Ахмед Нурудин
Ахмед Нурудин је главни лик романа Меше Селимовића „Дервиш и смрт“.
Роман[уреди | уреди извор]
Роман “Дервиш и смрт” је објављен у Сарајеву 1966. године и доживео је невероватан успех, а свом аутору представља најзначајније дело у књижевном стварању. Подстицај за настанак романа Меша Селимовић је пронашао у свом личном животу, у трагедији која је обележила и усмерила читав његов живот и стварање. Године 1944. у Тузли је због ситне грешке стрељан његов брат Шефкија и његова смрт много је погодила Селимовића, па роман није ништа друго него траг Селимовићевих мисли остављен мастилом на хартији, кроз које провлачи размишљања шејха Ахмеда Нурудина, главног јунака књиге “Дервиш и смрт”.
Роман представља исповест главног јунака једне ноћи док ишчекује зору, а са њом и смрт. “Дервиш и смрт” је роман лика јер је од почетка до краја у његовом средишту личност шејха Ахмеда Нурудина који исписује своју биографију.
Ахмед Нурудин[уреди | уреди извор]
Ахмед Нурудин, шејх босанске текије, посветио је цео свој живот текији, вери и Богу. У текији се налази цео његов свет. Он је духовни човек посвећен верским принципима и Курану. Вођен духом религије, сматра да је све оно што се догађа унапред предодређено и да људи то не треба да мењају већ да мирно прихвате. Сазнавши да му је брат недужан затворен у тврђаву, он не предузима ништа. Чак се и љути на брата што својом несрећом баца сенку и на његов углед. Жели да уради нешто, а да притом не учини ништа, односно да учини што мање како не би повредио достојанство свог положаја. Тек након очеве молбе, он иде да пита за брата. Муфтијина дрскост и равнодушност у Ахмеду изазивају осећај немоћи, који га доводи до беса и жеље за побуном. У Ахмеду, који је читавог живота навикао да буде послушан, сада се јављају побуна и револт. Када сазна за братову смрт Ахмед га жали, али жалост ће ускоро заменити мржња која га испуњава и представља сврху његовог живота. Од верског догматика, Ахмед постаје побуњеник и осветник кога води слепа мржња.[1][2][3]
Ахмедов пријатељ Исхак[уреди | уреди извор]
За Исхака се везује једна од најтежих моралних дилема дервиша Ахмеда. Исхак је бегунац од власти којег Ахмед среће у ђурђевској ноћи, у којој је по паганским обичајима дозвољен грех. У оваквој ноћи, Исхак налази прилику да побегне, а Ахмед прво помишља да га ода стражарима. Имајући његову судбину у рукама, ипак га не одаје. Исхак је скроз другачији од Ахмеда, он је оличење храбрости.
Ахмед Нурудин, у тешким ситуацијама, ослонац налази у побожним речима, молитвама, али ускоро увиђа механичко изговарање тих речи које у ствари почињу да га оптерећују. Мисао на Исхака представља његов нов вид уточишта у тешким ситуацијама, Исхак представља све оно што би Ахмед хтео да буде али не може. Исхак постаје дервишево друго ја, део његове личности који жуди за побуном.
Ахмедов пад; ишчекивање зоре и смрти[уреди | уреди извор]
Ахмед Нурудин је верник, муслимански достојанственик са верничком оданошћу која се на крају претвара у херетички неред. Роман је историја једног немоћног бића које чини све да спасе свог брата, а постиже то да не спашава братов живот и упропашћује властити. Његов свет, дотад чврсто сазидан, руши се из темеља када му затворе брата. Нашао се у центру хајке где је свуда било једно велико ухо и око којима није могао да умакне. Успева да сруши владајуће људе, сам преузима власт у нади да ће успоставити правду. Ипак, стара управа, са промењеним личностима али не и промењеним духом владавине, разбиће илузије Ахмеда Нурудина и смрвиће га као човека. Док ишчекује зору и смрт, он размишља о свом животу. Сагледавање живота га је довело до поразног сазнања да је живот прошао у празнини и неискоришћености; схвата да живот чини лутање, усамљеност и неспоразум са светом; схвата и прихвата сопствену немоћ. Страх је његово последње осећање, а његова последња мисао је мисао о бесмислености свега, и живота и смрти. Још на самом почетку романа, цитирајући одломак из Курана, писац истиче да је сваки човек увек на губитку чиме истиче филозофију апсурда живота. Ахмед Нурудин представља сваког трагичног усамљеног појединца који се не уклапа у окрутни свет зла.
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Селимовић. Дервиш и Смрт. Цоннецтум. ИСБН 978-9958-29-044-2.
- ^ „Дервиш и смрт препричано, Меша Селимовић | Лектире.рс”. www.лектире.рс. Приступљено 2024-01-31.
- ^ „Меша Селимовић - Дервиш и смрт - ликови”. www.табановиц.цом. Приступљено 2024-01-31.