Седми конгрес Комунистичке интернационале — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Новија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Нова страница: {{рут}} '''Седми конгрес Комунистичке интернационале''' ({{јез-рус|Седьмой конгресс Коммунистического интернационала}}) била је вишенационална конференција коју су у Москви од 25. јула до 20. августа 1935. одржали делегиран…
(нема разлике)

Верзија на датум 16. март 2023. у 00:32

Седми конгрес Комунистичке интернационале (рус. Седьмой конгресс Коммунистического интернационала) била је вишенационална конференција коју су у Москви од 25. јула до 20. августа 1935. одржали делегирани представници владајућих и невладајућих комунистичких партија из цијелог свијета и позвани гости који су представљали друге политичке и организоване радне организације. Скупу је присуствовало 513 делегата, од којих је 317 имало пуно право гласа, који су представљали 65 партија чланова Коминтерне, као и 19 симпатизерских партија.

Скуп се највише памти по подржавању Народног фронта комунистичких и некомунистичких снага против растуће фашистичке пријетње у Европи, отварајући пут залагању за колективну безбједност између Совјетског Савеза и капиталистичких држава Европе. Ово је означило драматичан преокрет претходне оријентације Коминтерне ка класној борби који је на 6. конгресу 1928. одобрила агресивна линија тзв. „Трећег периода”.

Историја

Позадина

Током почетка 1930-их Народни комесаријат за спољне послове Совјетског Савеза, на челу са Максимом Литвиновим, водио је политику покушаја стицања ширег међународног споразума о војном разоружању. Ова иницијатива је очигледно доспјела у крајњи ћорсокак након доласка Адолфа Хитлера на власт у Њемачкој јануара 1933, међутим са новом политичком стварношћу која била наглашена одласком Њемачке са преговора о разоружању у Женеви у октобру 1933. године.[1]

Ипак, међу свјетским комунистичким покретом било је мало напретка ка изградњи ширег сједињеног фронта са социјалистичким покретом и њима повезаним синдикатима, при чему је Коминтерна наставила да тренира своје реторичко оружје на социјалдемократском покрету, за коју се сматрало да саботира напоре Комунистичке партије Њемачке да води борбу против фашизма, пропагирајући оно што су комунисти окарактерисали као „антимарксистичку теорију ’мирног’, ’демократског’ пута ка социјализму” међу њемачким радничком покретом.[а]

Међутим, постојали су појединци унутар комунистичког покрета који су наговјештавали пут ка новој, више колаборативној сарадњи. Фебруарски устанак социјалиста социјалиста против десничара у Аустрији 1934. и покрет који залагао за сарадњу између социјалиста и комуниста у Француској у борби против фашистичког покрета убиједили су бугарског комунисту Георгија Димитрова, водећу личност Коминтерне, да је непријатељство Коминтерне према заједничком дјеловању између комуниста и социјалиста било непромишљено. Димитров се побједнички вратио у Москву у априлу 1934. након ослобађајуће пресуде на суђењу за паљење Рајхстага, одлучан да промијени основну стратегију Коминтерне, из стратегије антагонистичког супротстављања социјалдемократији у стратегију сарадње у заједничкој борби.[3]

Припреме за 7. конгрес Коминтерне почеле су у Москви крајем 1934, када је Извршни комитет Комунистичке интернационале (ИККИ) основао комисију за израду програмских резолуција за то тијело. То тијело је било подијељено између Димитрова и других који су се залагали за кретање ка „општрој демократској, антифашистичкој” оријентацији и тврдолинијаша који су наставили да тврде да је борба против фашизма неодвојива од задатака свргавања буржоазије, што подразумијева истовремену борбу против фашизма, деснице и реформистичких конституционалистичких и социјалистичких покрета.[2] Без брзог договора, отварање 7. конгреса заказано за 8. март 1935. помјерено је за крај јула.[б]

Управо су потребе совјетске спољне политике биле оне које су на крају обликовале оријентацију Коминтерне, када су 2. маја 1935. двије земље оје су биле највише забринуте због уплитања растућег њемачког милитаризма — Француска и Совјетски Савез — закључиле Француско-совјетски пакт о узајамној сарадњи, којим су земље обећале да ће стати у одбрану друге земље у случају агресивног кршења Ковенанта Друштва народа.[5] Убрзо након тога, дводневне консултације у Москви између француског министра спољних послова Пјера Лавала и совјетских вођа Јосифа Стаљина, Вјачеслава Молотова и Максима Литвинова помогле су да се споразум свечано прогласи кроз заједно саопштење у којем су се стране сложиле „да неће допустити да им средства народне одбране у било ком погледу ослабе” и којим је Француској признато право да „одржи своје оружане снаге на нивоу који је у складу са њеном безбједношћу.”[в]

Споразум из маја 1935. и формално саопштење Француске и Совјетског Савеза одлучно су превагнули ка новој политици Коминтерне о комунистичким партијама широм свијета, одбацивши стару линију Трећег периода „класе против класа” ради збацивања буржоазије у корист нове реалполитике, бранећи Руску револуцију подржавањем споразума о међусобној одбрани између Совјетског Савеза и разних капиталистичких држава.[7] Додатно обиљежје ове промјене у међународној политичкој линији Коминтерне било је именовање присталице Народног фронта Георгија Димитрова за новог шефа Комунистичке интернационале.[3] Стога је створена позорница за одложени савез 7. конгреса Коминтерне.

Сазив

Седми конгрес Комунистичке интернационале отворен је 25. јула 1935. увече у Дворани стубова Дома Савеза у Москви. Скупу, који је сазван скоро тачно седам године послије посљедњег конгреса Коминтерне, присуствовало је 513 делегата, од којих је 371 имао пуно право гласа, који су представљали 65 партија чланица Коминтерне, као и 19 симпатизерских партија. У складу са његовом личном традицијом и релативном незаинтересованошћу за послове Коминтерне, сједници није присустовао генерални секретар Свесавезне комунистичке партије Јосиф Стаљин, који се у то вријеме уздигао на позицију неоспорне надмоћи.[8]

Упркос његовом одсуству, Стаљин је хваљен у маниру култа личности, а свако помињање имена совјетског вође наишло је на „буран аплауз” окупљених делегата.[9]

Пиков главни извјештај

Вилхелм Пик 1950. године. У то вријеме био је на дужности предсједника Источне Њемачке.

Види још

Напомене

  1. ^ Наведене ријечи су ријечи непотписаног уредничка у званичном часопису Комунистичке интернационале (бр. 9 из 1935).[2]
  2. ^ Вопросы истории КПСС бр. 8 из 1975. године.[4]
  3. ^ Саопштење је објављено у свјетској штампи 16. маја 1935. године.[6]

Референце

  1. ^ Carr 1982, стр. 147.
  2. ^ а б Carr 1982, стр. 148.
  3. ^ а б Haslam 1984, стр. 54.
  4. ^ Carr 1982, стр. 149.
  5. ^ Carr 1982, стр. 150.
  6. ^ Carr 1982, стр. 150-151.
  7. ^ Carr 1982, стр. 151.
  8. ^ Carr 1982, стр. 403.
  9. ^ Carr 1982, стр. 404.

Литература

Спољашње везе

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Седми_конгрес_Комунистичке_интернационале&oldid=25636782”