Самостан Мирамион
Самостан Мирамион (франц. Le couvent des Miramiones) биo је једна од хуманитарних установа у Паризу, који је 1675. године госпођа де Мирамион, како су је најчешће звали грађани Париза (Marie Bonneau de Rubelles 1629 - 1696), богата удовица мајка једне девојчице која је након очеве смрти наследила 1.200.000 фунти, и тим новцем помагала духовника Винсента де Пола у његовим делима. Када је купила зграду изграђену на територији самостана и колеџа Бернардинаца и њој је основала самостан Мирамионе, који је био намењен подучавању, образовању и бризи за сиромашне и болесне.[1]
Положај и заштита
[уреди | уреди извор]Самостан Мирамион се налазио у згради на адреси 47, quai de la Tournelle, у 5. арондисману Париза, што се може видети на картама Париза из 1760. и 1771. године .
Зграда бившег самостана 1926. године. је уписан у регистар историјски споменик културе Париза
Историја
[уреди | уреди извор]Госпођа Мирамион након што је полажила завет чедности 2. фебруара 1649. године, прво је сарађивала у промоцији дела Винсента де Пола и Лоуиса де Марила, а затим је почела да развија сопствене институције. Иако је и даље привлачило повлачење из света (самостански живот), она користи и свој предузетнички дух и менаџерску ефикасност у радовима које је финансирала личним средствима. На почетку свог хуманитарног рада она је била је блиска дружини са благословом, са којом је делила веру и жељу и смисао за конкретна дела која су захваљујући њеним способностим успешно изведена.
Током свог хуманитарног рад госпођа Мирамион основала је:
- више од стотину школа за заштиту и образовање девојчица и сиромашне жена;
- уточишта за духовнике,
- уточишта за лечење и одмор сиромашних особа,
- уточишта за грађанске жене.
У овим установм обучавала је медицинске сестре које су научиле да се правилно облаче, раде са болеснима и управљају лековима.
Госпођа Мирамион, је имала посебан дар за све што потпада под институционалну управу, и у склопу тога редовно надгледала и успостављала рад и рад у здравственим клиникама, и другим институцијама које је оснивала, па је тако:
- успоставила управу у болницама за сиромашне;
- реформисала прописе у неколико добротворних институција;
- борила се против глади и хладноће којој су били изложени сиромашни,
- организовала поделе хране из народне кухиње.
- организовала поделе одеће и обуће.
Кроз све ове активности, она је уједно бдела и над ширењем и хомогенизацијом вере.
Након што је 1662. године основала заједницу Света породица, састављену од седам до осам људи, посвећену нези болесника и подучавању сиромашних девојчица, она је ујединила ову заједницу са са заједницом Кћери свете Женевијеве, и проширили своје активности из Париза на Амјен и La Ferté-sous-Jouarre , у епархији Meaux.
У Самостану Мирамио госпођа Мирамион је живела заједно са женама које је сакупљала, обучавала и изоловала од остатка света, али им није наметала строгу изолацију. Па су штићенице самостана могле да напуштају Мирамион кад год су то желеле. Њена добротворна организација је била много толерантнија и пуна нежности за разлику од оне коју су упражњавале друге заједнице.
Када је самостанска заједница распуштена 1794. године, просторије самостана Мирамион су коришћене у друге сврхе, па је тако 1812. године у овај објекат смештена Општа болничка апотека.
Самостан као музеј
[уреди | уреди извор]Од 1934. године до 2012. години у згради бившег самостана Мирамион радио је музеј под називом Assistance publique - Hôpitaux de Paris. Током 2012. године музеј је продат хотелу Xavier Niel, и данас је познат као Отел Мирамион.
Извори
[уреди | уреди извор]- ^ Tiron, abbé René (1845). Histoire et costumes des ordres religieux, civils et militaires (на језику: француски). Librairie Historique-Artistique.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]Медији везани за чланак Самостан Мирамион на Викимедијиној остави