Придев

С Википедије, слободне енциклопедије

Придеви су речи које означавају особину појма означеног именицом уз коју стоје. Они спадају у променљиве врсте речи. Нису самосталне, а у реченици врше службу атрибута или дела именског предиката. Придеви род, број и падеж добијају од именице уз коју стоје. Примери за придеве су: У лажи су кратке ноге; Нова девојчица у нашој школи је лепа.

Придеви су врста речи која се придева именицама, односно описује именице. Они су у многим језицима речи које мењају именице, обично их описујући или специфицирајући, али нису универзална врста речи, јер немају сви језици придеве. На примјер, кинески језик нема придјеве: све речи које се преводе као придјеви заправо су стативни глаголи.

У неким се језицима партиципи користе као придеви. Именице које мењају друге именице понекад се зову модификујуће именице, именице с придевском службом, или део сложене именице[1] (нпр. енг. ice u ice cream; српски радио у радиоапарат).

У неким језицима, као што је енглески, не постоји договор око придева: неки сврставају енглеске чланове (a, an, the) и посвојне облике именица (Mary's) у придевима, а неки не. У српском језику речи „тај“, „мој“, „његов“ се класификују као заменице, а речи „Иванов“ и „Маријин“ су придеви, иако имају веома сличну функцију. , као и граматичка својства (нпр. промена по падежу).

Придеви се деле на:

  • Описне, који означавају особине именица уз које стоје.
  • Присвојне, који означавају припадање именице уз коју стоје некоме.
  • Градивне, који означавају од чега је начињена именица уз коју стоје.
  • Временске, који означавају именицу по времену.
  • Месне, који означавају на које се место односи именица уз коју стоје.

Придевски вид[уреди | уреди извор]

Придевски вид је граматичка категорија коју имају само придеви. Постоје два придевска вида:

  • Неодређен придевски вид (леп човек)
  • Одређени придевски вид (лепи човек)

Реч која се налази у одређеном придевском виду увек се завршава самогласником -и. Одређени придевски вид је обавезан за речи у множини.

У српском језику[уреди | уреди извор]

У српском су придеви промењива врста речи. Сваки се придев мења по:

Придеви имају исти род, број и падеж као именица којој се предлажу.

Многи се придеви мењају и по ступњевима, а постоји и промена по одређености.

Подела придева[уреди | уреди извор]

Придеви се деле по значењу на:

  • описне или квалитативне (какво је нешто, нпр. жут, велики)
  • посвојне (чије је нешто, нпр. очево, мачје)
  • градивне (од чега је нешто, нпр. златан, дрвен)

Именичка (неодређена) промена[уреди | уреди извор]

Ова промена придева се користи:

  • када су придеви део именског предиката
  • код посвојних придева на -ов, -ев, -ин, -јев, -љев (стричев, свекрвин, Иванов, Гарибалдијев, Јаковљев...)

У говорном се језику неодређени облици употребљавају ређе од одређених, осим у номинативу.

Именичка или неодређена деклинација
Падеж Мушки род (јд.) Женски род (јд.) Средњи род (јд.) Мушки род (мн.) Женски род (мн.) Средњи род (мн.)
Номинатив леп-Ø леп-а леп-о леп-и леп-е леп-а
Генитив леп-а леп-е леп-а леп-их леп-их леп-их
Датив леп-у леп-ој леп-у леп-им(а) леп-им(а) леп-им(а)
Акузатив леп-а (за живо) <бр> леп-Ø (за неживо) леп-у леп-о леп-е леп-е леп-а
Вокатив леп-и леп-а леп-о леп-и леп-е леп-а
Локатив леп-у леп-ој леп-у леп-им(а) леп-им(а) леп-им(а)
Инструментал леп-им леп-ом леп-им леп-им(а) леп-им(а) леп-им(а)

Придјевско-заменичка (одређена) промена[уреди | уреди извор]

Ова промена придева се користи:

  • ако је уз именицу још и показна замјеница (нпр. тај)
  • у делу назива (тј. ако се придев увек користи уз именицу у некој фрази)
  • код посвојних придева на -ји, -ки (градски, јутарњи, војнички...)
  • код неких придева као што су јарки, жарки
  • код придева који завршавају на -ћи (бријаћи, шиваћи, идући)
  • код придева који означавају именицу с обзиром на положај и у простору и у времену (месечни, недељни, давни, ноћни, северни, јужни, десни)
  • код придева на -дни, -ени, -ни (радни, кућни, речни, водени, копнени, вјенчани)
  • код посвојних придева на -ски, -шки, -ји, -њи, -шњи... (козји, вечерњи, унутрашњи, градски, војнички, младићки, скијашки)
Придевско-заменичка или одређена деклинација
Падеж Мушки род (јд.) Женски род (јд.) Средњи род (јд.) Мушки род (мн.) Женски род (мн.) Средњи род (мн.)
Номинатив леп-и леп-а леп-о леп-и леп-е леп-а
Генитив леп-ог(а) леп-е леп-а леп-их леп-их леп-их
Датив леп-ом(у) леп-ој леп-у леп-им(а) леп-им(а) леп-им(а)
Акузатив леп-ог(а) (за живо) <бр> леп-и (за неживо) леп-у леп-о леп-е леп-е леп-а
Вокатив леп-и леп-а леп-о леп-и леп-е леп-а
Локатив леп-ом(е) леп-ој леп-у леп-им(а) леп-им(а) леп-им(а)
Инструментал леп-им(а) леп-ом леп-им леп-им(а) леп-им(а) леп-им(а)

Основе које завршавају на палатал (нпр. туђ) у неким падежима уместо о (подебљано у таблици горе) имају е (ДАТ туђем), и не могу имати навеске на -е.

Ступњеви придева[уреди | уреди извор]

Постоје три ступња описних придјева:

  • позитив, којим се исказује апсолутно својство, нпр. Ивана је брза.
  • компаратив, којим се исказује релативно својство нпр. Ивана је бржа (од Марије, али је ипак спора)
  • суперлатив, којим се исказује својство у односу на све с којима нешто успоређује, нпр. Ивана је најбржа.

Позитив је облик који је „уобичајен”, налази се у речницима и најчешће се употребљава.

Компаратив се формира од позитива на следеће начине:

  • додавањем -(и)ји, при чему може доћи до гласовних промена, и уз могуће отпадање суфикса: црвен: црвенији; укусан : укуснији; дубок : дубљи (< дуб-ји) ...
  • додавањем -ши, само код следећих придева: мек : мекши, леп : лепши, лак : лакши ...
  • од друге основе (тј. суплативно): добар : бољи; зао : гори; велик : већи; мален : мањи ...

Испред ових суфикса нестаје непостојано а (укусан : укусн-ији).

Суперлатив се твори додавањем префикса нај- на компаратив: већи : највећи.

Градивни и посвојни придеви углавном немају ступњеве (осим позитива) - не постоји *Ивановији у значењу "више Иванов". Ако је потребно изразити ступњевање, користи се споменута конструкција с прилогом више (који је у компаративу, и за којег постоји и суперлатив највише).

Поређење (компарација) придева[уреди | уреди извор]

Поређење придева је исказивање различите заступљености неке особине код именице уз коју стоји придев. Постоје два степена поређења. Пореде се само описни придеви.

  • Позитив је основни облик придева
  • Компаратив је први степен поређења придева. Гради се додавањем наставака -ји, -ији, -ши на позитив.
  • Суперлатив је други степен поређења придева. Гради се додавањем наставака нај- испред компаратива.

Пример:

  • нов - новији - најновији

Неправилна компарација (Јавља се само код ова четири придева):

  • добар - бољи - најбољи
  • зао - гори - најгори
  • мали - мањи - најмањи
  • велик - већи - највећи

Код неких придева долази до јотовања:

  • брз - бржи - најбржи

Правописна правила код суперлатива

Када компаратив почиње сугласником Ј, обавезно је удвојено писање сугласника Ј.

  • јак - јачи - најјачи
  • једноставан - једноставнији - најједноставнији
  • јефтин - јефтинији - најјефтинији
  • јужно - јужније - најјужније

Сложени и полусложени придеви[уреди | уреди извор]

Сложени придеви, односно придевске сложенице, представљају групу придева који се граде потпуним спајањем неке речи са основним придевом, чиме се добија нови, сложени придев са специфичним значењем. Тако се, на пример, спајањем два придева: светао и плав, добија нови, сложени придев - светлоплав, док се спајањем два придева: јужни и словенски, добија нови, сложени придев - јужнословенски.[2]

Полусложени придеви, односно придевске полусложенице, представљају групу придева који се граде повезивањем неке речи са основним придевом уз помоћ цртице, чиме се добија нови, полусложени придев, а значење тог придева проистиче из односа између његових саставних делова. Тако се, на пример, повезивањем два придева: руски и енглески, уз помоћ цртице, добија нови придев: руско-енглески, који означава неку појаву која је у исто време и руска и енглеска - на пример: руско-енглески речник.[2]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Trask, R.L. (2013). A Dictionary of Grammatical Terms in Linguistics. Taylor & Francis. стр. 188. ISBN 978-1-134-88420-9. 
  2. ^ а б Клајн 2004, стр. 209.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Клајн, Иван (2004) [1981]. Речник језичких недоумица (PDF) (6. изд.). Београд: Српска школска књига. 
  • Николић, Мирослав, ур. (2011) [2007]. Речник српскога језика (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. 
  • Пешикан, Митар; Јерковић, Јован; Пижурица, Мато (2010) [1993]. Правопис српскога језика (PDF) (измењено и допуњено екавско изд.). Нови Сад: Матица српска. 
  • Шипка, Милан Н. (2010). Правописни речник српског језика са правописно-граматичким саветником (PDF) (1. изд.). Нови Сад: Прометеј. 
  • Dixon, R.M.W. (1977). „Where have all the adjectives gone?”. Studies in Language. 1: 19—80. doi:10.1075/sl.1.1.04dix. 
  • Dixon, R.M.W.; R. E. Asher (Editor) (1993). The Encyclopedia of Language and Linguistics (1st изд.). Pergamon Press Inc. стр. 29—35. ISBN 0-08-035943-4. 
  • Dixon, R.M.W. (1999). Adjectives. In K. Brown & T. Miller (Eds.), Concise encyclopedia of grammatical categories (pp. 1–8). Amsterdam: Elsevier. ISBN 0-08-043164-X.
  • Rießler, Michael (2016). Adjective attribution. Language Science Press. ISBN 9783944675657. 
  • Warren, Beatrice. (1984). Classifying adjectives. Gothenburg studies in English (No. 56). Göteborg: Acta Universitatis Gothoburgensis. ISBN 91-7346-133-4.
  • Wierzbicka, Anna (1986). „What's in a noun? (or: How do nouns differ in meaning from adjectives?)”. Studies in Language. 10 (2): 353—389. doi:10.1075/sl.10.2.05wie. 
  • Brinton, L. 2000. The structure of modern English: A linguistic introduction.
  • Bolinger, D. 1967. Adjectives in English: Attribution and predication. Lingua18: 1–34.
  • Carnie, A. 2013. Syntax: A generative introduction. Oxford, UK: Wiley-Blackwell.
  • Cinque, G. (2014). The semantic classification of adjectives. A view from syntax. Studies in Chinese Linguistics. 35. 1-30.
  • Crystal, D. 1997. A dictionary of linguistics and phonetics, 4th edition. Oxford, UK: Blackwell Publishers.
  • Culicover, Peter and Ray Jackendoff. 2005. Simpler Syntax. Oxford University Press: Oxford.
  • Eroms, H.-W. 2000. Syntax der deutschen Sprache. Berlin: de Gruyter.
  • Greenbaum, S. 1996. The Oxford English grammar. New York: Oxford University Press.
  • Haegeman, L. and J. Guéron 1999. English Grammar: A generative perspective. Oxford, UK: Blackwell Publishers.
  • Jurafsky, M. and J. Martin. 2000. Speech and language processing. Dorling Kindersley (India): Pearson Education, Inc.
  • Kesner Bland, S. 1996. Intermediate grammar: From form to means and use. New York: Oxford University Press.
  • Osborne, T. 2003. The left elbow constraint. Studia Linguistica 57, 3: 233-257.
  • Ouhalla, J. 1994. Transformational grammar: From principles and parameters to minimalism. London: Arnold.
  • Radford, A. 2004. English syntax: An introduction. Cambridge, UK: Cambridge University Press.
  • Sportiche, D., Koopman, H. J., & Stabler, E. P. (2014). An introduction to syntactic analysis and theory. Chichester: Wiley-Blackwell.
  • Starosta, S. 1988. The case for lexicase. London: Pinter Publishers.
  • Bobaljik, J. D. 2012. Universals in Comparative Morphology. MIT Press.
  • Bresnan, J. 1973. Syntax of the comparative clause construction in English. Linguistic Inquiry 35, 275-343.
  • Bresnan, J. 1976. On the form and functioning of transformations. Linguistic Inquiry 7, 3-40.
  • Corver, N. 2006. Comparative deletion and subdeletion. Volume 1, The Blackwell companion to syntax, eds. M. Everaert and H. van Riemsdijk, 582-637. Malden: Blackwell.
  • Grimshaw, J. 1987. Subdeletion. Linguistic Inquiry, 659-669.
  • Huddleston, R. and G. Pullum. 2002. The Cambridge gammar of the English Language.
  • Lechner, W. 2004. Ellipsis in comparatives. Berlin: Mouton de Gruyter.
  • Napoli D.J. 1983. Comparative ellisis: A phrase structure analysis. Linguistic Inquiry 14, 675-694.
  • Osborne, T. 2009. Comparative coordination vs. comparative subordination. Natural Language and Linguistic Theory 27, 427-454.
  • Pinkham, J. 1982. The formation of comparative clauses in French and English. Doctoral dissertation, Harvard University.
  • Ryan, K. 1983. Than as a coordination. Papers from the nineteenth regional meeting of the Chicago Linguistics Society. 353-361.
  • Stassen, Leon. 1985. Comparison and universal grammar. Oxford: Blackwell.
  • Bowern, Claire (2013). A grammar of Bardi. Berlin: De Gruyter Mouton. ISBN 978-3-11-027818-7. OCLC 848086054. 
  • {{Cite book|last=Simpson|first=Jane|title=Warlpiri Morpho-Syntax : a Lexicalist Approach|date=6 December 2012|isbn=978-94-011-3204-6|location=Dordrecht|oclc=851384391}

Спољашње везе[уреди | уреди извор]