Папа Милтијад
Милтијад | |
|---|---|
 Папа Милтијад | |
| Пуно име | Милтијад (Мелхијад) |
| Датум рођења | непозната вредност |
| Место рођења | Северна Африка, Римско царство |
| Датум смрти | 10. или 11. јануар 314. |
| Место смрти | Рим, Римско царство |
Милтијад (лат. Miltiades, такође познат као Мелхијад, лат. Melchiades) је био римски епископ у периоду од 2. јула 311. до 10. или 11. јануара 314. године. На том месту наследио је папу Евсевија, а наследио га је папа Силвестар I.
Рођен је у Северној Африци, вероватно у римској провинцији Африка Проконсуларис (данашњи Тунис и делови Алжира). Његово папство обележено је значајним историјским догађајима, укључујући доношење Миланског едикта цара Константина, којим је хришћанство добило правни статус у Римском царству. Историчари га такође повезују са потискивањем донатизма, расколничког покрета у Северној Африци.
Биографија
[уреди | уреди извор]Милтијад, познат и као Мелхијад Африканац, рођен је у непознато време у Северној Африци, у оквиру Римског царства. Тачан датум и место његовог рођења нису забележени у историјским изворима, али се претпоставља да је пореклом из римске провинције Африка Проконсуларис, данашњег Туниса и делова Алжира.[1][2] Његово афричко порекло чини га једним од ретких папа из овог региона у раној историји цркве, заједно са папама Виктором I и Геласијем I.[3]
Папство
[уреди | уреди извор]Милтијад је изабран за папу 2. јула 311. године, након периода *sede vacante* (празног трона) који је уследио после смрти папе Евсевија 17. августа 309. или 310. године, према различитим изворима.[4] Његово папство је трајало до 10. или 11. јануара 314. године, када је преминуо у Риму.[2] Сахрањен је у Катакомбама Каликста на Апијевом путу у Риму, а касније је проглашен за свеца, са празником који се обележава 10. децембра.[1]
Током његовог понтификата, дошло је до значајних промена у положају хришћана у Римском царству. У априлу 311. године, цар Галерије је издао Едикт о толеранцији у Сердици (данашња Софија, Бугарска), чиме је званично окончан Диоклецијанов прогон хришћана у источном делу царства.[2] Након Милтијадовог избора, цар Максенције је вратио црквену имовину заплењену током прогона, иако се ова наредба вероватно није односила на све делове његове јурисдикције.[4]
Године 312, Константин Велики је победио Максенција у бици на Милвијском мосту и постао цар западног дела Римског царства. Након ове победе, Константин је поклонио Милтијаду палату царице Фаусте, на чијем месту је касније изграђена Латеранска палата, која је постала седиште папске администрације и резиденција папа.[1][3]
У фебруару 313. године, Константин и Лициније, цар источног дела царства, договорили су се о проширењу толеранције према хришћанима на цело царство, што је проглашено Миланским едиктом. Овај документ омогућио је хришћанима слободу вероисповести, враћање заплењених цркава и имовине, чиме је окончан период прогона.[2][4]
Латерански сабор и борба против донатизма
[уреди | уреди извор]Током Милтијадовог папства, дошло је до раскола у цркви у Картагини, у Северној Африци, око избора епископа Цецилијана. Раскол је поделио цркву на две фракције: присталице Цецилијана, које је подржавао Рим, и присталице Доната, углавном свештеника из Северне Африке који су захтевали поновно крштење и рукоположење отпадника и јеретика пре него што преузму црквене дужности.[5][2]
Присталице Доната су се обратиле цару Константину, тражећи да судије из Галије (данашња Француска) пресуде у спору. Константин је пристао и задужио Милтијада, заједно са три галијска епископа, да реши спор, што је био први случај да се римски цар умеша у црквене послове.[1] Милтијад, не желећи да угрози однос са царем, али ни да председава сабором са неизвесним исходом, претворио је поступак у редовни црквени синод и именовао додатних 15 италијанских епископа.[3]
Латерански сабор одржан је од 2. до 4. октобра 313. године у Латеранској палати. Поступак је био заснован на римским грађанским процедурама, са строгим правилима за доказе и аргументе, што је изазвало незадовољство донатиста. Они су напустили сабор пре него што су изнели свој случај, па је Милтијад пресудио у корист Цецилијана по основу изостанка противничке стране.[5] Сабор је осудио учења Доната о поновном крштењу епископа и свештеника, али то није зауставило ширење донатизма у Северној Африци.[4]
Донатисти су се поново обратили Константину, који је сазвао Сабор у Арлу 314. године, али је и овај сабор пресудио против њих. До тог тренутка, Милтијад је већ преминуо.[2]
Наслеђе
[уреди | уреди извор]Милтијад се сматра мучеником због страдања која је претрпео под царем Максимијаном пре свог папства, иако није умро као мученик током свог понтификата.[1] Према *Liber Pontificalis*, Милтијад је увео обичај да се не пости четвртком и недељом, иако савремени истраживачи сматрају да су ови обичаји вероватно постојали и пре њега.[2] Такође, приписује му се увођење праксе дистрибуције освећеног хлеба (*fermentum*) по
- ^ а б в г д „Saint Miltiades”. Britannica. Приступљено 8. 5. 2025.
- ^ а б в г д ђ е „Pope St. Miltiades - The 32nd Pope”. PopeHistory.com. Приступљено 8. 5. 2025.
- ^ а б в „Pope Saint Miltiades”. Young Catholics. Приступљено 8. 5. 2025.
- ^ а б в г „St. Melchiades began distributing the Eucharist in Rome”. Omnes. Приступљено 8. 5. 2025.
- ^ а б „Donatism”. The 4 Marks. Приступљено 8. 5. 2025.