Хипнагогија
Хипнагогија (од грчких речи ύπνο (спавати) и οδοηγός (водич)) је неуролошки феномен у којем су стања спавања и будности спојена, стварајући необична искуства која се често погрешно схватају и узимају за паранормалне. Хипнагогија се може појавити када се особа буди (хипнопомпија) или спава (хипнагогија). Хипнагошке халуцинације често изазивају забуне, јер је тешко разликовати халуцинације од стварности. У овом стању се могу доживети врло реалне слике и звуци, искуства се крећу од слушања вашег имена до оних које укључују сва чула, укључујући и додир. Такодје, повезана са хипнагогијом је привремена парализа, која се често назива парализа спавања (сна).
Историјат[уреди | уреди извор]
Хипнагошко стање "будности у сну" познато је мистицима већ годинама, а спомиње га неоплатонски филозоф Јамблих који је писао о "гласовима" и "светлу" које му се јавило у стању између спавања и будности верујући да су "Богом послата" искуства. Ране референце на хипнагогију могу се наћи и у списима Аристотела, Кардана, Симона Формана и Сведенборга.
Људи су тумачили ова чудна искуства у складу са њиховом културом. У средњовековној Европи људи су мислили да их посећују демони који су им понекад седели на грудима и парализовали их својим мрачним моћима. Када су духови били популарнији, епизоде су објашњаване као посете духова који би вам украли енергију. У Њуфорланду су такве ноћне посетиоце називали "старом вештицом". Заправо, израз "ноћна мора" потиче од таквих веровања - "маере" је староенглеска реч за женског демона који гуши људе у сну.[1]
У модернијим културама, наравно, људи су превише софистицирани да верују у духове или демоне, тако да криве ванземаљце за такве "посете". Можда је најбољи пример за то аутор Витли Стрибер, који верује да су га отели ванземаљци и описује своје искуство у својој књизи из 1987.[2]
Озбиљна научна истрага започета је у 19. веку са Јоханесом Петером Мулером, Јулисом Баиларгером и Алфредом Мауријем. Реч хипнагогија ушла је у литературу популарне психологије преко др Андреаса Мавроматиса 1983. године. Термин хипнагогија првобитно је сковао Алфред Маури, да би назвао стање свести током почетка спавања. Термин хипнопомпија је сковао Фредерик Миерс убрзо након тога да означи почетак будности. Термин хипнагогија користи др Мавроматис да идентификује проучавање стања свести о транзицији у сну уопште, и користи хипногогију (према сну) или хипнапомпику (из сна) у сврху идентификације специфичних искустава која се проучавају.[3] Андреас Мавроматис, опсежно је истраживао хинагогију. Он је повезује са сновима, сањарењима, шизофренијом, медитацијом и креативношћу - као и мистичним и паранормалним искуствима као што је телепатија.
Симптоми[уреди | уреди извор]
Прелазак у сан и из сна може бити присутан у широком спектру сензорних искустава. Оне се могу појавити у било ком модалитету, појединачно или комбиновано, и крећу се од нејасних и једва примјетних до живих халуцинација.
Визуелни симптоми[уреди | уреди извор]
Основни симптом хипнагошке халуцинације је замишљање веома реалних објеката или догађаја непосредно пре заспавања (обично визуелно). Међу чешће пријављеним, и детаљније истраженим, сензорним особинама хипнагогије су фосфени који се могу манифестовати као наизглед насумичне тачкице, линије или геометријски обрасци, или као фигуративне (репрезентативне) слике. Могу бити монокроматски или богато обојени, мирни или покретни, равни или тродимензионални (нудећи утисак перспективе). Такође су приказане слике које представљају кретање кроз тунеле светлости. Појединачне слике су обично краткотрајне и веома брзо се мењају. За њих се каже да се разликују од самих снова по томе што је хипнагошка слика обично статична и недостаје јој наративни садржај. Описи изузетно живих и разрађених хипнагошких слика могу се наћи у делу Марије-Џин-Леон (Marquis d'Hervey de Saint Denis).
Звучни симптоми[уреди | уреди извор]
Хипнотичке халуцинације су често слушне или имају слушну компоненту. Попут визуелних ефеката, хипнагошки звукови варирају у интензитету од слабих утисака до гласних звукова, као што су куцање, сиктање или звиждање. Људи могу замислити да се њихово име зове, да звони телефон или звоно на вратима, да чују музику или зујање. Делови замишљеног говора су чести и могу се манифестовати као сопствени "унутрашњи глас субјекта" или као гласови других људи. Најчешће су бесмислени и фрагментирани , и често садрже небулозе и измишљена имена.
Тетрис ефекат[уреди | уреди извор]
Тетрис ефекат (познат и као Тетрис синдром) настаје када људи посвете толико времена и пажње некој активности која почиње да обликује њихове мисли, менталне слике и снове. Име је добила по видео игрици Тетрис.
Овај ефекат је чак примећен код људи са амнезијом који иначе немају памћење о оригиналној активности. Када активност укључује покретне објекте, као у видео игрици Тетрис, одговарајуће хипнагошке слике имају тенденцију да се перципирају као покретне. Ефекат Тетрис није ограничен на визуелну слику, већ се може манифестовати у другим модалитетима. На пример, Роберт Стикголд наводи да је искусио додир камења док је заспао након планинарења.[4] То се може догодити и људима који су путовали бродом, или су пливали кроз валове, непосредно пре спавања, и осећају таласе док спавају, или људи који су дан провели скијајући настављају да "осећају снег" под ногама. Људи који су провели доста времена скачући на трамполини ће открити да могу да осете кретање горе-доле пре него што оду на спавање. Многи шахисти пријављују феномен гледања шаховске табле и фигура током тог стања. Нови запосленици који раде на стресним и захтевним пословима често наводе да осјећају искуство обављања послова везаних за рад у овом периоду пре спавања.
На менталном нивоу, компјутерско програмирање је резултирало сновима о кодирању. Математичари су пријавили да сањају бројеве или једначине, на пример Сриниваса Рамануџан.
Проприоцептивни ефекти[уреди | уреди извор]
Проприоцепција је осећај само-кретања и позиције тела. Понекад се описује као "шесто чуло". Она може бити повремено нарушена, посебно када је неко уморан. Слични ефекти се могу осетити током хипнагогичног стања свести, током почетка спавања. Јавља се укоченост и промене у видљивој величини и пропорцији тела, такодје се јавља и осећај лебдења. Можда је најчешћи доживљај ове врсте сензација пада, и придружени хипнички трзај.
Узроци[уреди | уреди извор]
Халуцинације се најчешће јављају због :
- конзумације психоактивних супстанци
- конзумације алкохола
- несанице
- снажних грозница (посебно код веома младих или старих људи)
- оштећења чула (људима који изгубе слух може се догодити да чују гласове,а најпознатији пример овог узрока халуцинације јесте "фантомски уд" код људи који су остали без неког (дела) екстремитета
- анксиозности
- стреса
- нарколепсије
- поремећаји расположења (попут биполарног поремећаја или депресије)
- психичких обољења (шизофренија, деменција...)
- тешких болести (тумор на мозгу, delirijum tremens)
Парализа спавања (сна)[уреди | уреди извор]
Често се хипнагошке халуцинације и парализа спавања (сна) поистивећују. Међутим парализа сна се најчешће јавља када се особа буди из сна (хипнопомпија), а не када особа одлази у сан (хипнагогија)[1]. Психолошки, парализа сна је уско повезана са РЕМ (енгл. Рапид Еyе мовемент) фазом спавања. Она настаје када се мозак "пробуди“ у току РЕМ (брзо покретање очију) фазе,а тело остане парализовано. Особа је свесна свега, али не може да се помера нити да производи звук (иако то можда жели) .
Може бити пропраћена застрашујућим халуцинацијама и осећајем великог страха. Људи такође осећају нечије пристуство или пак виде нека имагинарна или стварна бића. Обузима их страх и умишљају да демонска сила покушавала да им запоседне душу и покушава да их сломи или угуши. Зато током епизоде парализе сна, особа може да се бори за ваздух или осећати напетост у мишичима. Људи који су имали овакво искуство се често стиде мислећи да нешто није у реду са њиховом психом,а то је углавном подстакнуто нечим другим. Парализа може да траје од неколико секунди до неколико минута.
Важно је поменути да је овакво стање у потпуности медицински објашњено иако се до скоро итекако везивало за абнормалне појаве које укључују постојање духова, вештица, ванземаљаца и сличних имагинарних бића.
Експерименталне студије и статистички подаци[уреди | уреди извор]
Поставља се питање колико су у свету честе хипнагошке халуцинације, а нароцито парализа сна? Истраживачи Брајан Шарплес и Жак Барбер комбиновали су више од 30 студија о парализи сна код људи из разњих култура и народа, што им је дало велики узорак од преко 36.000. Закључили су да око 8% људи доживљава парализу спавања. Бројка се повећава на 28% када су у питању високоризичне групе људи као што су они који имају поремећен сан, а на 35% када уврстимо и оне који пате од психичких поремећаја. [1]
Учестало се појављује код 3-6% светске популације.
У једној студији у Великој Британији, стручњаци су открили да је око једне трећине становништва доживело халуцинацију у неком тренутку свог живота, док је у Америци бројка сведена на 25% становништва.
Чешће се догађа млађим особама. А када је реч о полу, жене су те које су склоније.
Заблуде и злоупотреба[уреди | уреди извор]
- "Халуцинација је чињеница, не грешка, оно што је погрешно јесте суд донет на основу ње." Бертранд Расел.
Јасно је да је узрок хипнагошких халуцинација неуролошки и не захтева никакво посебно објашњење - нема духова, демона или ванземаљаца. У ствари, сваки пут када особа прича чудно искуство које се дешавало у периоду сна, требамо бити скептични. Међутим, сви смо у одређеној мери подложни илузијама и халуцинацијама. Прва лекција из нашег знања о хипнагогији је да не можемо да претпоставимо да наш мозак увек функционише беспрекорно и стога, све што мислимо да смо доживјели не мора бити стварно. Наш мозак је лако компромитован екстремним емоцијама или чак само малим недостатком сна. Начин на који усмеравамо нашу пажњу подложан је чак и намерној манипулацији.
Један од главих разлога зашто хипнагошке халуцинације не престају је психичка лабилност појединца.
Хипохондри, а све чешће и људи који су доживели трауме или су излозени свакодневног стреса нису у стању да превазиђу оваке сметње јако дуго. Цовек је неретко у стању да умишља да пролази кроз оваква стања не би ли потиснуо ране из прошлости или пак "решио" неке личне проблеме.
Због слабости и незнања, људи скрхани одлазе по савет код људи који се баве заваравањем и "вештачким призивањем халуинација" које би могле да "реше" њихове проблеме. Овакве одлуке могу довести појединца у још горе стање и нимало нису безазлене. (Могу се јавити суицидне мисли).
Лечење[уреди | уреди извор]
Лечење зависи од узрока и природе хипнагошких халуцинација. Често оно и није потребно (уколико се ретко појаве симптоми).
- Уколико је узрок мањак сна и лош период спавања , углавном се терапија своди да лекове који стаблизују сан. Зато је јако важно одржавати редовни распоред спавања и будности.
- Када је реч о озбиљнијим стадијума хипнагошких халуцинација, пацијент је дужан да затражи стручну помоћ.
- Ако су халуцинације условљене сензорним поремећајима или механичким проблемима унутар мозга (рецимо, раст тумора), потребни су другачији захвати, најчешће хируршки или радиолошки.Када конкретно говоримо о парализи спавања лечење почиње едукацијом пацијента о фазама спавања и мишићној атонији која је обично повезана са РЕМ спавањем. Препоручује се да пацијент буде означен као нарколептицар ако су симптоми присутни.
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в Новелла, Стевен (2018). (2018). Тхе Скептицс' Гуиде то тхе Универсе.
- ^ Стриебер, Wхитлеy (1987). (1988). Цоммунион.
- ^ Мавроматис, Андреас (1987). (1991). Хyпнагогиа: тхе Униqуе Стате оф Цонсциоуснесс Бетwеен Wакефулнесс анд Слееп.
- ^ Стицкголд, Р., интервјуисан 30. октобра 2000. године од стране Норман-а Сwан-а за Тхе Хеалтх Репорт на радију Аустралиа'с Радио Натионал.
