Силогизам — разлика између измена
м r2.7.3) (Робот: додато uk:Силогізм |
м r2.7.3) (Робот: промењено sk:Kategorický sylogizmus у sk:Sylogizmus |
||
Ред 62: | Ред 62: | ||
[[ru:Категорический силлогизм]] |
[[ru:Категорический силлогизм]] |
||
[[simple:Syllogism]] |
[[simple:Syllogism]] |
||
[[sk: |
[[sk:Sylogizmus]] |
||
[[sl:Silogizem]] |
[[sl:Silogizem]] |
||
[[sv:Syllogism]] |
[[sv:Syllogism]] |
Верзија на датум 25. јануар 2013. у 18:35
Силогизам je тројство из судова од којих трећи (конклузија) следује из признате исправности других двају судова (премисе „maior“ и „minor“). Ha пример: човек је умом обдарена животиња; Сократ је човек; Сократ је, дакле, умом обдарена животиња.
Структура силогизма личи на став по којем две ствари које су једнаке некој трећој морају и међу собом бити једнаке; ако je A = В, и С = А, онда је С = В. Као што je y математичком случају конклузија била постигнута брисањем заједничкога знака A y обема премисама, тако и y силогизму долазимо до конклузије брисањем заједничкога појма „човек“ и комбиновањем онога што је остало. Као што су наглашавали логичари од Пирона до Стјуарта Мила, главна тешкоћа лежи y томе што горња премиса силогизма као утврђено претпоставља баш оно што тек треба да буде доказано: — јер ако Сократ није умом обдарен (а он је неоспорно човек), онда није y ошптем смислу истина да је човек умом обдарена животиња. Аристотело би одговорио: ако једно биће има већи број обележја која су карактеристична за једну класу („Сократ је човек“), онда ће то биће с највећом вероватношћу имати и друга карактеристична обележја те класе („умну обдареност“). Али, очигледно је да је силогизам одређен више за разјашњење излагања и мисли него ли за проналажење истине.
Најкарактеристичнији и најоригиналнији прилог што га je Аристотел филозофији дао је његово учење о силогизму.
Осам општих правила силогизма
- М мора бити раздељен у бар једној од премиса.
- Крајњи термини који нису раздељени у премисама не могу бити раздељени ни у конклузији.
- Барем једна премиса мора бити афирмативна јер из две негативне не следи ништа.
- Барем једна премиса мора бити универзална јер из две партикуларне не следи ништа.
- Ако је прва премиса партикуларна друга не сме бити негативна.
- Ако су обе премисе афирмативне и конклузија је афирмативна.
- Ако је једна премиса партикуларна и конклузија је партикуларна.
- Ако је једна премиса негативна и конклузија је негативна.