Дејвид Розенхан

С Википедије, слободне енциклопедије
Дејвид Розенхан
Датум рођења(1929-11-22)22. новембар 1929.
Место рођењаЏерзи Сити
  САД
Датум смрти6. фебруар 2012.(2012-02-06) (82 год.)
Место смртиПало Алто
  САД

Дејвид L. Розенхан (22. новембар 1929 — Џерзи Сити, 6. фебруар 2012)[1] био је професор на Универзитету у Стенфорду и један од најпрестижнијих стручњака за психологију и право. Умро је 6. фебруара 2012. у Калифорнији у 82. години свог живота.[2]

Професор права и психологије на Станфорду још од 1971, Дејвид Розенхан, био је један од првих који су применили психолошке методе у праксама судских поступака. Био је аутор више од 80 књига и научних радова, укључујући и једне од најчитанијих студија из области психологије, Бити разуман на местима за луде (1973).[3] Био је члан удружења Америчке психологије, бивши председник Америчког одбора за форензичку психологију, бивши потпредседник Института за психолошке интеракције, бивши директор Института за ментално истраживање и члан Клиничког пројекта за истаживачку ревизију у Националном Институту за ментално здравље.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен у Џерзи Ситију, Розенхан је у младости био студент Јешива Универзитета и добио диплому из математике (1951) на истом. Такође је магистрирао из економије (1953) и докторирао из психологије (1958) на Универзитету Колумбија.[1]

У време када су правни научници тек почели да гледају економију као увид у правну анализу, професор Розенхан је међу првима испитао претпоставке које правни стручњаци праве у судском поступку. Ослањајући се на истраживање о понашању поротника које је спроведено од стране Правног Универзитета у Чикагу, Професор Розенхан је почео да се фокусира на друге аспекте понашања пороте. Међу његовим интересима била је способност поротника да се придржава инструкција судије да одбаце доказе које је судија раније прогласио неприхватљивим.

Пре доласка на Стенфорд Универзитет, Дејвид Розенхан је био члан Вартмур колеџа, Принстон Универзитета, Хаврфорд Колеџа и Универзита Пенсилваније. Он је такође служио као истраживачки психолог у Сервису за тестирање едукације. Био је психолог Центра Саветовалишта на Стивенс Институту технологије од 1954. до 1956. Био је предавач на колеџу Хантер и директор истраживања у одељењу за психијатрију у градској болници у Елмурсту од 1958. до 1960. године. Био је асистент професора за психологију и социологију на колеџу Хаврфорд од 1960. до 1962. године, предавач на одељењу за психологију и психијатрију на Универзитету у Пенсилванији од 1961. до 1964. године, предавач на катедри за психолохију на Универзитету Принстон од 1964. до 1968. године, професор на катедри за психологију и образовање на колеџу Свортмур од 1968. до 1970. године, гостујући професор на катедри за психологију на Станфорд Универзитету од 1970. до 1971. године, гостујући члан у центру за социо-правне студије, гостујући професор на Вестерн Аустралија, Тел Авив и Оксфорд Универзитетима од 1984. до 1985. године и гостујући професор на катедри за психологију на Џорџтаун Универзитету 1988. године.[4]

Професор Правног факултета на Универзитету Стенфорд Мигел А. Мендез, на чији рад је велики утицај имао управо Розенхан, рекао је да је његов колега одиграо кључну улогу у привлачењу студената у правну школу који су заинтересовани за повезивање закона и психологије. Такође, био је познат и по својој великодушности и спремности да увек одвоји време да подучи нове, младе студенте. Као и Мартин Селигман, и Розенхан је веровао да постоји 7 главних особина абнормалности: патња, мала адаптивност, живописна машта и неконвенционалност, непредвидљивост и губитак контроле, ирационалност и неразумљивост, неугодност посматрача и кршење моралних и идеалистичких стандарда.[4][5]

Публикације[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Росс L, Каванагх D (1. 9. 2013). „Давид L. Росенхан (1929-2012)”. Тхе Америцан Псyцхологист. 68 (6): 469. ПМИД 24016118. дои:10.1037/а0032245. 
  2. ^ Станфорд Лаw Сцхоол Моурнс тхе Лосс оф Давид L. Росенхан, Профессор оф Лаw & Псyцхологy, Емеритус Архивирано на сајту Wayback Machine (5. март 2012), Станфорд Лаw Сцхоол (СЛС) Неwс, Фебруарy 16, 2012 (доwнлоадед Марцх 13, 2012)
  3. ^ Росенхан, D. L. (1973). „Он Беинг Сане ин Инсане Плацес”. Сциенце. 179 (4070): 250—258. Бибцоде:1973Сци...179..250Р. ПМИД 4683124. С2ЦИД 15089027. дои:10.1126/сциенце.179.4070.250. . http://www.sciencemag.org/cgi/content/abstract/179/4070/250.
  4. ^ а б Stanford Law School Mourns the Loss of David L. Rozenhan, Professor of Law & Psychology, Emeritus, Stanford Law School (SLS) News, February 16, 2012 (downloaded March 13, 2012)
  5. ^ Michael Eysenck (2004). Psychology: An International Perspective. Taylor & Francis. стр. 794—799. ISBN 1841693618. 

Literatura[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Dejvid_Rozenhan&oldid=27673788”