Арпад Немет
Arpad Nemet | |
|---|---|
| Датум рођења | 1945. |
| Место рођења | Sombor |
 | Овај чланак можда захтева чишћење и/или прерађивање како би се задовољили стандарди квалитета Википедије. Проблем: Потребно је додати унутрашње везе. |
Arpad Nemet (mađ. Németh Árpád; Сомбор, 1945)[1] је мађарски исрпски редитељ.
Биографија[уреди | уреди извор]
Рођен је 1945. године у Сомбору. Основну и средњу школу је завршио у свом родном граду. 1968. године преселио се у Нови Сад где је постао члан новооснованог дописништва Телевизије Београд. Касније 1970. Прелази у редакцију Телевизије Нови Сад. У дописништву и у новосадској телевизији ради као филмски сниматељ. У то време уписује се на Академију за казалишну и филмску умјетност у Загребу, где је дипломирао 1975 године. Недуго потом почиње да се бави и режијом. За то време снимио је и режирао преко стотина документарних филмова о догађајима, знаменитим људима и уметницима.
Као сниматељ запажене емисије су му: „Стари рибар” (1972), „Статистичари” (1974) То је и први телевизијски филм на магyарском језику у Војводини. Затим документарни филм о значајном војвођанском синаести „Шандор Лифка” (1975), „Црни глобус” (1975), „Седам мађарских балада” (1977), „Буда Бракусз” (1979), „Вера и Ержика” (1981), „Топола са терасе” (1981), „Бацач ножева” (1984)
Као редитељ значајни пројекти су му: „Љубавна поезија” (1980), Телевизијска серија од шест полусатних епизода под називом „Гримас” (1981), Дечији филм „Бумеранг”. Документарни филм „Усиљени марш” (1987) сниман је у коопродукцији са будимпештансом телевизијом M-1.
То је врло запажен појекат о д два 45 минутна документарна филма. Обрађује последње дане логораша Миклоша Раднотија знаменитог мађарског песника. Филм је награђен посебном телевизијском наградом „Ниво” у Будимпешти.
За његов рад се везују многобројне документарне и портретне емисије о значајним уметницима из војвођанске мађарске културе. Да поменемо Карољ Сирмаи, Карољ Ач, Иштван Немет, Ласло Копецки, Нандор Бурањ, Јожеф Пап, Иштван Конц, Ото Толнаи, Иштван Брашњо, Ласло Гал, Шандор Богданфи, Михаљ Мајтењи, ДР Имре Бори, Јанош Херцег, Ђерђ Сабо и многи други.
Био је члан Секретаријата за културу и образовање Извршног већа Војводине, затим и Комисије за филмско стваралаштво републике Србије. 1985. Радио Телевизија Нови Сад додељуље му Плакету са повељом за изузетан допринос у раду и развоју ТВ Нови Сад.
Гоидне 1985, Изабран је за председника Удружења филмских радника Војводине. Почетком 2000. године нагло му се погоршава вид и постаје члан Савеза Слепих Нови Сад. Исте године постаје уредник звучног часописа на мађарском језику „Висзханг” (Одјек).
Године 2005, Режира прву позорисну представу на овим просторима са глумцима чији је вид оштећен. Премијера представе под називом „Ко је у праву?” изведена је са великим успехом у Београду у позоришту Душко Радовић.
Године 2006, објављује књигу под насловом „А камера мöгüл” (Иза камере) Ово дело које говори о пионирским данима Телевизије у војводини објавила је и Мађарска електронска национална библиотека на свом сајту у писаној и звучној техници. (хттп//мек.осзк.ху/04700/04762) 2008 Режира другу позоришну представу под називом „Врата” по тексту Гоббy Фехер Ђуле, познатог Војводјанског писца. Премијера је изведена у Новом Саду у СНП-у. Исте године објављује другу књигу „П.П. Неметови” (хттп//мек.осзк.ху/06900/06904) 2009. Савез Слепих Србије додељуље му Диплому за најоље резултате показене у области културе те године. Исте године, Савез Слепих Војводине додељуље му захвалницу као израз посебног признања за допринос на унапређењу рада, развоја и афирмације Савеза. 2010. Објављује збирку новела под називом „Приче и снови”.[2] То је његова прва збирка на српском језику. Мађарска национална електронска библиотека и њу објављује на свом сајту. Те исте године објављује књигу „Сценаријум” у којој су текст за једну позорисну представу и сценарио за филм. Бресквица је Арпадова пета књига[3] која је, осим црног тиска и у звучној техници.
Шесту књигу је објавио 2018 године под називом Сновиђења која је штампана двојезично - На Српском и на Мађарском. Мађарски назив тог дела је "Áлмаим". Издавач је Градска организација слепих Нови Сад. Исте године постао је члан Друштва књижевника Војводине. 2021 идје роман под називом Камен - А Кő штампано двојезично и исте године издаје у сарадњи са Организациом Слепих Новог Сада Камена капија - А кőкапу у двојезичном издању.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Јул 8; Најаве, 2019 |; библиотеке, Новости из. „У припреми звучно издање књиге „Сновиђења“ Арпада Немета | Јавна установа Специјална библиотека за слијепа и слабовида лица Републике Српске” (на језику: српски). Приступљено 24. 7. 2019.
- ^ Војводинy, Рáдиодифúзна установизеň Војводинy Рáдио-телевíзиа. „"Приче и снови" Арпада Немета - суштина бивствовања слепих”. Рáдио-телевíзиа Војводинy. Приступљено 24. 7. 2019.
- ^ Сзупернап. „Бресквица · Áрпáд Нéмет · Кöнyв”. Молy (на језику: мађарски). Приступљено 24. 7. 2019.