада Краљевине Италије, на челу са Бенитом Мусолинијем, која је била на власти од 1922, збачена је интервенцијом војске и краља Виторија Емануела III 25. јула 1943.[1]

Позадина

[уреди | уреди извор]

Фашистичка влада Бенита Мусолинија, која је била на власти од 1922, увела је Краљевину Италију у рат на страни Сила Осовине 10. јуна 1940, у жељи да заузме британске и француске колоније у Африци. Међутим, рат у Африци завршио се катастрофално за Италијане: Италијанска Источна Африка изгубљена је у новембру 1941, а Либија 23. јануара 1943. Италијански губици током Северноафричке и Источноафричке кампање износили су преко 400.000 мртвих, рањених и заробљених, не рачунајући колонијалне трупе, што је озбиљно пољуљало углед фашистичког режима. Најзад, 10. јула 1943. почела је савезничка инвазија Сицилије. До 1. августа Савезници су заузели средњу и западну Сицилију и потисли италијанске и немачке браниоце у североисточни део острва, где су се задржали на топографски јаким положајима.[1]

Државни удар

[уреди | уреди извор]

Искрцавање Савезника на Сицилију и непосредно угрожавање Апенинског полуострва били су врхунац неуспеха у рату који је водила фашистичка Италија. Противратно расположење италијанског народа и неслагање у фашистичком руководству довели су до кризе, па је на заседању Великог фашистичког већа 24/25. јула 1943. изражено неповерење дотадашњем неприкосновеном вођи, Бениту Мусолинију. Да би очувао угрожени положај династије и довео Италију у повољнији положај према Савезницима, краљ Виторио Емануеле III припремио је са високим војним круговима смену владе: уклонио је Мусолинија, а на његово место поставио маршала Пјетра Бадоља.[1]

Пад фашистичке владе покренуо је најшире масе народа, који је захтевао окончање рата. У великим градовима демонстранти су заузели затворе и пустили политичке затворенике на слободу. Талас антифашистичког и антиратног расположења захватио је целу земљу, избиле су бројне демонстрације и штрајкови. Противратно расположење захватило је и војску.[1]

Последице

[уреди | уреди извор]

Нова влада распустила је фашистичку милицију и фашистичке организације, али је завела опсадно стање и објавила да се рат наставља. Пре завршетка операција на Сицилији, савезници су прогласом позвали италијанску владу и народ на капитулацију. У исто време вршени су жестоки ваздушни напади на градове и аеродроме, и први пут је бомбардован Рим. Веома тешке борбе на Сицилији трајале су до средине августа, када су Немци напустили острво. У то време влада маршала Бадоља почела је преговоре о капитулацији.[1]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г д Гажевић, Никола (1975). Војна енциклопедија (књига 9). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 423—424.