Цар Аустрије
Цар Аустрије (њем. Kaiser von Österreich) био је владар Аустријског царства и касније Аустроугарске монархије. Насљедна царска титула и дужност коју је 1804. прогласио цар Светог римског царства Франц II, члан дома Хабзбург-Лотаринг, и коју су он и његови насљедници непрестано држали све док се Карл I није одрекао власти 1918. године.
Цареви су задржали титулу надвојводе Аустрије. Супруге царева имале су титулу царице, док су друга чланови породице носили титулу надвојводе или надвојводкиње.
Претходне титуле
[уреди | уреди извор]Припадници аустријског дома, Хабзбуршке династије, били су изборни цареви Светог римског царства од 1438. (осим петогодишњег прекида од 1740. до 1745) и углавном су боравили у Бечу. Тако се израз „аустријски цар” може јављати у текстовима који датирају од прије 1804, када није постојало Аустријско царство. У овом случајевим ријеч Аустрија се односила на сложену монархију којом је влада династија, а не на земљу. Посебан случај била је Марија Терезија; носила је царску титулу као супруга Франца I (владао од 1745. до 1765), али је и сама била монарх аустријских насљедних земаља укључујући Бохемију и Угарску.
Цар
[уреди | уреди извор]Пред агресију Наполеона I, који је француским уставом од 18. маја 1804. проглашен за „цара Француза” (), Франц II је страховао за будућност Светог римског царства и желио је да задржи свој и породични царски статус у случају распада Светог римско царства. Због тога је 11. августа 1804. за себе и за своје насљеднике на челу Хабзбуршко-лотариншког дома створио нову титулу „цар Аустрије”.[1] Франц је двије године носио двије царске титуле: био је цар Светог римског царства Франц II и „по милости Божијој” (Von Gottes Gnaden) цар Франц I од Аустрије.
Војска превођена Аустријом претрпјела је понижавајући пораз у бици код Аустрелица 1805, а побједоносни Наполеон наставио је са распуштањем старог Рајха (који је у то вријеме био само немоћна конфедерација) мотивисањем или притиском на неколико њемачких кнежева да у јулу ступе у засебну Рајнску конфедерацију са својим земљама. То је довело до тога да Франц II/I 6. августа 1806. прогласи распуштање Рајха и одложи царску круну насталу у другој половини 10. вијека (данас изложена у ризници палате Хофбург у Бечу).[2]
Од 1806. па надаље, Франц је био само цар Аустрије. Имао је три насљедника — Фердинанда I, Франца Јозефа I и Карла I — прије него што се земља распала 1918. године. Никада је успостављена свечаност крунисања; престолонасљедик је постајао цар у тренутку када је његов претходник преминуо или абдицирао. Симбол цара Аустрије била је династичка приватна круна која датира још из времена Рудолфа II (владао од 1576. до 1612), а која је требала да преноси достојанство и мит Хабзбурга.
Титуле цара
[уреди | уреди извор]Аустријски цареви имали су опсежни списак титула и претензија које су одражавале географско пространство и разноликост земаља којима су владали аустријски Хабзбурзи. Велика титула цара Аустрије мијењана је неколико пута: патентом од 1. августа 1804, уредбом дворске канцеларије од 22. августа 1836, декретом царског дворског министарства од 6. јануара 1867. и на крају писмом од 12. децембра 1867. године. Краће верзије су биле препоручене за званичне документе и међународне уговоре: „цар Аустрије, краљ Бохемије итд. и апостолски краљ Угарске”, „цар Аустрије и апостолски краљ Угарске”, „његово величанство цар и краљ” и „његово царско и краљевско апостолско величанство”.
Потпуни списак (након губитка Ломбардије 1859. и Венеције 1866.):
- Цар Аустрије,
- Апостолски краљ Угарске,
- Краљ Бохемије, Далмације, Хрватске, Славоније, Галиције, Лодомерије и Илирије,
- Краљ Јерусалима и тако даље,
- Надвојвода Аустрије,
- Велики војвода Тоскане и Кракова,
- Војвода Лотарингије, Салцбурга, Штајерске, Корушке, Крањске и Буковине,
- Велики кнез Траксилваније,
- Маркгроф у Моравској,
- Војвода Горње и Доње Шлеске, Модене, Парме, Пјаченце и Гвастале, Аушвица и Затора, Тешина, Фрулије, Дубровника и Задра,
- Кнежевски гроф Хабзбурга и Тирола, Кибурга, Горице и Градишке,
- Кнез Трента и Бресаноне,
- Маркгроф Горње и Доње Лужице и у Истри,
- Гроф Хоенемса, Фелдкирха, Брегенца, Зоненберга и тако даље,
- Господар Трста, Котора и Словенске марке,
- Велики војвода Војводства Србије и тако даље,
- Суверен Реда Златног руна.
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Otto, Posse (1913). „Allerhöchste Pragmatikal-Verordnung vom 11. August 1804”. Die Siegel der Deutschen Kaiser und Könige (на језику: немачки) — преко Викизворника.
- ^ Zeumer, Karl, ур. (1913). „Erklärung Franz II. zur Niederlegung der Krone des Heiligen Römischen Reiches”. Quellensammlung zur Geschichte der Deutschen Reichsverfassung in Mittelalter und Neuzeit (на језику: немачки) — преко Викизворника.