Датив

Датив је трећи од седам падежа српског језика и један од падежа многих словенских, а и неких других индоевропских језика. То је падеж намене и циља, а одговара на питања Коме? или Чему? Зависно о глаголу, придеву, именици, прилогу, узвику и предлогу.

Употреба датива

• Датив као неправи / индиректни објекат или онај који прима неку радњу се врло често употребљава у српском језику, као нпр.:

Дао сам ти писмо. или Учини ми услугу.

• Готово да се сваки присвојни придев или замјеница (атрибут) могу заменити у српском језику, као нпр.:

Отац му је на путу. (Његов отац је на путу.)

• Осим тога датив се као падеж користи и у неким прилошким конструкцијама:

Драго ми Вас је упознати. или Тешко јој је признати.

• У дативу се означава особа која нешто прима или доживљава одређено осећање:

Она ми је драга. или То јој је било тешко.

• Датив се употребљава након одређених предлога: к/ка, према, насупрот.
• Датив личних заменица (ми, ти, нам, вам) понекад је само формални даљи објекат, а права му је сврха истицање блискости са оним коме се говори. Такав датив се зове етички датив.

• Глаголи који захтевају датив:
  • чинити се / учинити се
  • гадити се / згадити се или смучити се
  • недостајати или још у неким деловима фалити / зафалити
  • помагати / помоћи
  • пријати / годити или угодити
  • сметати / ометати или засметати
  • свиђати се / свидети се или допадати се / допасти се
  • веровати / поверовати
  • завидети / позавидети
  • честитати
  • придруживати се / придружити се
  • радовати се / обрадовати се
  • обећавати / обећати
  • посвећивати (се) / посветити (се)

Код именица женског рода у дативу једнине долази до гласовне промене која се зове сибиларизација или друга палатализација, где се слова к, г, х мењају у ц, з, с када се нађу испред слова и, али не увек.