Шаблон:Сјајни чланци/2
Дидје Дрогба[уреди извор]
_(cropped).jpg)
Дидје Ив Дрогба Тебили (франц. Didier Yves Drogba Tébily; Абиџан, 11. март 1978) бивши је фудбалер из Обале Слоноваче, који је играо на позицији нападача. Бивши је капитен и најбољи стријелац у историји репрезентације Обале Слоноваче. Највише времена провео је у Челсију, за који је постигао 164 гола и четврти је најбољи стријелац клуба у историји, као и најбољи страни стријелац. Изабран је за најбољег играча Челсија икада од стране навијача, у анкети коју је спровео клупски часопис 2012. године, а у којој је учествовало око 20.000 навијача. Такође, изабран је у идеални тим клуба за деценију 2010—2020. у анкети коју је часопис спровео 2020. године. У избору за најбољег Афричког фудбалера свих времена по избору часописа Africa Top sports нашао се на четвртом мјесту, иза Самјуела Етоа, Џорџа Вее и Рожеа Миле. Био је познат по својој физичкој снази, брзини, способности у ваздуху, снажним и прецизним ударцима, као и контроли лопте. Добио је награду за афричког фудбалера године два пута, док је у избору четири пута био на другом мјесту по чему је рекордер, три пута је био на трећем мјесту по чему је такође рекордер, а рекордер је и по броју избора у најбоља три афричка фудбалера године са укупно девет.
Јуниорску каријеру почео је са десет година, а са 18 година је почео професионалну каријеру у Ле Ману, који се тада такмичио у Другој лиги Француске. Године 2002. прешао је у Генган, а након што је у сезони 2002/03. постигао 17 голова на 34 утакмице, прешао је у Олимпик Марсељ, гдје је сезону 2003/04. завршио као трећи стријелац лиге са постигнутих 19 голова и помогао је тиму да дође до финала Купа УЕФА.
У јулу 2004. прешао је у Челси за 24 милиона фунти, чиме је постао најскупље плаћени фудбалер из Обале Слоноваче у историји. У сезони 2004/05. првој у клубу, освојио је Премијер лигу, прву за Челси након 50 година. У сезони 2005/06. помогао је клубу да освоји другу титулу заредом, док је у сезони 2006/07. постао први играч који је постигао гол у финалима ФА Купа и Лига Купа у истој сезони и изабран је у идеални тим године у избору FIFPro за 2007. У марту 2012. године, постао је први афрички фудбалер који је постигао 100 голова у Премијер лиги. Два мјесеца касније, постигао је гол у побједи против Ливерпула у финалу ФА Купа, чиме је постао први играч у историји који је постигао гол у четири финала ФА Купа. У мају исте године, постигао је гол за изједначење у 88. минуту у финалу Лиге шампиона против Бајерн Минхена, а затим је постигао одлучујући гол за побједу на пенале и прву титулу првака Европе за Челси. Након осам година, напустио је клуб на љето 2012. и прешао је у Шангај Шенхуа, гдје је провео шест мјесеци, а затим је прешао у Галатасарај, за који је постигао гол за побједу у финалу Купа Турске 2013. Након двије године, на љето 2014. вратио се у Челси. Са одиграних десет финала са клубовима, освојених десет трофеја и постигнутих десет голова, описан је као „ултимативни играч за велике утакмице“. Године 2015. прешао је у канадски Монтреал импакт, гдје је провео двије сезоне и постигао 23 гола на 41 утакмици. Године 2017. прешао је у Финикс рајзинг, чији је био један од власника. За клуб је одиграо 26 утакмица и постигао 17 голова, а на љето 2018. завршио је каријеру, са 40 година. На дан 21. априла 2022. уврштен је у Кућу славних Премијер лиге.
За репрезентацију Обале Слоноваче играо је у периоду од 2002. до 2014. године, а именован је за капитена 2006. године. Био је члан тима на Свјетском првенству 2006. првом за репрезентацију, на којем је постигао и први гол за репрезентацију на Свјетском првенству у историји. Предводио је тим до два финала Афричког купа нација: 2006. и 2012. а оба пута је Обала Слоноваче изгубила на пенале, од Египта и Замбије. Био је капитен на Свјетским првенствима 2010. и 2014. на којима је Обала Слоноваче оба пута испала у групној фази. На дан 8. августа 2014. завршио је репрезентативну каријеру, а са постигнутих 65 голова на 105 утакмица, најбољи је стријелац у историји Обале Слоноваче.
И у току и након завршетка каријере, бавио се друштвеним проблемима у Африци, а играо је кључну улогу у постизању мира у својој домовини у току Грађанског рата 2005. Године 2007. именован је за амбасадора добре воље у програму Уједињених нација за развој, док је у децембру 2018. године постао потпредсједник међународне организације Мир и спорт. Нашао се на списку 100 најутицајнијих људи на свијету у избору часописа Time 2010. године, док је 2020. добио награду предсједника Уефе.