Виолончело — разлика између измена
м Bot: Adding {{Commonscat|Cellos}} |
Нема описа измене |
||
Ред 1: | Ред 1: | ||
'''Виолончело''' је [[гудачки инструмент]] приближно двапут већих димензија од [[виолина|виолине]], а обод му је сразмерно и шири. Услед тога се, нужно, другачије и држи при свирању: виолончело се држи међу ногама, ослоњено на [[колена]], а посебном ножицом на [[под]]. Самим тим је различит и положај свирача према инструменту, што се одражава нарочито у техници леве руке: она може цела, укључујући и [[палац]], да се попне на хватник, при чему притисак на жице палцем чини вештачко седло и ослонац осталим прстима. Тако су могућни и велики интервалски захвати, олакшано је залажење у високе позиције и омогућено извођење вештачких [[флажолет]]а. Иначе је мензура овде, наравно још већа него код виоле. |
|||
'''Виолончело''' је [[гудачки инструмент]] са четири жице (-{C-G-d-a}-), које су наштимоване тако да сваке две суседне граде [[интервал (музика)#Чиста квинта|интервал чисте квинте]]. Овај штим је за чисту октаву нижи од штима [[виола|виоле]]. Виолончело је много већи инструмент од виолине па се при свирању држи међу коленима, ослоњен ножицом на под. Због изразитих особина-великог тонског обима, пријатне боје и знатних техничких могућности-поред виолине, најзначајни је инструмент оркестарког, камерног и солистичког музицирања. |
|||
Четири жице виолончела штимују се за октаву ниже од жица [[виола|виоле]]: на тоновима a-d-G-C; тако да је ово већ инструмент дубоког, [[бас]]овског регистра, па му је и основни [[кључ]] - басов. Међутим, захваљујући споменутим могућностима леве руке, која може ићи до краја хватника, па и даље, тонски опсег је чак и у оркестарском свирању сразмерно велик, тако да се у нотацији морају применити и други кључеви: првенствено тенорски С-кључ, али за највиши регистар и виолински. |
|||
{{клица-музички инструмент}} |
|||
Дугачке и дебље [[жица|жице]], као и овај велики [[резонатор]], чине звук виолончела пуним и богатим, а на највишој, А-жици он може бити и веома продоран и раскошно распеван. Ово нарочито долази до изражаја у музици [[романтизам|романтичног стила]], па и самом инструменту даје наглашено такво обележје, уз основни, мужеван карактер; ипак, њему је доступан и знатан виртуозитет, који не заостаје за виолинским. |
|||
Виолончело је настало применом облика виолине на стару [[виола да гамба]]. Најстарији сачувани примерци потичу с краја [[16. век]]а, израђени у породици [[Амати]]. |
|||
{{Commonscat|Cellos}} |
{{Commonscat|Cellos}} |
||
Верзија на датум 29. јун 2011. у 21:41
Виолончело је гудачки инструмент приближно двапут већих димензија од виолине, а обод му је сразмерно и шири. Услед тога се, нужно, другачије и држи при свирању: виолончело се држи међу ногама, ослоњено на колена, а посебном ножицом на под. Самим тим је различит и положај свирача према инструменту, што се одражава нарочито у техници леве руке: она може цела, укључујући и палац, да се попне на хватник, при чему притисак на жице палцем чини вештачко седло и ослонац осталим прстима. Тако су могућни и велики интервалски захвати, олакшано је залажење у високе позиције и омогућено извођење вештачких флажолета. Иначе је мензура овде, наравно још већа него код виоле.
Четири жице виолончела штимују се за октаву ниже од жица виоле: на тоновима a-d-G-C; тако да је ово већ инструмент дубоког, басовског регистра, па му је и основни кључ - басов. Међутим, захваљујући споменутим могућностима леве руке, која може ићи до краја хватника, па и даље, тонски опсег је чак и у оркестарском свирању сразмерно велик, тако да се у нотацији морају применити и други кључеви: првенствено тенорски С-кључ, али за највиши регистар и виолински.
Дугачке и дебље жице, као и овај велики резонатор, чине звук виолончела пуним и богатим, а на највишој, А-жици он може бити и веома продоран и раскошно распеван. Ово нарочито долази до изражаја у музици романтичног стила, па и самом инструменту даје наглашено такво обележје, уз основни, мужеван карактер; ипак, њему је доступан и знатан виртуозитет, који не заостаје за виолинским.
Виолончело је настало применом облика виолине на стару виола да гамба. Најстарији сачувани примерци потичу с краја 16. века, израђени у породици Амати.