Донатизам — разлика између измена
м Бот Мења: he:דונאטיזם |
проширено |
||
| Ред 1: | Ред 1: | ||
'''Донатизам''' је био ригорозни покрет у [[рано хришћанство|ранохришћанској]] афричкој Цркви [[4. век]]а, осуђен као расколнички. Назван је по [[бербер]]ском хришћанину [[Донат]]у (лат: Donatus Magnus) који је сматрао да црква мора бити црква светаца а не грешника и да [[свете тајне]] које су починили [[традитор]]и (''издајници''), свештеници који су за време прогона предавали свете списе властима или су проказивали друге хришћане, нису важеће.<ref name="Oxford dictionary">"Donatism." Cross, F. L., ed. The Oxford dictionary of the Christian church. New York: Oxford University Press. 2005</ref> Само тајне извршене од свештеника са моралним или светим интегритетом јесу дејствујуће. |
|||
'''Донатизам''' је расколнички покрет у афричкој Цркви. Настао је из расправе о важењу Тајни и моралном достојанству вршиоца. |
|||
Проблем је настао око [[311]]. године када је нови епископ Картагине Цецилијан рукоположен уз учешће Феликса из Аптунге, бившег традитора. Његови противници су поставили свог епископа Марјорина, кога је наследио Донат, по коме је раскол добио име<ref name="Oxford dictionary"/>. [[313]]. године је комисија, коју је именовао [[Папа Милтијад]], пресудила против донатиста. Цар [[Константин Велики|Константин]] такође проглашава валидним избор Цецилијанов и интервенише против донатиста. Сам Донат је био изопштен, након чега су донатисти проглашени [[јеретици]]ма а њихове цркве затворене. Међутим, они су наставили да постоје, сматрајући себе истинском и неокаљаном црквом, једином валидном да врши свете тајне. Имали су јако упориште у северној Африци, док је католичка страна имала у [[Рим]]у. Римске власти су предузимали репресивне мере против њих, поготово након њиховог повезивања са бунтовним сељацима који су себе називали ''agonistici'' ("војници (Христа)") и залагали се за укидање својине, ропства и дугова.<ref>"Circumcellions." Cross, F. L., ed. The Oxford dictionary of the Christian church. New York: Oxford University Press. 2005</ref>. |
|||
Године [[311]]. Цецилијан је хиротонисан за епископа картагинског, уз учешће Феликса из Аптунге, који је правио компромисе у току гоњења; са тог разлога једна група проглашава невалидним Цецилијанов избор, са образложењем да Тајне које врши недостојни епископ или свештеник као и онај који је хиротонисан на недостојан начин, нису важеће. Само Тајне извршене од свештеника са моралним или светим интегритетом јесу дејствујуће. Раскол је почео у тренутку кад је противничку страну против епископа Цецилијана повео Донат, наследник Марјорина. Обе стране апелују на цара [[Константин Велики|Константина]]. Овај не само да обједињује два Сабора у Риму и Арлу 313. год., који проглашава валидним избор Цецилијанов, него и непосредно интервенише на штету донатиста. Сам [[Донат]] био је изопштен, после чега су "донатисти" проглашени [[јеретици]]ма а њихове цркве цар [[Константин Велики]] је затворио. |
|||
Били су још увек јаки у време [[свети Августин|светог Августина]], крајем 4. века. Нестају тек са [[арап]]ским освајањима у 7. и 8. веку<ref name="Oxford dictionary"/>. |
|||
== Спољашње везе == |
|||
* [http://www.newadvent.org/cathen/05121a.htm Donatists] (Catholic Encyclopedia) |
|||
* [http://www.earlychurch.org.uk/donatism.html Donatus & the Donatist Schism] (earlychurch.org) |
|||
* [http://www.seanmultimedia.com/Pie_Petilian_Encyclical_Letter.html Letter of Petilian of Cirta] (писмо Петилија, донатског епископа Цирте) |
|||
== Наводи == |
|||
{{рефлист}} |
|||
[[Категорија:Историја Африке]] |
|||
[[Категорија:Рано хришћанство]] |
|||
[[Категорија:Јереси]] |
[[Категорија:Јереси]] |
||
Верзија на датум 11. јун 2008. у 20:04
Донатизам је био ригорозни покрет у ранохришћанској афричкој Цркви 4. века, осуђен као расколнички. Назван је по берберском хришћанину Донату (лат: Donatus Magnus) који је сматрао да црква мора бити црква светаца а не грешника и да свете тајне које су починили традитори (издајници), свештеници који су за време прогона предавали свете списе властима или су проказивали друге хришћане, нису важеће.[1] Само тајне извршене од свештеника са моралним или светим интегритетом јесу дејствујуће.
Проблем је настао око 311. године када је нови епископ Картагине Цецилијан рукоположен уз учешће Феликса из Аптунге, бившег традитора. Његови противници су поставили свог епископа Марјорина, кога је наследио Донат, по коме је раскол добио име[1]. 313. године је комисија, коју је именовао Папа Милтијад, пресудила против донатиста. Цар Константин такође проглашава валидним избор Цецилијанов и интервенише против донатиста. Сам Донат је био изопштен, након чега су донатисти проглашени јеретицима а њихове цркве затворене. Међутим, они су наставили да постоје, сматрајући себе истинском и неокаљаном црквом, једином валидном да врши свете тајне. Имали су јако упориште у северној Африци, док је католичка страна имала у Риму. Римске власти су предузимали репресивне мере против њих, поготово након њиховог повезивања са бунтовним сељацима који су себе називали agonistici ("војници (Христа)") и залагали се за укидање својине, ропства и дугова.[2].
Били су још увек јаки у време светог Августина, крајем 4. века. Нестају тек са арапским освајањима у 7. и 8. веку[1].
Спољашње везе
- Donatists (Catholic Encyclopedia)
- Donatus & the Donatist Schism (earlychurch.org)
- Letter of Petilian of Cirta (писмо Петилија, донатског епископа Цирте)